Odavno se zna da sjajna karijera fudbalera nije nikakav garant da će biti i dobar trener. Iskustvo je pokazalo da se mnogi od njih obrukaju u novoj ulozi.
Evo trojice najpoznatijih:
Dijego Maradona
Sjajni Argentinac koji je nedavno objavio da planira da postane predsednik FIFA je po mnogima najbolji fudbaler svih vremena. Maradona je bio fantastičan sa reprezentacijom koju je odveo na krov sveta 1986. godine, a takođe je nizao i uspehe sa Napolijem tokom osamdesetih. U nebeskoplavom dresu, Argentinac je vodio svoj klub do prve dve titule u Seriji A, kao i do trijumfa u Kupu UEFA.
Međutim, kao trener Maradona nikada nije bio ni blizu nivoa na kojem je bio kao fudbaler. Njegova najveća propuštena šansa da se dokaže kao strateg došla je tokom Svetskog šampionata u Južnoj Africi kada je vodio svoju zemlju za koju je igrao i Lionel Mesi. Posle mnogo muke u kvalifikacijama, „gaučosi“ su dobro započeli prvenstvo sa sve tri pobede u prvoj fazi. U eliminacionoj fazi prvo su izbacili Meksiko, ali je potpuno otrežnjenje stiglo u meču protiv Nemaca koji su Argentince razbili 4:0. Maradona je ubrzo otpušten, a trnersku karijeru je nastavio u Emiratima, ali ni tu nije bilo rezultata.
Edgar Davids
Sjajni Holanđanin surinamskog porekla jedan je od najprepoznatljivijih fudbalera poslednjih decenija. Ne samo da je bio upečatljiv po svojem fudbalskom umeću, velikoj požrtvovanosti i agresivnoj igri, već je ga je bilo lako prepoznati i po jedinstvenom stajlingu – dugoj kosi i naočarima koje je nosio zahvaljujući specijalnoj dozvoli koju je dobio zbog problema sa glaukomom na desnom oku. Defanzivni igrač sredine terena je igrački vrhunac doživeo negde na smeni dva milenijuma dok je igrao za Juventus i dok je verovatno bio u svetskoj idealnoj postavi.
Kao trener, Davids je bio daleko od ove klase. Doduše, njegova jedina šansa da se dokaže u ovoj ulozi bila je u trećeligašu Barnetu gde je nastupao u ulozi igrača-menadžera. Ne samo da mu je klub ispao u niži rang, već se i njegova odluka da sebe uvrsti u tim više puta pokazala kao greška. Igrač koji je bio poznat po nadimku „Pit bul“ u poznim igračko-trenerskim godinama nikako nije uspevao da obuzda agresivnost i previše puta je zbog toga dobijao crveni karton.
Đanfranko Zola
Legendarni Italijan koji je briljirao u plavom dresu Čelsija (i koji je takođe bio član Napolitanaca kada su stigli do druge titule) bez sumnje je jedan od najboljih fudbalera u istoriji Premijer lige. Kao trener, Zola se nije proslavio u dva pokušaja iako je prva godina na čelu tima obećavala da bi mogao da bude dobar i u ovoj ulozi.
Prvo je 2008. godine preuzeo Vest Hem i nasledio Alena Kubrbišlija tokom sezone. U prvoj godini, vodio je „Čekićare“ do devetog mesta u ligi, ali je sledeće godine tim iz istočnog Londona jedva uspeo da se zadrži u eliti i Italijan je morao da spakuje kofere.Sledeći pokušaj bio je u nižem rangu i to na čelu Votforda. Opet je viđen isti scenario. U prvoj sezoni „Stršljenovi“ su bili prilično dobri i zavšili su kao treći u Čempionšipu. Plasman u elitu je ipak izmakao posle poraza u plej-ofu. Sledeće godine, opet je došao sunovrat i Zola je otpušten posle čak pet uzastopnih poraza na domaćem „Vikaridž roudu“. Krajem prošle godine, Zola je preuzeo Kaljari od Zdeneka Zemana koji je klub doveu u zonu ispadanja. Ipak, Zolini pokušaji da razbudi klub bili su neuspešni, pa je čak doživeo da klub sa Sardinije vrati Zemana posle njegove epizode na klupi.
Kurir sport / Dnevno.rs
