Sećate li se čudne garniture Zvezdinih dresova koje su Piksi i drugovi nosili samo u finalnoj utakmici Kupa Jugoslavije protiv Borca i nikada više?
Znate li kako je trener Banjalučana doneo odluku da junak utakmice Karalić dobije prednost u odnosu na Jakovljevića koji je bio najzaslužniji za plasman u finale?
Šta je isti taj Jakovljević uradio kada je saznao da neće braniti i kako je dve godine kasnije ipak doživeo da se nađe oči u oči sa Draganom Stojkovićem? Ovo je samo deo pikanterija koje ćete saznati u novoj epizodi kultne emisije - ’Mojih TOP 11’.
"Sekretarica kluba koja je kasnije postala supruga trenera Husnije Fazlića, pružila mi je neki savijeni list hartije i rekla mi da na njemu piše ono što bih kao kapiten trebalo da kažem u svlačionici posle utakmice kada pobedimo Crvenu zvezdu i osvojimo Kup Maršala Tita. Čudno sam je pogledao i bio sam ubeđen da sa njom nešto nije u redu" - ovom anegdotom kapiten slavne generacije banjalučkog Borca Damir Špica počinje razgovor sa Nebojšom Petrovićem u novoj epizodi kultne emisije "Mojih TOP 11". Centralna tema - antologijska utakmica u finalu Kupa Jugoslavije, odigrana 11. maja 1988. godine na stadionu Partizana u Beogradu.
Crvena zvezda, predvođena vedetama jugoslovenskog fudbala Draganom Stojkovićem i Robijem Prosinečkim, bila je apsolutni favorit protiv simpatičnih Banjalučana koji su se u zapadnoj grupi drugoligaškog karavana grčevito borili za opstanak.
Na putu do finala, Borac je imao duplo duži put od Crvene zvezde.
"Morali smo najpre da se rešimo ovih lokalnih rivala. Izbacili smo Radnik sa 9:0, zatim Kozaru iz Gradiške, Elektrobosnu iz Jajca, Rudar iz Prijedora, Jedinstvo iz Bihaća i trebinjski Leotar. Onda smo naleteli na Vojvodinu u četvrtfinalu. U Novom Sadu su nas pocepali, bilo je 3:0, a mogli su da slave i ubedljiviju pobedu. Sećam se da nam je Fazlić u autobusu po povratku u Banjaluku očitao takvu lekciju da se sve pušilo od prozivki i kritika: 'vi ćete da osvojite kup, kako vas nije sramota, spustite se na zemlju i pogledajte istini u oči'. Stvarno smo bili arogantni i to nam se obilo o glavu".
A u revanšu…
"… padao je sneg, bilo je jako hladno i na stadion je došlo jedva 200 ljudi. Vojvodina je unapred proslavila plasman u polufinale, Šestića nisu ni poveli u Banjaluku. I krenulo je, 1:0, 2:0, 3:0… onda je Ćurčić smanjio na 3:1 i tu su se malo trgli. Ali bilo je suviše kasno. Postigli smo još tri gola do kraja i slavili sa 6:1. Senad Lupić je bio četvorostruki strelac. Ono što je najzanimljivije, vest o promeni rezultata se brzo širila čaršijom. U poluvremenu je već bilo 2.000 gledalaca na tribinama, a na kraju meča oko 5.000".
U polufinalu Priština i ponovo penal-drama, kao i u meču osmine finala sa Osijekom.
"Da budemo realni i iskreni, nas je golman Jakovljević doveo do finala. Odbranio je gomilu penala i bio junak mečeva protiv Osijeka i Prištine. Šta se dešava? Bliži se finale sa Crvenom zvezdom i trener Fazlić mora da donese odluku ko će na gol: Jakovljević ili Karalić. Obojica fenomenalni čuvari mreže. Vikend pre finala, Jakovljević je i u prvenstvu protiv Olimpije doprineo osvajanju penal-boda. Poslednji sastanak u hotelu 'Jugoslavija', Fazlić diktira sastav i kaže 'Karalić'. Jakovljeviću je pao mrak na oči. Odmah je spakovao kofere i vratio se za Banjaluku. Bilo nam je svima krivo. Čak je neko iz Uprave predložio novčanu kaznu, Fazlić je odgovorio 'nema potrebe, kaznio je sam sebe što neće biti akter istorijske utakmice'".
Arogancija fudbalera Borca na utakmici u Novom Sadu protiv Vojvodine je sitnica u poređenju sa načinom na koji je Crvena zvezda pristupila finalu na JNA. Na zajedničkom prijemu u Skupštini grada, Miljan Miljanić je Veliboru Vasoviću unapred čestitao osvajanje Duple krune. Specijalno za meč protiv Borca, iz Trsta je stigla ekskluzivna garnitura dresova. Bili su od svile, sa vezenim grbom od prave kože i svaki je koštao 30.000 lira. Donator - sin srpskog bogataša, inače okoreli Zvezdaš koji je postavio samo jedan uslov: nakon utakmice u kojoj će Zvezda deklasirati Borac, Piksijev dres sa brojem 10 da potpišu svi fudbaleri i da ga vrate nazad za Trst.
