NEPONOVLJIVI GENIJE FUDBALSKOG VICA KOJI SE SMEJAO ARKANU! Berluskoni ga obožavao, a PURGERU U ZAGREBU nije ostao dužan! (VIDEO)

Na današnji dan, 15. septembra 1966. godine, u Podgorici je rođen čovek koji je svojim fudbalskim majstorijama ostavio neizbrisiv trag od Beograda do Milana.

Njegova karijera bila je sve samo ne obična. Osvojio je Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup sa Crvenom zvezdom, a zatim sa Milanom stigao do samog vrha evropskog fudbala.

Ipak, jedna noć zauvek je obeležila njegovu karijeru.

Atina, 18. maj 1994. godine. Milan protiv Barselone u finalu Kupa evropskih šampiona.

„Rosoneri“ su slavili nestvarnih 4:0, a Savićević je bio jedan od glavnih junaka. Najpre je asistirao Danijeleu Masaru za prvi gol, a onda u 47. minutu izveo potez koji se i danas prepričava – lobovao je Andonija Zubizaretu sa velike udaljenosti za 3:0.

Bio je to trenutak koji je savršeno opisivao Savićevića - neverovatna ideja, drskost, tehnika i osećaj za igru koji su ga izdvajali od drugih.

Zato je i dobio nadimak koji ga prati do danas - "Il Genio".

Od Podgorice do Marakane

Savićević je prve fudbalske korake napravio u rodnoj Podgorici, u tadašnjem OFK Titogradu, a potom je od 1982. do 1988. godine nosio dres Budućnosti.

Njegov talenat nije mogao dugo da ostane neprimećen. Za mladog Podgoričanina zainteresovali su se najveći klubovi tadašnje Jugoslavije – Crvena zvezda, Partizan i Hajduk.

Savićević je, međutim, već znao gde želi da nastavi karijeru.

Izabrao je Crvenu zvezdu.

"Tražili su me tada Zvezda, Partizan i Hajduk, a ja sam odlučio da odem na Marakanu. Imao sam zbog toga problema u mom tadašnjem klubu, jer je Budućnost htela da me proda Partizanu, a objektivno, najbolje uslove je nudio splitski Hajduk. Međutim, nikad nisam mešetario. Zvezdi sam dao reč i nisam želeo da je pogazim, iako sam kasnije dobio bolje ponude Hajduka i Partizana. Nisam pogrešio. Volim Zvezdu, naš najveći klub, i želja mi je bila da zaigram na Marakani", prisetio se jednom prilikom Savićević.

A onda ga je, odmah po dolasku u Beograd, sačekao – poziv za vojsku.

Savićević je svojevremeno otkrio i kako je došlo do toga da, praktično u poslednjem trenutku, potpiše ugovor sa Zvezdom.

"Bila je to svojevrsna "čestitka" Partizana. Častili su me pozivom u vojsku, misleći da tako neću moći da potpišem ugovor sa Zvezdom, jer sam u kasarnu morao da se javim do 15. juna, a prelazni rok je počinjao 20. Međutim, sačekao sam nekoliko dana, potpisao ugovor 19. posle ponoći i odmah otišao u vojsku."

Genije koji je pokorio Evropu

U crveno-belom dresu Savićević je izrastao u jednog od najboljih fudbalera Evrope.

Za Crvenu zvezdu je, prema dostupnim podacima, odigrao 118 takmičarskih utakmica i postigao 41 gol.

Osvojio je tri šampionske titule – 1990, 1991. i 1992. godine – kao i Kup Jugoslavije 1990. godine.

A onda je stigla 1991. godina i sezona za istoriju.

Crvena zvezda je predvođena generacijom koja je ostala upisana zlatnim slovima u istoriju kluba stigla do finala Kupa evropskih šampiona u Bariju.

Savićević je bio jedan od najvažnijih igrača tog tima. Postigao je tri gola u nokaut fazi – protiv Dinama iz Drezdena u Beogradu i revanšu u Nemačkoj, dok je pogodio i protiv Bajerna u Minhenu.

