Za njega nema prepreka.Dvadesetsedmogodišnji Goran Stojanović iz vlasotinačkog sela Kukavica živi je dokaz da se optimizmom i upornošću može postići i ono što se smatra nemogućim. Stojanović igra fudbal otkako zna za sebe, a na pitanje zašto, odgovara kratko:- Volim to, bre, obožavam, bez fudbala sam niko.Ljubav prema fudbalu nasledio je od oca Miroslava, koji je kopačke okačio o klin posle trideset godina, ali je karijeru nastavio kao predsednik FK Budućnost, za koji njegov sin godinama brani. Uprkos nesreći koja je pretila da ga zauvek odvoji od fudbala, nije se predavao.Pre godinu dana Stojanović je ostao bez leve šake, ali se, zahvaljujući upornosti, posle deset meseci ponovo vratio na gol svog tima. Novinari Kurira zatekli su ga na fudbalskom igralištu u Kukavici dok se pripremao za meč s rivalskim timom Bošnjace. Sam je navlačio golmansku rukavicu i na amputiranu šaku, dostojanstveno odbijajući pomoć svojih klupskih kolega govoreći: „Hvala, ali mogu ja to sam.“- Doživeo sam povredu na radu, mašina mi je uhvatila levu ruku i samlela je. Prvo što sam pomislio je da više nikad neću staviti golmanske rukavice. Ta misao mi je bila teža od bola, operacije i svega što me je pratilo tokom lečenja. Tata je predlagao da odem s gola, da igram na terenu, ali razmislio sam i odlučio - braniću desnom rukom - priča Stojanović.
Živa legenda u svom seluStojanović je živa legenda u svom selu, pa svaki njegov nastup prati brojna publika. Naročito je omiljen kod dece, koja u njemu vide sportskog idola.- Kad porastem, i ja ću igrati za Budućnost i biću sjajan golman kao Goran. Svaki put kad on brani, dolazim da ga gledam, da naučim od njega kako se to radi. On je bolji i od prvoligaša - kaže jedan od Stojanovićevih maloletnih fanova.
S njim ne gubimoMeštani Kukavice ponose se svojim komšijom, kako kažu, momkom za primer.- Dok je Goran na golu, pobeđivaćemo. Znali smo koliko voli fudbal i bili smo sigurni da ga nesreća neće sprečiti da mu se vrati. Takav talenat se jednom rađa, pred njim je još mnogo utakmica.
