Ilija Dimoski, nekadašnji desni bek prilepske Pobede i niškog Radničkog, ušao je u istoriju jugoslovenskog fudbala po broju postignutih autogolova, ali nije to jedini kuriozitet koji se vezuje za ovog igrača. Dimoski je odigrao ukupno 790 utakmica – 249 za Pobedu i 541 za Radnički.Iako je igrao u odbrani, postigao je čak 74 gola – 17 u dresu Pobede i 57 za “Real sa Nišave” .
Njegovi česti izleti sa pozicije desnog beka u napad bili su gotovo avangardni za poimanje fudbala šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Ono što nije uspevao iz igre, nadoknađivao je sa bele tačke – Dimoski je bio jedan od sigurnijih izvođača jedanaesteraca u klubovima za koje je nastupao.
U velikom trijumfu Radničkog nad Crvenom zvezdom (3:2) usred Beograda, 6. maja 1967. godine, Dimoski je čak dva puta savladao golmana “crveno-belih” Ratomira Dujkovića – u 3. i 4. minutu. Vojin Lazarević je smanjio vođstvo gostiju u 37. minutu, ali su autogolom Save Karapandžića, Nišlije povele sa 3:1 na samom startu drugog poluvremena. Poraz Zvezde ublažio je Dragan Džajić u 87. minutu.
Dimoski je bio prepoznatljiv po šutu spoljnim delom stopala, “felšu”, zbog čega je i Džajić izjavio da nije sreo odbrambenog igrača sa tako izrađenim šutem.
Međutim, najviše će ostati upamćen po podatku da je tokom skoro 19-godišnje igračke karijere čak osam puta zatresao sopstvenu mrežu. Kao igrač Radničkog, sedam puta je matirao svog golmana (čak dva puta u susretima sa Partizanom) i jednom dok je nastupao za Pobedu.
Iza rekordera Dimoskog, sa po četiri postignuta autogola zaostaju Tomislav Crnković (Dinamo Zagreb), Kiril Dojčinovski (Vardar i Crvena zvezda), Atanas Grnčarov (Vardar)...
Za Radnički je igrao na svim pozicijama u timu, izuzev na mestu golmana. Ali i to se desilo na početku njegove karijere, dok je još nastupao za prilepsku Pobedu. Bilo je to 1957. godine.
- Igrali smo u osmini finala Kupa protiv Partizana u Beogradu – pričao je Dimoski.
– Naš golman Tofovski se povredio, pri stanju 3:0 za Beograđane, ja sam stao na gol, odbranio uspešno nekoliko teških lopti, ali smo ipak katastrofalno izgubili – 0:11.
Po završetku igračke karijere, 1974. godine, imenovan je za prvog trenera Radničkog, ali je njegov mandat trajao samo tri dana, kada ga je zamenio Đorđe Kačunković.
Dimoski je i na ovaj način ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala kao trener sa najkraćim boravkom na klupi.
Kasnije će Dimoski, u svojstvu Kačunkovćevog pomoćnika, sa niškim timom 1975. godine osvojiti titulu pobednika Balkanskog kupa.
U dva navrata će biti i prvi trener Radničkog, a sa klupe će voditi i skopski Vardar.
(Strategija.org - Realsanisave.com)