Zvezda je u Bariju savladala Olimpik iz Marseja posle jedanaesteraca i prvi put u istoriji postala prvak Evrope.

Nekoliko meseci kasnije usledio je još jedan istorijski trofej – Interkontinentalni kup, kada je Zvezda u Tokiju pobedila čileanski Kolo-Kolo sa 3:0.

Savićević je sa svojim saigračima osvojio svet.

Milan i Berluskonijev miljenik

Godine 1992. stigao je transfer koji je promenio njegovu karijeru.

Savićević je prešao u slavni Milan, tada jedan od najmoćnijih klubova na planeti.

U svlačionici „rosonera“ našao se među velikim zvezdama, ali mu nije trebalo mnogo vremena da pokaže da i sam pripada toj kategoriji.

Njegove majstorije brzo su osvojile navijače, ali i vlasnika kluba Silvija Berluskonija.

Berluskoni je posebno cenio Savićevićev fudbalski talenat i bio je oduševljen njegovim partijama.

Sa Milanom je osvojio tri titule prvaka Italije – 1993, 1994. i 1996. godine – dva italijanska Superkupa, 1993. i 1994, Ligu šampiona 1994. i Superkup Evrope iste godine.

Za Milan je u Seriji A odigrao 97 utakmica i postigao 20 golova.

Ali brojke nikada nisu mogle da objasne sve što je Savićević radio na terenu.

Za to je postojao samo jedan nadimak.

Genije.

Noć kada je Zubizareta bio nemoćan

Ako postoji utakmica koja najbolje opisuje Savićevića, onda je to finale Lige šampiona 1994. godine.

Milan je igrao protiv Barselone, a mnogi su pred utakmicu favorizovali španski tim.

Na terenu se, međutim, dogodilo potpuno suprotno. Milan je razbio Barselonu sa 4:0, a Savićević je odigrao jednu od svojih najčuvenijih utakmica.

Prvo je asistirao Danijeleu Masaru, a potom je u drugom poluvremenu izveo potez koji je postao fudbalska antologija.

Dobio je loptu na desnoj strani i, umesto očekivanog centaršuta, odlučio da šutira.

Sa velike udaljenosti prebacio je Andonija Zubizaretu.

Lopta je završila u mreži, a stadion je eksplodirao.

Bio je to gol koji se i danas prepričava kada se govori o najvećim potezima u istoriji finala evropskog Kupa šampiona i Lige šampiona.

Savićević je te noći bio jedan od simbola Milanove dominacije.

Povratak na Marakanu

Godine 1999. Savićević se vratio u Crvenu zvezdu.

Bio je to pokušaj da se karijera završi tamo gde je i doživela jedan od svojih najvećih uspona. Ipak, povratak nije protekao onako kako je zamišljao.

Odigrao je svega nekoliko utakmica za Zvezdu, a zatim karijeru nastavio u Rapidu iz Beča.

Za austrijski klub igrao je od 1999. do 2001. godine, kada je i završio profesionalnu karijeru.

Temperament koji ga je pratio

Savićević je tokom karijere bio poznat ne samo po fudbalskom umeću već i po temperamentu.

Nije bio čovek koji je birao reči, ni na terenu ni van njega.

Jedna od priča koja se godinama prepričava jeste njegov verbalni sukob sa slučajnim prolaznikom u Zagrebu, kada je Savićević u svom stilu odgovorio na dobacivanje.

Genije je jednostavno bio takav – direktan, temperamentan i bez dlake na jeziku.

Jugoslavija i reprezentacija

Za reprezentaciju Jugoslavije Savićević je odigrao 56 utakmica i postigao 19 golova.

Bio je deo reprezentacije koja je važila za jednu od najtalentovanijih generacija evropskog fudbala, ali je rat rasparao tim i sprečio ga da ostvari ono što je njegov talenat obećavao na reprezentativnom nivou.

Posle igračke karijere kratko se okušao i kao selektor Jugoslavije.

Nije se dugo zadržao u trenerskim vodama, ali nije napustio fudbal.

