ŠARLINAC / NIŠ – Doljevačko selo, Šarlinac koje broji negde oko 870 žitelja, najpoznatije je u ovom kraju po nekadašnjoj ubojitoj devetki Radničkog iz Niša, Rada, Briža, Ažaksioa i drugih klubova širom Evrope i Azije, Daliboru Dači Mitroviću. Priču o legendi doljevačkog fudbala, iliti popularnom Rambu sa Toplice kako su ga nazvali novinari jednom prilikom u Belgiji počinjemo u rodnom Šarlincu, gde kao renomirani stručni saradnik pomaže svom sunarodniku Miljanu Nikoliću u lokalnoj školici fudbala Top Star. Dalibor danas, iako ''mlad penzioner'' i dalje je privržen fudbalu, doduše sada sa strane, iz loža i tribina gde širom južne Srbije posmatra mlade i perspektivne klince, ne bi li pronašao neki nebrušeni dijamant.
Priseća se, i on, kako je nekada kao 13-godišnji klinac počeo na pomoćnim terenima Čaira, da krči svoj fudbalski put, koji ni malo nije bio lak. Sa 18 godina odlazi u niške ''orliće'' odnosno ekipu Sinđelića u tadašnjoj drugoj saveznoj ligi u generaciji sa braćom Stamenković, Kujovićem, Đenićem i Peđom Ranđelovićem, a onda je usledio povratak na Čair. U Radničkom kreće da pruža ozbiljne partije i izbori se za status mladog reprezentativca, te kao takav skrene pažnju evropskih klubova na sebe. Sjajnim igrama i među kojima ostaje kao najupečatiljivija ona 1998 godine protiv Partizana kada je savladao Damjanca sa preko 30 metara, Brzo počinje da puni novinske stupce a svi viđeniji treneri i novinari u zemlju kreću da kalkulišu o nastavku njegove karijere.
U jednom trenutku pominjala se i Crvena Zvezda a tadašnja '' zlatna koka'' Nišlija odlazi u Briž.
- Proveo sam u Radničkom lepih godinu i po dana, a onda je na zimu '98 usledio ozbiljan iskorak u mojoj karijeri i prelazak u Belgijski Briž. – uvodi nas u razgovor Dača.
- U Brižu provodim takođe godinu i po dana, ali je konkurencija tada bila jaka i nisam baš uspeo da se izborim za minutažu, a i bilo je problema oko papirologije. Te sam odatle prosleđen na pozajmicu gde sam proveo godinu dana. – kaže nam Mitrović.
Put ga iz Briža vodi u Vesterlo, u kojem za tih godinu dana pokazuje zašto se nalazi na spisku mlade reprezentacije Srbije i Crne Gore i nosi epitet tada jednog od najtalentovanijih napadača u zemlji. Treba napomenuti da mu je u Vesterlu bio trener legendarni Jan Kulemans.
- To je sigurno moja najbolja sezona u karijeri, te sezone smo sa Vesterloom bili peti i osvojili kup Belgije, što je do danas najveći uspeh u istoriji tog kluba. A meni je posebno drago da sam bio deo u pisanju te istorije.
Mitrović tu sezonu završava sa cifrom od 15 pogodaka i dvocifrenim brojem asistencija, što je za njega bilo prepoznatljivo jer nije bio klasična gol mašina, već i igrač koji po potrebi ume da asistira.
Nakon te epizode Sent- Truden otkupljuje ugovor od Briža i Mitrović se ponovo seli. Tadašnji Mitrovićev transfer bio je najveći u istoriji Sent-Trudena a što se tiče statističkih parametara Mitrović je stao takođe na koti od 13 golova i desetak asistencija.
- Belgija je zasigurno moj najlepši period u karijeri i uvek se rado setim tih dana provedenih tamo. A najdraži pogodak koji sam postigao tamo bio mi je u Genku, protiv istoimene ekipe.
Posle Belgije dolazi na red Francuska i ekipa Ažaksioa, tadašnjeg prvoligaša.
A onda debi iz snova.
- Na debiju za Ažaksio dao sam gol Petru Čehu, koji je tada branio za Ren. Ušao sam sa klupe, brzo se našao u šansi koju sam pretvorio u gol i na kraju smo slavili.
