ORLOVI, ŠTA JE VAŠ CILJ? DA SE UNAPRED SVIMA PREDATE? DA NE ŠUTNETE NA GOL? Paunovićev loš izbor - protiv Nemačke smo dotakli dno!

Još jedna mučna noć za navijače srpske fudbalske reprezentacije. Srbija je u Nemačkoj u Minhenu dotakla samo dno, spustila se na nivo najslabijeg evropskog fudbala.

Ubedili sebe da ne mogu  

Nekada je najgore kada sam sebe poniziš. Kada sam sebe ubediš da nešto ne možeš. Kada glavu tako namestiš. Onda, kad izađeš na teren nisi duplo, već tri puta slabiji od rivala. A, kada ne veruješ u sebe i svoje mogućnosti, onda je to veliki problem. Posebno za ono što očekuje srpsku fudbalsku reprezentaciju u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Nije problem da se braniš, da defanzivu dovedeš do savršenstva. Ali, da bi pobedio moraš da pogodiš gol protivnika, da mu pokažeš zube, da on shvati da ne može da ti radi šta god da pomisli. A, upravo tako je Srbija izgledala protiv Nemačke. Kao da se unapred predala, rešena da stadion napusti sa što manje golova u mreži. Selektor Veljko Paunović je na teren poslao golmana, petoricu defanzivaca i dvojicu veznih igrača od kojih gotovo nijedan nije poznat po tome da konstantno može da iznese loptu kroz pritisak. Evidentno je bilo da nedostaje Sergej Milinković-Savić, ali je isto tako bilo nelogično da ni minuta ne dobije Aleksandar Stanković, s obzirom na činjenicu da bi kvalitetom mogao da probije dublju zonu Nemačke.

Srbija jednom zapretila  

Nije ova Nemačka Jirgena Klopa delovala nimalo moćno, koliko im je Srbija dozvolila. Činjenica je da su Panceri saterali Orlove na njihovu polovinu, ne dozvoljavajući im bilo kakav posed lopte. Ali, to je samo zato što je Srbija to dozvolila. I fudbalski laik mogao je da vidi, da bi uz dva ili tri tačna pasa Srbija mogla da nanese itekako štetu Nemačkoj. Ali, nije. Nemci su igrali prilično visoko i ostavljali mnogo prostora po boku. Nažalost, na taj deo taktike kao da niko u srpskom stručnom štabu nije obratio pažnju. 

Srbija je samo jednom zapretila Nemačkoj u prvom poluvremenu. I to baš na način naveden u prethodnom pasusu. Luka Jović, iako odsečen i većim delom igre okrenut leđima ka golu protivnika, radio je veliki posao na terenu. Uvek je na sebe navlačio po dvojicu, ili trojicu protivničkih fudbalera. I tako je došlo do te prilike u 32. minutu. Izvukao je Jović dvojicu nemačkih igrača, skoro do svog šesnasterca, a onda izuzetnim pasom izbacio u brisani prostor Filipa Kostića. On je kao vetar protutnjao po levoj strani i ubacio loptu u peterac. Za delić sekunde zakasnio je Nemanja Maksimović. Umesto vođstva za Srbiju, ostalo je 0:0. Zašto Srbi kasnije nisu nastavili ovako? To je pitanje za Veljka Paunovića.

Mali smo, pa šta

Tražio je selektor Veljko Paunović posle utakmice na konferenciji opravdanje za očajnu taktiku i užasan rezultat srpske reprezentacije u Ligi nacija. Pozivao se da je Srbija mala zemlja, da imamo malu fudbalsku bazu, pozivao se na sistem i razne floskule. U redu, jeste Srbija mala zemlja, ali male zemlje su i Belgija, Holandija, Danska, da ne pominjemo Češku, Škotsku, Mađarsku, Austriju koje imaju bolje rezultate od nas. Eto, da pomenemo i komšije iz Hrvatske i njihove rezultate, a ima ih duplo manje. Biće da nije samo do onoga što priča selektor Veljko Paunović. Ima tu i još nešto.

Srbija je protiv Nemačke šutnula prvi i jedini put na gol Nemaca u 78. minutu, do tada je statistika po Orlove bila poražavajuća. Delovali smo u odnosu na Nemačku kao da smo San Marino, ili Gibraltar. Valjda je i Nemcima bilo u čudu zašto tako igramo, bez obzira na svu kurtoaziju Jirgena Klopa na kraju utakmice. A, imali smo napadača u igri, Luku Jovića, koji je bio jedna od svetlih tačaka u jalovom timu Srbije, samo niko nije mogao da mu uputi pas i sastavi ga sa golom. Jedini fudbaler koji je pokazao želju da iznese loptu na protivničku polovinu bio je Strahinja Pavlović i to u poslednjih 20 minuta, kada je ušao sa klupe, po vokaciji štoper. Treba li dalje?

