Nemanja Matić je u svom blogu pisao o samim počecima karijere, odrastanju, roditeljima, bratu, školi, fudbalu.
Nijedno dete ne želi da se popne na groblje, zar ne?
To je bilo prvo fudbalsko igralište na kojem sam ikada igrao, u svom rodnom selu Vrelo u Srbiji. Ploča prljavštine pored groblja, bukvalno.Uopšte nije bilo trave, pa je površina bila ili previše vlažna ili suva, u zavisnosti da li je padala kiša ili ne.
Živeli smo u malom selu, tamo je možda živelo 1.500 ljudi. Imao sam puno prijatelja i život je bio vezan za igranje fudbala, ma koliko teren bio loš, tako da samo igrate i igrate. Кada idete kući roditeljima, oni vam mogu videti samo oči jer je sve ostalo prekriveno prljavštinom.
Fudbal je oduvek bio život moje porodice. Moj otac je bio fudbaler. Moj brat je bio fudbaler, sada igra u APOEL-u iz Nikozije, a ja sam fudbaler. Otac mi je tri godine bio trener.Mrzeo sam to.Bila je to noćna mora. Uvek je bilo teško. Čak i kada sam postigao pet golova u jednoj utakmici, rekao je da sam loše igrao! Uvek pronalazi nešto, bilo da je to bila propusnica koju nisam doneo ili nešto slično. Za drugu decu to je bilo u redu, ali za mene je to bila noćna mora. Čak ni sa mojim bratom nije bio tako loš, ali od mene je uvek želeo više. Uvek.
Bilo je jednom u mom životu kada mi je rekao da se dobro igram! Sećam se, naravno. Bilo je to polufinale Lige Evrope, Benfika protiv Fenerbahčea, a nakon toga rekao je, igrali ste dobru utakmicu. To je bilo prvi put i poslednji put!
Uvek sam se pitao zašto je tako zahtevan prema meni, ali kada se osvrnem sada, naravno vidim zašto je to rekao i shvatam da je to dugoročno dobro za mene. Međutim, kao sedmogodišnjak sam mrzeo da ga imam za trenera.
Uvek sam više voleo fudbal nego školu. Nemojte me pogrešno shvatiti, svidela mi se škola jer sam mogao da vidim sve svoje prijatelje, ali kad bih morao da pročitam knjigu, moj bi um lutao da igram fudbal ili košarku. Nisam bio najbolji u svom razredu, ali bio sam dovoljno dobar da se snađem dok sam provodio vreme razmišljajući o sportu.
Кada sam imao 10 godina, trener jednog od većih klubova u blizini moje kuće, oko 30 minuta vožnje, video me kako igram na jednom od tih turnira. Nakon igre, prišao mi je i pitao me koliko imam godina. Rekao sam mu da sam rođen 1988. godine. Nije mi verovao zbog načina na koji sam igrao smatrao je da sam mnogo stariji. Otišao i pronašao neke ljude koji su poznavali mog oca, dobio je telefonski broj naše kuće i pitao je mog oca kada sam se rodio.
Posle toga me je izabrao, igrali smo turnire. Onda su me želeli i Crvena zvezda i Partizan. Izabrao sam Crvenu zvezdu, gde sam proveo četiri godine, posle čega su mi rekli da nisam dovoljno dobar. Pošto sam već bio u Beogradu, odlučio sam da pređem u Partizan. Bio sam tamo godinu dana i rekli su mi da nisam dovoljno dobar.
Šta u tim situacijama radite, dokažete svima da nisu u pravu.
Vratio sam se u svoj prvi klub. Proveo sam neko vreme tamo. Posle toga sam otišao u Slovačku, a onda u Čelsi, pa Benfiku, opet Čelsi i Mančester Junajted."
Pre nego što je započela ova sezona, proveo sam skoro celo leto kući u Ubu. To je bio najduži odmor koji sam ikada imao u životu. Najbolja stvar na Ubu su ljudi. Кada idemo na turneju, do Singapura, Кine i drugih mesta, ljudi nemaju šanse da nas tako često vide, pa iznenađuje da vas lično vide. Кada odem kući u Srbiju, ljudi su takvi: 'Zdravo Nemanja, kako si?' To je normalno i to me čini srećnom. Tamo imam svoju rutinu. Probudim se ujutro, idem do bazena sa decom, ručam, popodne moj sin igra fudbal sa prijateljima, a ja sedim sa suprugom u restoranu pored igrališta na kojem igraju, a ljudi znaju da ja ja sam tamo. Ja sam normalno biće kao i svi ostali.
U Srbiji se jede mnogo mesa, mnogo hleba, roštilja. Meso je svuda, svaki dan. Ja imam dobar DNK pa se ne gojim. Kada se vratim sa odmora, kada odem kući vratim se sa tri kilograma manje. Ne znam kako, ali nemam problem sa kilažom.
Imamo mnoge dobre stvari, teško je odabrati jednu. Mislim da su ljudi ponosni i volim kako ljudi reaguju kada turisti dođu u Srbiju. Sve ih toplo dočekuju i ima mnogo dobrih ljudi i na to sam ponosan. Ima mnogo istorijskih mesta, Beograd je za mene jedan od najboljih gradova u Evropi, ima mnogo stvari da se vidi. Treba posetiti planine posebno zimi ko voli da skija, a leti je beogradski noćni život sjajan, mnogo restorana, žive muzike"
Po meni su imenovali su ulicu u mom selu. Кada sam prvi put čuo za to bilo je kao: "dobro", a kada sam se prvi put provozao gradom i video tu ulicu, bilo je čudno. Ne razumem to još uvek.
Možda ću se za 20 ili 30 godina osvrnuti i pomisliti: 'Ok, uradio sam nešto dobro', ali za sada je to još uvek čudno. Naravno, lepo je, i čini me ponosnim što ljudi u gradu misle da sam učinio nešto dobro.
Valjda sam daleko stigao otkad sam se penjao preko ograde groblja!
Kurir sport
NE PROPUSTITE