U Francuskoj Mitrović je imao prilike da se odmeri sa nekim od najboljih štopera prošle decenije u svetskom fudbalu, kao što su Mekses i Abidal a zanimljivo da je na terenu ukrstio koplja i sa trenerom Totenhema Maurisiom Poketinom.
- Da, igrao sam protiv Poketina kada je on bio u Bordou, a protiv Abidala dok je nosio dres Lila. Bilo je tu dosta poznatih imena, ne mogu ni da se setim svih. (smeh) Da ne zaboravimo da napomenemo da sam igrao i čuveni Korzikanski derbi protiv Bastilje čije je boje tada branio Niša Saveljić.
Tadašnji tim Ažaksioa je imao i dva člana šampionske generacije Francuske iz '98, Diomeda i Patrisa Loka, i bio tim za respekt. A to se najbolje ogledalo u činjenici da je Mitrović sa svojom ekipom dobrano mučio sve protivnike, kao na primer Lion, kome je Mitrović inače dao gol, a mrežu ekipe Liona branio je legendarni Gregori Kupe.
Onda za Mitrovića kreću loši dani, povrede sve učestalije, i kako kaže naš sagovornik karijera mu u 26. godini kreće na dole.
Vraća se na Banjicu, u dres Rada u kome provodi dve sezone a onda kreće na put oko sveta preko Rumunije, Vijetnama do Kanade.
U Vijetnamu je branio boje kluba Song Lam, a kako kaže do trenutka dok nije dobio poziv iz kluba nije ni znao da se zapravo tamo igra fudbal.
- Iskren da budem, dok me nisu pozvali da igram tamo ja nisam znao da se tamo uopšte igra fudbal. Ali čim sam otišao oduševio sam se. Tamo ljudi mnogo vole fudbal, stadioni su im ispunjeni do poslednjeg mesta, a ljudi su svi prijatni pozitivni i nasmejani. – i dodaje: U toj ligi razliku evidentnu prave stranci.
U svojoj 34-oj godini vraća se u rodni Niš, sa željom da stavi tačku na trofejnu i bogatu karijeru. Tada je u Radničkom na njegovoj poziciji bio Petar Škuletić te tako, kaže Mitrović, nije se puno naigrao ali je postigao neke bitne golove za Meraklije.
Ipak tu se nije završila njegova fudbalska priča, jer je kako kaže, ipak kada je shvatio da se nije zasitio fudbala rešio da tadašnjem ambicioznom srpskoligašu Moravcu iz Mrštana pomogne da uđu u Prvu ligu, u čemu je uspeo. Mitrović je, vredi pomenuti imao i zapaženu reprezentativnu epizodu, a u mladoj reprezentaciji igrao je rame uz rame sa Kežmanom i ekipom koju su činili: Radiša Ilić, Avramov, Dudić, Vitakić, Matijašević, Ivić, Drulić, Saša Ilić, Pjanović, , Vukić, Ljuboja i drugi. Takođe, veliko priznanje Dači Mitroviću odala je i legenda svetskog kalibra Dragan Stojković Piksi, koji je Daču uvrstio u svoj tim za oproštajnu utakmicu na Čairu, tada je Mitrović u timu igrao sa Savićevićem, Najdovskim i Piksijem. Sada kao taze penzioner kaže da želi da pomogne klincima iz njegovog kraja i okolnih mesta da ga stignu i prestignu. Kako kaže talenata ima, ali treba upornosti i istrajnosti u radu sa njima, zato pruža podršku svom velikom prijatelju Miljanu Nikoliću u radu sa decom u njegovom rodnom Šarlincu.
Ono po čemu ga znaju u Belgiji je nadimak ''RAMBO'' – objasnivši nam da je taj nadimak dobio u Belgiji zbog mišića koje je često ''pokazivao'' pošto je golove proslavljao prepoznatljivim skidanjem dresa. Na kraju Rambo sa Toplice nas sa svog Čaira, ispraća rečima po kojima je postao prepoznatljiv u Belgiji.
- Zapamtite, ja nisam Rambo, ja sam samo fudbaler!
N. TONIĆ
Foto: D. M. / priv. Arhiva, Nemanja Tonić
