Vladimir Vanja Grbić, nekada vrhunski sportista, vlasnik olimpijskog zlata, član „Kuće slavnih“, ali i doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja, bio je i ostao sinonim za pobednički mentalitet.
U susret svetskom prvenstvu kao gost Kurir TV podelio je svoje neiscrpno iskustvo, ali i savetovao gledaoce kako da prevaziđu strahove.
- Strah od greške, ili strah od neuspeha. Hrabrost dolazi nakon pobeđenog straha! Ja sam se plašio ranije. Ali sam počeo da odvajam bitno od nebitnog. Naučio sam da, silom prilika, moram da pomognem sebi i da apsolutno dam sve od sebe! To mi je pomoglo, ne samo da pobedim strah,nego da, za ono što želim, budem spreman da dam sam život- rekao je Grbić.
On je ispričao da je sve kao u vojsci. Imperativ "morate" je nešto što ne može svako da izdrži.
- Imate komandanta i morate da izvršavate naređenja.Jako je veliki prtitisak-ispričao je Grbić.
Svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru, prvo koje će biti održano u jednoj arapskoj zemlji i prvo na kraju kalendarske godine, počinje danas utakmicom između domaćina i selekcije Ekvadora.
Grbić je pozitivno prokomentarisao današnji fudbal, naše mogućnosti protiv Brazila, i srdačno podržao fudbalere.
- Želim im da uđu u polufinale! Naši momci su ono što može da promeni sliku fudbala u Srbiji. Nama fudbal treba. Što kažu Brazilci "Fudbal nije sport fudbal je religija". Kada izađete igrajte najbolje što znate i budite spremni da poginete! - rekao je Grbić i srdačno izjavio da su Piksi i ekipa nada koja može promeniti sliku srpskog fudbala.
Grbić je podelio i uspomene na svog oca koji je kao čovek čvrstih stavova i principa ostavio dubok utisak i primer svome sinu. Veoma emotivno je preneo svoje impresije.
- Voleo je da kaže "Znaš sine drvo koje najviše štrči, najviše ga vetar lomi! Ako nema dobar koren, ćao". Što bi značilo ukoliko niste stabilne ličnosti nećete moći da se vinete visoko. Mi smo bili vaspitavani da čvrsto hodamo nogama po zemlji, da živimo sa ljudima, a ne iznad njih! - podelio je Grbić.
"Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog. Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao ‘Jesi li ti normalan?!' Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu. Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: ‘Pa dobro, nije bilo loše‘. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: „Pa dobro, nije bilo loše“ i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: ‘Je l’ imaš para?', jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar. Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: ‘Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim'".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
