Zoran Njeguš bio je član čuvene generacije Crvene zvezde koja je igrala u Kupu kupova devedestih godina prošlog veka protiv Kajzerlauterna i Barselone. Danas gradi samostalno trenersku karijeru, vodi Zlatibor iz Čajetine sa jasnim ciljem, da ostane u Superligi.
- Ambicije Zlatibora su jasne, opstanak u eltinom rangu. Plasman u Superligu je najveći uspeh kluba u istoriji. Verujem da možemo ostvariti cilj, iako ispada šest ekipa. Potrebna su nam određena pojačanja, uz pristup igrača u koji ne sumnjam, ubeđen sam da ćemo ostvariti cilj. Bila bi to velika stvar i za grad Užice i ceo region Zapadne Srbije – počeo je razgovor za Kurir Zoran Njeguš.
Tokom jeseni okršaji sa Crvenom zvezdom u kupu i prvenstvu izazvali su pažnju javnosti.
- Isprsili smo se, pokazali određenu dozu fudbalske drskosti. Opet, Zvezda je kvalitetnija, dosta od nas. Igrali su na tri fronta, napravili ogroman uspeh za srpski fudbal u Evropi. Imaju i veliki fond igrača. Zadovoljan sam urađenim, iako sam preuzeo Zlatibor u toku sezone, bez selektiranja tima, uz dosta kadrovskih problema i povreda. Imali smo i teži raspored, bili smo domaćini Zvezdi, Partizanu i Vojvodini. Pobedili smo Rad i Novi Pazar u gostima, dobili Bačku, vezali tri pobede i pokazali da imamo čemu da se nadamo na proleće.
Utakmica na stadionu “Rajko Mitić” bila je posebna za Zorana Njeguša. Otkriva nam i zašto.
- Prvo, bio je to duel sa Dekijem, kojim prijateljom. Gledao sam profesionalno da odradim posao i mogu reći da smo namučili Zvezdu. Nismo se obrukali ni u Kupu, ni u prvenstvu. Dali smo svoj maksimum, ali presudio je kvalitet. Zanimljivo, prvi put sam bio gost kao trener na Marakani. To nisam uspeo ni sa Novim Pazarom, ni sa Spartakom. Malo čudan osećaj, ali lep.
Radio je Njeguš tokom igračke karijere sa velikim imenima. Od svakog se dalo ponešto naučiti.
- Ima stvari koje sam naučio još u Slobodi iz Užica. Onda sam došao u Zvezdu, radio sa Ljupkom Petrovićem, Mišom Kosanovićem, Vladimirom Petrovićem Pižonom… U Atletiku sam upoznao trenersku etiku i filozofiju Ariga Sakija, Klaudija Ranijerija i našeg pokojnog Radomira Antića. Tri godine sam u Sevilji učio od Kaparose. Imao sam sreću da sarađujem sa vrhunskim trenerima, od svakog ponešto može da se nauči, pokupi, pa da posle gradiš nešto svoje, da imaš svoju ideju, svoj sistem, da te ljudi prepoznaju. Ostao sam u kontaktu sa profesorom Ortegom stručnjakom za fizičku kondiciju. Njega znam iz Atletika, a on danas radi sa Dijegom Simeonom.
Zoran Njeguš je skroman čovek, ne voli previše da gleda u budućnost, niti da mašta.
- Kad mene već pitate za ambicije, reći ću vam iskreno, velike su! Ali neću da licitiram u kojim bih to velikim klubovima voleo da radim, bilo bi neozbiljno. Posvećen sam Zlatiboru, da napravimo sportski uspeh i ostvarimo zacrtani cilj. Voleo bih da posle toga napravimo jedan iskorak dalje u klubu, Da budemo stabilan superligaš. A, za dalje, videćemo… Uspeh Zlatibora je i moj. To se vidi i lako prepozna.
Zoran Njeguš se kao fudbaler afirmisao u Crvenoj zvezdi u koju je došao 1995. godine.