Već duži niz godina nalazi se na čelu Fudbalskog saveza Crne Gore, gde obavlja funkciju predsednika.

Arkan i priča o Delijama

Savićević je svojevremeno otvoreno govorio i o Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovoj ulozi među navijačima Crvene zvezde.

U jednom intervjuu za „Nedeljnik“ prisetio se i susreta sa Arkanom u Glazgovu, tokom gostovanja Zvezde.

"On je preuzeo navijače. I njegovi prvi 'Tigorvi' bili su sačinjeni od navijača. zašto se to desilo da baš on preuzeme, to ne znam. Ali jeste bio glavni među navijačima. Ja sam njega upoznao igrom slučaja 1985. Te godine kada smo igrali u Glazgovu Kup šampiona, otišli smo dan ranije. Kad na dan utakmici ja ne mogu da verujem - dolazi on sa grupom navijača. Crvena kapa, šuškavac crveni preko trenerke i onaj njegov roleks od dvesta-trista hiljada maraka. Ja kažem: 'Željko, odakle ovamo, prošpijaće te neko'. Kaže on: 'Neće niko' ".

"Kako sam bio malo povređen, a pobedili smo prvu 3:0, izašao sam na poluvremenu. I vidim ga sa policijacima ispod tribine. Ja umirem od smeha, on menja kape sa njima, slikaju se... Malo-pomalo, sede čovek u drugom poluvremenu na klupu. Bio je prodoran. Znao je to da iskoristi. I na kraju se vratio on, ali, rekoh, gde da dolazi ovamo. Nije to Evropa, to je ostrvo, a treba uteći sa ostrva. Da je Francuska, Belgija, pa može se uteći, a gde ćeš ovde, sve voda oko tebe. Posle je počeo rat i poznat je taj deo njegove životne priče...", rekao je Savićević.

Od ljubimca do "neprijatelja broj jedan"

Čovek koji je godinama bio jedan od najvećih ljubimaca navijača Crvene zvezde ušao je kasnije u ozbiljan sukob sa delom navijača.

Povod je bio politički i reprezentativni - odluka Ljubiše Tumbakovića, Marka Ivanića i Filipa Stojkovića da ne igraju utakmicu protiv selekcije tzv. Kosova.

Savićević je tada kritikovao rukovodstvo Crvene zvezde, predvođeno Zvezdanom Terzićem, smatrajući da je na igrače izvršen pritisak.

"To su mladi momci koji su ostavljeni na vetrometini od kluba, rukovodstva, navijača. I Terzić im prenosi informacije od navijača. Tu sam video da nema svrhe da njih dvojica igraju. Nisu odbili, tražili su i molili da ne igraju", rekao je tada Savićević.

Reakcija dela Delija bila je žestoka.

Čovek koji je nekada bio idol "severa" našao se na meti uvreda i transparenata.

Na jednoj košarkaškoj utakmici Crvene zvezde pojavile su se uvrede na njegov račun, kao i transparent:

"Šta ostade od onakvog imena Dejo Genije?"

Sa tribina se čulo i:

"Izgubio si kompas, Dejane!"

Savićević se nije previše obazirao.

"Navijači, k’o navijači, oni su takvi kakvi su. Verovatno ih je pogodilo to što sam rekao. Ima pomalo od svega: njihovog nezadovoljstva, politike, Terzića i svih ostalih. Ne obazirem se na te stvari, nije me to toliko pogodilo. Sad isto misle i navijači Zvezde i Partizana. Sada sam verovatno neprijatelj broj jedan u Srbiji. Tako su me predstavili, ali šta da se radi. Život ide dalje", rekao je Savićević.

Od dečaka iz Podgorice, preko Marakane i istorijske generacije Crvene zvezde, do Milana i nezaboravne noći u Atini, Dejan Savićević ostao je jedan od fudbalera čije se ime izgovara sa posebnom dozom poštovanja.

Jer takvi igrači ne izlaze često.

Jedan je bio Dejo. Jedan je bio Genije.