Iz susednog sela Dol, koje više ne postoji posle velike poplave iz 1947. godine, je i legendarni srpski ministar prosvete i čuveni ambasador u Rusiji profesor dr Danilo Ž. Marković.
Vozeći kamion prošao je sedam miliona kilometara kroz Bliski Istok, Evropu i Rusiju...
-U „Jugoprevozu“ Kruševac vozio sam od Iraka do Portugalije i od Engleske do Rusije. U svetu sam svašta video i doživeo. I bedu najsiromašnijih i sjaj bogataša. Radio sam u Iraku tri meseca 1985. u vreme rata sa Iranom. Prelazio sam i više od 700 km dnevno vozeći kamen i pesak za vojne baze Sadama Huseina. Pošto je voda praktično beskorisna na +40 stepeni, jer se pregreje i ne sme mnogo da se pije, bio sam prinuđen da konzumiram rakiju. Od zemalja i naroda najviše mi se sviđala Italija, jer njeni žitelji znaju lepo da žive i da svaki dan uživaju u životu. Nezaboravna mi je Firenca po lepoti, ali i Milano i Rim raspolažu brojnim originalima i dragocenostima.
Šoferska je sreća pregolema
Tričković je kao profesionalni vozač vozio autobuse, kamione, šlepere i putničke automobile i doživeo veliki broj zgoda i nezgoda.
-Za volanom sam proveo prelepih 35 godina. Nauživao sam u lepotama brojnih gradova i kulturno-istorijskih spomenika Budimpešte, Beča, Rima, Milana, Pariza, Madrida, Barselone, Berlina, Bona, Amsterdama, Roterdama, Kopenhagena, Stokholma, Moskve, Sankt Petersburga, Bagdada, Teherana... Preživeo sam tri života uživajući u čarima Pariza sa vrha Ajfelove kule, a u „gradu svetlosti“ sam turističkim brodom plovio po Seni. Šetao sam ulicama ovih prelepih gradova, a u Moskvi sam se našao u vreme kada je jedan Nemac sleteo avionom na Crveni trg. Bio sam i u Iranu, a inače na svim mojim svetskim putovanjima veoma sam dobro prolazio. Naravno, bilo je i nezgoda, pa čak i moje velike tragedije. Moja lepa stvar, kao vozača, je što sam daleko od zavičaja i otadžbine pronašao strica, koji je bio oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije i emigrirao u Englesku 1941. godine.
Ali, desila se i jedna porodična tragedija.
-Godine 1991. u jednoj mojoj šoferskoj turi za Englesku poveo sam i oca Srbislava da vidi svog brata emigranta iz naše zemlje. U povratku za domovinu imali smo jednu pauzu i tada je nastradao moj otac koji je, za mene iz nerazumljivih razloga, izašao na auto-stradu, gde je u saobraćajnoj nesreći na licu mesta ostao mrtav. Inače, Birmingem, gde smo tada bili, ima crkvu Novu Lazaricu i veliki broj srpskih emigranata, koji su se plašili komunizma i nisu smeli da se vrate u svoju otadžbinu. Moj dolazak i susret sa njima bio im je neverovatan, jer nisu verovali da je sloboda kod nas dostigla taj nivo. Moram da kažem da sam u svetu video veliki broj lepih žena, mnogo su lepe Ruskinje, Poljakinje, Čehinje i Slovakinje, ali su Srpkinje bez premca, najlepše u Evropi.
Prvi susret i pobratimstvo sa glumicom Radmilom Živković
-Jednom prilikom u vožnji autobusom iz Beograda za Kruševac sreo sam se sa Radmilom Živković, čuvenom glumicom rodom iz Kruševca, koja je putovala za svoj zavičaj. Bila je velika gužva, Radi se mnogo žurilo, pa sam je primio van stanice. Nisam joj ni kartu naplatio iako je nisam poznavao. U razgovoru sam saznao ko je ona - naša vrhunska glumica i da smo rođeni istog dana - 14. 01. 1953. godine. To poznanstvo preraslo je u druženje i veliko prijateljstvo. Ćerka mi je nešto kasnije bila na lečenju u Beogradu, a moja supruga i ja smo nekoliko meseci proveli besplatno u Radinom stanu. Mene je vodila na pozorišne predstave, pa sam tako upoznao Ljubu Tadića, Batu Živojinovića, Dragana Nikolića... Rada je velika drugarčina i pravi laf, rečju žena zmaj.
Tričko je dobrovoljno dao krv 115 puta, više od 3,6 litara krvi, kao tri gajbe piva. Dobrovoljno davanje krvi mu je u tradiciji, jer je tu humanu misiju započeo njegov otac Srbislav, tadašnji radnik „14. oktobra“, koji je dragocenu tečnost koja život znači dao 100 puta. Ljubiša je davanje krvi započeo još 1972. za vreme služenja vojnog roka u JNA u Sarajevu. Priskočio je u pomoć i doprineo da se spasi život vojniku koji je bio teško povređen u saobraćajnoj nesreći, vozeći vojni motocikl, a on služio u Vojnoj saobraćajnoj policiji.