- Kad sam se vratio iz vojske 1993. godine u Slobodu, odigrao sam dobro sezonu u Drugoj ligi i tada su mi ljudi iz kluba rekli da me prati Partizan. I tako je bilo u naredne dve godine. Međutim, umesto u Humskoj, sticajem okolnosti završio sam u Ljutice Bogdana. Pokojni Pavika, Miroslav Pavlović, dolazio je i gledao Slobodu. On me je snimio, dao dobre ocene i usledio je poziv Crvene zvezde. Nisam čekao ni sekunda! Zvezda se ne odbija. Sećam se tada je Ljupko Petrović bio trener, a u tom prelaznom roku na Marakanu smo došli samo Dražen Podunavac i ja.
Kao momku iz provincije, nije mu bilo lako da se izbori u Crvenoj zvezdi.
- Tih godina, dosta momaka je bilo iz provincije u Zvezdi i Partizanu. Prvih, šest meseci bilo mi je baš teško. Malo klupa, malo tribina, najmanje teren… Da poludiš. Međutim, bio sam uporan, radio sam mnogo, posebno na pripremama u Kalamati, u Grčkoj. Ljupko je to video, dao mi je minute i iskoristio sam priliku. Posle sam se kod Pižona samo potvrdio i ustalio u startnih 11.
Dve najznačajnije utakmice u crveno-belom dresu Zoran Njeguš je odigrao na međunarodnoj sceni.
- Kajzerslautern i Barselona! Obe u Kupu kupova. Ni su nam davali mnogo šansi protiv Nemaca, ali smo ih mi razbili. Dao sam i treći gol u produžecima, tada smo prelomili utakmicu. Ta utakmica bila je nešto fenomenalno. Puna Marakana, nije bilo stolica kao danas, ko zna koliko je bilo ljudi na stadionu, verujem više od 70.000. Navijanje protiv Kajzerslauterna je bilo najbolje, nikada više tako nešto nisam doživeo. Onda je došla Barselona. Izgubili smo u gostima 1:3, nesrećno. Žao mi je druge utakmice, kad smo poveli i odmah u sledećem napadu smo primili gol. Uhvatili su nas na iskustvo. Imali su neverovatne igrače Ronalda, Đovanija, Blana, Stoičkova, Figa, Popeskua, Abelarda… Ruku na srce, bili su bolji. Trener im je bio pokojni ser Bobi Robson, a prvi pomoćnik danas čuvenu Žoze Murinjo. Nezaboravni momenti. Da je ta moja generacija imala kao danas zagarantovano takmičenje, odnosno grupu, mnogo bismo više postigli. Kupili bismo to iskustvo koje nam je posle perioda sankcija mnogo nedostajalo. To je bila sjajna generacija, šteta je što nismo ostali više na okupu.
Zoran Njeguš ponosan je na tri godine provedene u Crvenoj zvezdi, za koju je odigrao 63 utakmice i dao osam golova.
- Zvezda je veliki klub! Citiraću Dragana Džajića. Jednom je ušao kod nas igrača u svlačionicu i rekao - Kada odete iz Zvezde, onda ćete videti koliko je Zvezda veliki klub. I bio je u pravu! Biti Zvezdin igrač, je kao da si u Španiji igrač Reala ili Barselone. Drago mi je da se klub vratio na mapu Evrope, da su ponovo cenjeni i poštovani, na mestu koje mu pripada.
Posle Crvene zvezde Njeguš je karijeru nastavio u Španiji, prvo u Atletiku, a onda u Sevilji, punih šest godina.
- Tri godine u Atletiku, tri u Sevilji. Turbulentno je bilo u Atletiku. Mene je u Madrid doveo Arigo Saki i kod njega sam igrao standardno. Ali, kada je došao Ranijeri, dobijao sam sve manju minutažu. Klub je posle duple krune sa Radomirom Antićem tražio sebe, nisu mogli da se odluče šta žele i zbog toga su često menjali trenere. Zbog svega toga, zatražio sam da promenim sredinu. Usledila je prvo pozajmica, a onda i ugovor sa Seviljom.
Osvrnuo se Njeguš na Sevilju i objasnio zašto je naprasno u 31. godini života prekinuo karijeru.
