Tekst Uroša Bacetića prenosimo u celini:
- U ionako teškoj situaciji, svaka nova loša vest, ima dodatnu težinu. Dva puta sam želeo da se uštinem u vezi ove gromade od čoveka. Sećam se, pre već 10 godina, sunce je tako okupalo našu inače prepoznatljivu žutu Užičku gimnaziju.
Bio je zadnji dan pred raspust. Trebalo je da neko odgovara , da popravi ocene, kako to već ide.
Sećam se samo da smo svi dečaci u razredu pričali o utakmici protiv Nemačke i odbrojavali kraj svih 6 časova.
Stvarno za ceo sportski vek, ne pamtim takvo radovanje, takve suze radosnice, kada je Srbija pobedila Nemačku!
Bilo je to neko lepše vanredno stanje. Jedan lepši san. Trg je bio obojen u crveno-plavo-belo. Pomislio sam kako svaka kuća poseduje trubu , od toliko nekih zvukova i pesme. NAŠ UŽIČANIN , naš Antara… Ne znam ni šta smo svi odgovarali, ali znam da nam je svima popravljeno to okrnjeno fudbalsko srce, kao i sportski ponos nacije.
Večeras je taj drugi put. Mučniji. Trg je prazan. Gimnazija se sija po mesečini. Priča se o bolesti. I da je prepun grad, bila bi sablasna tišina. Sati ćutanja. Jedini koji je ujedinio rasparčani fudbalski svet u Srbiji.
Sinonim za osmeh. Sinonim za gospodina. I u Španiji. I po svetu. I za naše Užice! Hvala MISTER!
Kada prođe sve ovo , aplauzi širom Evrope za tebe , i stadion da ponese tvoje ime. Koje nikad izbledeti neće. Deo fudbala je umro.
Z. Š.
NE PROPUSTITE
