Revanš meč protiv Nemaca u Beogradu (2:2) završen je pravedno, sa vremenske distance od 29 godina tvrdi trofejni trener Zvezde, ali i otkriva neke detalje.
"Trčati kao Nemci, igrati do poslednjeg sekunda meča kao Nemci i na kraju dati gol više od Nemaca. To su tri stvari zbog kojih je moja ekipa 1991. godine u konačnom zbiru pobedila Bajern i ušla u finale Kupa šampiona. Imali smo izuzetno talentovanu generaciju, velike asove. Ali i do tada su u istoriji Zvezda i jugoslovenski fudbal imali velike igrače ali nikad nisu uspeli da dođu do kraja i popnu se na tron – ističe Ljupko.
Drame u revanšu ne bi bilo, tvrdi trener već 29 godina da je imao na terenu Iliju Najdoskog.
"To tvrdim i dan danas. Jer da Najdoski nije imao dva žuta kartona i morao meč da odgleda sa tribina uveren sam da nam Bajern ne bi gol dao na Marakani. Vidite, u fudbalu, kao i u životu odlučuju detalji, nekad nevidljivi. Mi smo imali štoperski tandem Belodedić-Najdoski a nismo imali trećeg štopera. Umalo nam se obilo o glavu što smo propustili da ga kupimo u toku zime. Marović je dao sve od sebe na tom meču kao štoper, ali on je vrlo dobar levi bek, dobar vezni i štoper „samo ako baš mora“. Koliko je značio Ilija u celoj kompoziciji našeg tima pokazalo je finale.
Ljupko tvrdi da je Zvezda u Minhenu odigrala najbolju utakmicu koju je on vodio sa klupe.
" Definitivno. Bio je to vrhunac moći našeg tima, perfektan meč. Ako bih morao da ređam po kvalitetu, posle Minhena bih stavio revanš meč protiv Grashopersa, pa onda prvo poluvreme protiv Bajerna u Beogradu i prvo poluvreme 88. derbija protiv Partizana koji smo dobili 3:1. Sećam se da je svakih pet minuta bila šansa za nas, svakih 10 minuta po gol u mreži Partizana. Najdoski glavom, pa Robi i Juga i 3:0 u 30. minutu. A, onda je izbila tuča na tribinama pa nikome više nije bilo do fudbala."
Legendarni je bio dijalog Petrovića i direktora Dragana Džajića po završetku te prve utakmice u Minhenu koju je Zvezda pobedila 2:1.
"Kako kroz dve nedelje da pripremim ekipu da opet pobedimo i prodjemo, pitao sa Džaju svestan da ćemo teško sprečiti da nam igrači od tapšanja ne dobiju „rupe“ po ramenu. Uz to nismo imali Iliju, a euforija kod naroda je bila nezapamćena. Igrači su bili pod velikim pritiskom javnosti.
Umeo je Ljupko sa svojim stručnim štabom da „zaključa i primiri svlačionicu“.
"Da nije bilo želje za samoisticanjem, rešili bismo utakmicu u prvom poluvremenu koje je odigrano skoro bez greške. Igrači su valjda osetili potrebu da se takmiče ko će dati gol i ući u istoriju. A, ja sam ih lepo na putu za svlačionicu upozorio Nemci su Nemci, oni igraju do kraja. Za kaznu nastao je pakao kad smo primili dva gola i malo je nedostajalo da primimo i treći jer su Nemci pogodili stativu. U tom momentu sam rekao Dujki: viči da svi idu napred. Kad oni nisu dali - mi ćemo. Pančev je uplašio golmana, lopta je ušla u mrežu...
Dok je stadion tutnjao u delirijumu, Ljupko je gledao kako da se privede meč kraju.
"Četiri minuta kao četiri godine, imao sam pritisak 200, a opet smiren. Kao trener moraš da eliminišeš emocije i da uradiš sve da dobiješ meč. Mene je taj revanš mogao života da košta. Ali, opet ti momenti se ne zaboravljaju, ostali su u istoriji da se pamte i prepričavaju", zaključio je Ljupko Petrović.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
