Doskorašnji trener Maribora i bivši as Partizana Darko Milanič veruje da bi istorija crno-belih bila znatno drugačija i bogatija da raspad velike Jugoslavije nije doprineo raspuštanju sjajne generacije fudbalera predvođene trenerom Ivicom Osimom.
Slovenački stručnjak priseća se kako je njegova generacija morala da se suoči s najjačom Zvezdom u njenoj istoriji i kako su baš pri kraju puta uspeli da pobede zvaničnog šampiona Evrope i osvoje Kup.
- Prošlo je mnogo godina, mnogo utakmica, pa se nekih detalja možda bolje i vi sećate od mene, ali naravno da pamtim osvajanje Kupa, onaj gol Bude Vujačića na Marakani. Tada smo konačno prekinuli njihov niz pobeda, a konačno smo i slavili na njihovom stadionu. Sećam se i revanša kod nas, naravno. Bio je neizvesniji, ali je Kup zasluženo pripao nama - priča Milanič za Kurir.
Igrali ste mnogo utakmica koje se i danas prepričavaju. Znate li koje?
- Verovatno mislite na onu iz Glazgova, protiv Seltika, kada smo izgubili 5:4 i prošli dalje. Tada nam je onaj Poljak Đekanovski dao četiri komada (smeh). Kakav meč! U jednom momentu misliš da si prošao dalje sigurno, srećan si, čini ti se da si uradio ogromnu stvar, a onda ti se u sekundi sruši ceo svet, jer su Škoti opet dali gol. I tako nekoliko puta, dok Šćepović nije presudio u poslednjem napadu na utakmici.
Igrali ste sa Milkom Đurovskim, koji je imao svoju najbolju sezonu u karijeri. Sećate li se tih driblinga i golova?
- Milko je bio fantastičan. Zamislite onu staru Jugoslaviju i sada pričamo o verovatno najvećem talentu onolike zemlje. Umeo je sve s loptom i nametnuo se kao lider nama mlađima. Ja nekako više volim da se prisećam naredne dve sezone, jer sam kod Ivana Golca u jednom momentu sklonjen iz tima.
Kažu da ste mogli mnogo kao ekipa dok je s vama bio Ivica Osim?
- Uh, stvarno smo mogli dosta, dosta... Koliko? Ne znam, ali nismo bili obična ekipa. Imam utisak da smo mogli daleko. Bili smo prava grupa koja je volela da radi, imali smo entuzijazam, a krasilo nas je i veliko prijateljstvo. Sama od sebe je stvorena hijerarhija u timu koju su svi poštovali. Uz nas je bio veliki trener Ivica Osim. Međutim, već je počelo da se puca po bivšoj Jugi i mi nismo dobili priliku da se pokažemo do kraja u Evropi.
Zahovič je rođeni, a ja zaraženi partizanovac!
Šta je najlepša uspomena iz perioda kada ste igrali u Partizanu? Možda neka utakmica protiv Zvezde?
- Meni je bio lep i nezaboravan ceo taj period mog sazrevanja u Partizanu i kako je u meni razvijan taj osećaj pripadnosti i ljubavi prema klubu. Znate, ja sam došao iz Izole i dok sam tamo bio, meni je samo fudbal bio važan. Prema Olimpiji nisam imao nikakav osećaj, a slabo sam se identifikovao i sa klubovima "velike četvorke". Sve se ipak promenilo kad sam došao u Humsku. Znate, dođe saigrač i stavi kasetu sa pesmama Partizanovih navijača, evo i sad se naježim kad se setim kako smo ih pevali. Ja razlikujem dve vrste partizanovaca: one koji su ludi za njim od rođenja, kao moj prijatelj Zlatko Zahovič, i ovakve kao što sam ja, koji smo zaraženi.
Živeo u domu Aleksandra Đorđevića
Kako vam sad iz ove perspektive izgleda boravak u Partizanu? - Došao sam još maloletan u Beograd 1985. godine, iz malog mesta Izola. Bio je to veoma hrabar korak, ali moram reći da sam bio okružen pažnjom kluba i da je moje vaspitavanje i dalje išlo u pravom smeru. To je najvažnije za jednog momka koji iz male sredine dolazi u veliki grad. Moja sreća je bila da sam dosta svojih saigrača iz omladinskog tima upoznao u selekcijama Jugoslavije, pa sam tako i bio smešten u porodici mog saigrača i prijatelja Aleksandra Đorđevića. Kod njega sam živeo, njegova majka nas je pazila, hranila, naše je bilo samo da igramo fudbal.
PARTIZAN 1991.
Najčešći sastav tima: Omerović, Stanojković, Milanič, Novak, Mijalkovič, Vujačić, Bogdanović, Mijatović, Gudelj, B. Brnović, Krčmarević.
Igrali su još: Pandurović, Vorkapić, Miletić, Šćepović, Zahovič, Marković, Petrić, Damjanac, Rašović, Čestić, Vasiljević, Pešikan.
Kurir sport / D. P.
NE PROPUSTITE