- Zanimljiv je taj moj boravak u Andaluziji. U poslednjoj godini mog ugovora, Sevilja je dovela Danija Alveša iz Brazila, da igra na mojoj poziciji. Imao sam 30, a on 18 godina. Uložili su sve karte na njega, što je i normalno, jer je bio mlađi. Kasnije su i zaradili veliki novac na njemu. Nisam se ljutio, sve je to život. Pamtim Sevilju po dobrom, po tri fenomenalne sezone. Inače, sa Danijem sam ostao u sjajnim odnosima. Pre nešto više od godinu dana ugostio me je u Parizu, lepo smo se družili.
Jednu sezonu u Atletiku pamti i po igranju sa Vladimiro Jugovićem.
- Jeste, zajedno smo došli. Kad sam video Jugu na treningu, kako igra, levom i desnom, rekoh – Auuu, kakav majstor. (smeh) Igrao je u top klubovima, jedan je od najtrofjenijih naših igrača. Dosta mi je pomogao za tih godinu dana, imao je iskustva, najviše oko sporazumevanja, jer španski jezik tada još nisam naučio.
Prisetio se Zoran Njeguš i okršaja sa Realom i “galaktikosima” u ligi Španije.
- Sa Ronaldom sam se susreo još kad sam igrao za Zvezdu protiv Barse. Posle je on prešao u Real i imali smo dosta duela. Posebno kad sam igrao za Sevilju. “Galaktikosi” koje je tada vodio Visente del Boske bili su najbolji tim na svetu, a Sevilja nije bila moćna kao danas. Zidan, Raul i Ronaldo, pa kad ukrste, sakriju loptu, ne znaš odakle više preti opasnost. Fantastična ekipa. Sve sami majstori. Šta reći o njima? (smeh)
Fotografija na kojoj Njeguš menja dres sa Zidanom izašla je u španskim novinama, a na nju je naš sagovornik ponosan.
- To je bilo posle meča Reala i Sevilje na Santjago Bernabeu. Uvek sam igrao pošteno i čvrsto. Nisam udarao namerno, niti prljavo. A, protivnik je to cenio. Zidan se uvek ponašao normalno, nikada nije izigravao veliku zvezdu. Bio je majstor fudbala, voleo da odigra iz prve. Ma, znalac!
Reprezentaciju Njeguš pamti po neslavnoj utakmici protiv Azerbejdžana.
- Bilo je to u Bakuu, taj poraz. Nekako, kad ti se nešto ne da… Vodili smo do 89. minuta 1:0, a onda smo primili dva gola i izgubili. Utakmica za zaborav. Umesto da reprezentaciju pamtim po debiju protiv Argentine u Mar del Plati, meni je nekako taj Azerbejdžan ostao u sećanju. Bilo, ne ponovilo se!
Imao je Zoran Njeguš jasne planove za ovu zimu, međutim…
- Korona je spreccila da putujem, imao sam ideju da ove zime u pazuzi odem do Španije, da se vidim sa prijateljima, posetim treninge Atletika i Sevilje. Zastupnik sam one ideje da čovek dok je živ treba da se edukuje.
Naslednik Zorana Njeguša, sin Aleksandar (20) igra u Zlatibor una poziciji veznog igrača, ali to je tema o kojoj otac ne želi da priča. Baš zbog toga, da neko ne bi pomislio da Njeguš junior ima protekciju.
- Ne volim da pričam o tome, da se neka moja reč ne bi pogrešno protumačila. Kod saigrača, ali i kod njega. Mogu samo reći da mora da pokaže mnogo rada i truda. Strog sam prema svima, mozda još strožiji prema njemu.
Na obroncima Zlatibora Njeguš se druži sa poznatim glumcem Draganom Jovanovićem.
- Gagija poznajem dobro, često dolazi na Zlatibor. Ima vikendicu u jednom malom mestu na planini, daleko od gužve. Voli da igra tenis, veliki je laf i gospoodin. Za mene, ljudina – tvrdi Njeguš.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