"Sećam se da sam sa Piksijem išao u Kuću cveća, položili smo vence na Titov grob i vratili se u karantin. Obe ekipe su spavale u istom hotelu, jer je Fudbalski savez bio pokrovitelj i organizator finalne utakmice. Fazlić je održao poslednji sastanak pred polazak na stadion, pogledali smo se u oči i rekli Šta je - tu je, 'ajde da odigramo muški'. Jesu jaki, ali nisu vanzemaljci. Ne lete, ne skaču pet metara u vis. I oni su od krvi i mesa. Znali smo za brzinu Binića, lucidnost Stojkovića, duge lopte Prosinečkog. Bilo nam je važno da Piksija držimo što je moguće dalje od gola. Mataja je motrio na Binića, ja na Stojkovića, tamo su Malbašić i Bilbija vodili borbu sa Borom Cvetkovićem… vrteli su se oni oko šesnaesterca, ali pravu šansu nisu stvorili".
I onda dolazi taj istorijski 60. minut…
"Marović je uklizao na sredini terena, lopta mu je prošla kroz noge i dosta spretno i sretno došla do Malbašića koji je proigrao Durgutovića na desnom krilu. Ovome se nikada više u životu nije desilo da uputi tako precizan centaršut. Lupić je skočio mnogo više od Krivokapića i tu je sve bilo jasno. Senad je u tom ciklusu Kupa Jugoslavije bio ubedljivo najbolji strelac, postigao je 18 golova, što je svakako cifra za Ginisovu knjigu rekorda. U situacijama kada mu lopta dođe na glavu bio je neprikosnoven. Pogodio je baš onako kako treba i Stojanović ništa nije mogao da učini".
Borac je dobio krila, a među Zvezdinim igračima je zavladala još veća panika.
"Videli smo kod prekida da ne znaju šta će sa loptom. Dali smo gol, izbacili Piksija iz igre i u potpunosti držali kontrolu utakmice. Bilo je jasno da samo neka nepredviđena okolnost može da nas izbaci iz koloseka".
Okolnost u liku Blaža Zubera:
"Majko mila, šta je on tu video, ne znam. Običan duel Bilbije i Milojevića. Nije bilo nikakvog kontakta. Čak se i Milojko Pantić u prenosu smejao odluci da se dosudi penal. Ja sam umeo da uđem u konflikte sa sudijama i svašta da im kažem. Ali smo se u tom trenutku poneli sportski. Znali samo da finale prati cela zemlja i da je naša obaveza da do kraja ostanemo dostojanstveni".
Nije bilo dileme ko će preuzeti odgovornost u timu Crvene zvezde.
"Fazlić je još u Banjaluci imao sastanak sa Karalićem i Jakovljevićem na kome im je skrenuo pažnju da je Piksi u poslednjem kolu Prvenstva bocnuo loptu protiv Veleža i prevario Vukašina Petranovića. Naravno, nikome od nas nije padalo na pamet da bi nešto slično moglo da se ponovi i u finalu Kupa. Fazlić je rekao 'Vodite računa, Piksi u Zvezdi ima apsolutnu slobodu, ali i pozitivnu drskost da još jednom bocne ako dobije priliku'. Karalić je poslušao trenera, ostao je u mestu i odbranio penal.”
Kolale su priče po čaršiji da je Piksi namerno promašio penal.
“Ma daj. Ko bi išao na to da namerno izgubi utakmicu. I karte kad igram, ne volim da gubim, a kamoli trofej. Bili smo sa njim, pričali, doneo je odluku da podbode loptu i pogrešio. Dešava se. Sreli smo se kasnije još dva puta u mečevima za bodove. Dobili su nas 2:0 u Beogradu, u Banjaluci je bilo nerešeno. I šta je interesantno? Na toj utakmici je imao zicer u 90. minutu. Bujić iz Bara nije digao ofsajd, izašao je sam na Jakovljevića i ovaj ga je srušio u kaznenom prostoru. Opet je uzeo da šutne penal, nije bocnuo, ali mu je Jakovljević odbranio udarac. Jednostavno, Piksiju nije bilo suđeno da protiv Borca pogodi sa 11 metara".
Slavlje posle utakmice je bilo neopisivo.
“Bilo je i malo konfuzije. Ostajemo u Beogradu? Idemo odmah za Banjaluku? Niko nije znao tačan plan. Ja sam sa trenerom Fazlićem otišao u studio RTS-a da pričamo o utakmici, a dogovor je bio da ostatak ekipe krene autobusom i da nas sačekaju kod Okučana. U opštoj euforiji, zaboravili su na trenera i kapitena i našli smo se tek sutradan u Banjaluci. Ispred Boske je bilo 60.000 ljudi. Da se naježiš. Ceo region je došao da pozdravi fudbalske heroje.”
Kurir sport
NE PROPUSTITE