Ej, mladosti   

Još jedba važna stvar. Ulazak Lazara Samardžića, Mihajla Cvetkovića, Saše Lukića i Strahinje Pavlovića, a onda i Vasilija Kostova pokazao je zašto je Srbiji potrebna nova i sveža krv. Zašto je potrebna mladost i energija. Zašto bi trebalo napraviti rez i što pre podmladiti reprezentaciju. Valjda to vidi Veljko Paunović, koji se suviše oslanja na iskustvo starijih igrača, odnosno svojih "Novozelanđana" kojima previše veruje. Mnogo je tu razloga za duboku analizu. Mnogo.

Pomenućemo samo brojke, a one dovoljno govore. Posle tri utakmice Srbije u Ligi nacija Andrija Živković odigrao je 247 minuta, Nemanja Maksimović 209, Luka Jović 207, Dušan Tadić 199, Nemanja Gudelj 189. Na drugoj strani nalaze se Mihajlo Cvetković sa 68 minuta, Aleksandar Stanković sa 59, Lazar Samardžić sa 23, Vasilije Kostov sa dva i Petar Sukačev sa jednim minutom. Jovan Milošević nije dobio priliku da bi potom bio poslat kući. Kažu ljudi koji se razumeju u fudbal, da je Lazar Samardžić za ono malo minuta na terenu protiv Nemačke, uradio daleko više od onoga kojeg je zamenio. Stanković i Samardžić igraju u Seriji A, Cvetković i Kostov su suvo blago srpskog fudbala, a oni koji ima zauzimaju poziciju u A timu Srbije su daleko od tog nivoa.

Kakvu poruku šaljemo srpskoj deci iz dijaspore?  

Uzgred, kada se pogleda status Lazara Samardžića u srpskoj reprezentaciji, pokazuje se i kakvu poruku šaljemo deci iz dijaspore. Upravo su o ovoj temi mediji iz Austrije pisali danima, kada se lomilo hoće li Vasilije Marković igrati za zemlju u kojoj se rodio, ili prihvatiti poziv iz FSS. Izgubili smo Aleksandra Pavlovića, Miloša Kerkeza i Vasilija Markovića, verovatno i Stefana Bajčetića. Pitanje je šta će biti sa Filipom Aleksićem i Sergejom Savićem iz Austrije. Mladen Mijajlović iz Švajcarske je jedan od najtalentovanijih fudbalera na svetu u svom uzrastu. U istoj selekciji Švajcarske je i Aleksandar Sekulić.

Srbiji je potrebna šira baza i nju moramo da crpimo iz inostranstva. Evo i primera iz komšiluka, najplastičnijeg mogućeg. Od 26 reprezentativaca selekcije BiH za ovaj prozor Lige nacija, samo njih 11 je rođeno na teritoriji te zemlje, ostalih 15 dolazi iz Evrope. Slično rade Hrvati, Albanci... Treba li pomenuti primer selekcije Maroka, koja je hit u svetu, sa potomcima svojih građana iz Francuske i Španije. A, mi? Šta mi radimo?

Bata Đora napao i bez napadača  

I još jedan važan detalj. Oni stariji pamte vreme kada je selektor reprezentacije bio Milovan Đorić, popularni Bata Đora. Njemu se na dušu stavlja da je patentirao formaciju bez napadača. Jeste, činjenica je da se to desilo 25. aprila 2001. godine u kvalifikacijama za SP protiv Rusije u Beogradu, koju je reprezentacija izgubila rezultatom 0:1. Rusi su brzo poveli preko Vladimira Beščastniha, a Bata Đora je pokušao bez napadača da stigne do izjednačenja. Prvo je Mateju Kežmana zamenio Predragom Đorđevićem, a onda iz igre povukao Gorana Drulića i uveo Dejana Stankovića. I napao u formaciji 4-6-0. Napao. Nije se branio, nije čekao da ga protivnik dokosuri. Izgubio je tada Đorić svoj ugled, ali je napao! I tada je reprezentacija bila u delikatnoj situaciji, možemo slobodno reći u rasulu. I što je još važno, podmladio je reprezentaciju. A, to je donelo kasnije benefit, jer je Srbija 2006. i 2010. otišla na dva svetska prvenstva.

Ali, nije ovde poenta o Bata Đori i njegovoj taktici bez napadača, već u tome da protivnika moraš da udariš tamo gde treba, da mu naneseš štetu, odnosno da postigneš gol. Sadašnja reprezentacija Srbije predvođena Veljkom Paunovićem deluje tako, da ne obećava bilo šta dobro u nastavku Lige nacija, a kamoli u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Jednostavno, Srbija nema ideju, makar protiv Nemačke nije imala onakvu kao protiv Holandije, gde je Paunovićeva zamisao izgledala daleko bolje. Nestao je sistem i bilo kakav napadački impuls. A, bez toga... Kako uopšte igrati fudbal?