-Za vreme služenja vojnog roka u Sarajevu bio sam u obezbeđenju za Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor za vreme snimanja filma „Sutjeska“(1972), što je za mene bio jedinstveni događaj i neverovatno iskustvo. Barton je mnogo voleo viski Balantajns, imao je pun kombi sa ovim pićem, jer je samo to pio.
Tričković je nosilac je brojnih diploma, plaketa i zahvalnica za svoj humanitarni rad, a među njima Zlatne značke Crvenog krsta Srbije. Sa radošću se seća druženja sa kolegama po humanosti iz Rijeke, Pule, Zadra, Bijeljine, Niša i drugih gradova i sela nekadašnje SFRJ.
-Za mene su žene najbolji drugari i zato sam voleo najviše da učestvujem u akcijama i manifestacijama koje su one organizovale.
Fudbal - velika Tričkova ljubav
-U dresu pionira Napretka zaigrao sam sa 12 godina, 1965, a sa mnom su bili Čoče Simović, Duca Pešić, Šofer Jakovljević, Ristić i mnogi drugi. Fudbal sam aktivno igrao od 1965 – 1989. godine. Prošao sam sve mlađe selekcije „Napretka“ pre odlaska u Vojsku, a po povratku iz JNA, na očevu inicijativu prešao sam u FK „14. oktobar“ , jer mi je obećano zaposlenje. Za „Oktobarce“ sam igrao sedam godina, a u jednoj sezoni sam bio najbolji strelac Šumadijsko - pomoravske lige sa 17 golova, koja je tada bila na nivou kao današnja Superliga, jer su u njoj igrali brojni sadašnji superligaši. Posle „14. oktobra“ igrao sam za Borac iz Bivolja, potom pet godina za „Obilićevo“ (današnji „Trajal“), a pri kraju karijere za svoju Dedinu, nekoliko seoskih timova i na kraju za „Trgovački“. Trenirali su me kruševački fudbalski velemajstori: Mika Petrović Baklače, Juga Petrović, Bane Marković, Mića Ivković...
Tričkova pozicija je bila levo krilo i na toj poziciji je igrao čak do svoje 45. godine, a zatim nastavio u veteranima SRJ, SCG i Srbije. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 17 utakmica i dao pet golova. Sa tom selekcijom nastupao je u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Grčkoj, Austriji, Nemačkoj i širom Srbije.
-Imao sam veliku čast da igram sa fudbalskim velikanima Crvene zvezde i Partizana – Zdravkom Borovnicom, Milošem Šestićem, Predragom Spasićem, Nikicom Klinčarski, Dževadom Prekazijem, zatim Stojiljkovićem (Radnički Niš), Bakračem, Antom Miročevićem, Brnovićem (Budućnost Podgorica) i najboljim kruševačkim fudbalerima Pešićem, Simovićem i drugima.
U monografiji „Belopalanačke fudbalske zvezde“ Dušana Ž. Jovanovića (autor pet knjiga o Rajku Mitiću) je i separat o Ljubiši Tričkoviću.
Tričković je imao izuzetne ponude da ode u dve najudaljenije fudbalske destinacije.
-Dobio sam poziv od Srboljuba Stamenkovića, nekadašnjeg igrača Crvene zvezde, da igram mali fudbal u SAD, ali patrijarhalno vaspitanje, porodica i zavičaj mi nisu dali. Imao sam poziv i od Jovana Đorđevića, bivšeg napretkovca, da idem u Australiju da igram mali fudbal, ali sam opet odbio sa istim obrazloženjem. Igrao sam u Veteranskoj reprezentaciji sa golmanom Mitibarićem, Acom Trifunovićem, Miodragom Ješićem i drugima. Iako sam okoreli partizanovac, za mene je najbolji fudbaler svih vremena Dragan Džajić, a u Napretku Mića Jovanović Božija volja, čiji je idol bio Johan Krojf.
Tričko je veliki boem, voli društvo i kafane, ali i društveni angažman. Na jednoj novogodišnjoj proslavi zaplesao je sa čuvenom glumicom i pevačicom Snežanom Savić, koja je pesmoм oduševila Kruševljane. Успешно оbavlja i funkciju potpredsednika Udruženja penzionera “Car Lazar”, na opšte zadovoljstvo svih njegovih članova.
Pored supruge Vesne, Tričko ima sina Igora i ćerku Suzanu, koji oboje sa svojim porodicama žive u Kruševcu, unučad Stefana (25), Milicu (22), Antoninu (20), i praunuku Irinu (1 godina).
Živomir Milenković / Kurir sport
NE PROPUSTITE
