OTVORIO DUŠU! Legenda Partizana prvi put govorila o OPAKOJ BOLESTI koja ga je NAPALA: Supruga je MOLILA ljude da odrade skener!

Legenda Partizana, Andrija Delibašić, početkom ove godine našao se u iznenadnom problemu.

- Nikakve simptome nisam imao. Samo sam najednom osetio konfuziju. Ništa više. Mali umor se iz dana u dan povećavao. Zakazan pregled ionako nisam imao. Bio sam u Baru, na treningu Mornara, popodne su krenuli atipični bolovi u glavi. Znam kako je kad ’puca’ taj deo tela, ali ovo je bilo drugačije. Ne samo čelo ili migrena, nego bukvalno cela glava. Osetio sam prelamanje, nalik munjama i gromovima. Tek tad, na nagovor supruge, krenuo sam u Urgentni centar u Podgorici. Nalazi koji se tiču krvne slike ili pritiska bili su u redu. Onda je supruga bukvalno molila ljude da odrade skener, jer nisam neko ko ima malu toleranciju na bol. Bio sam ranije podvrgnut operacijama glave, usled raznih udaraca, nemam s tim problem, ali ovi bolovi su bili neizdrživi. Sećam se da je bio petak, nalazio sam se u polusvesnom stanju, sve mi se mešalo pred očima, ali sam znao šta se dešava. I evo, sad vam kažem, koliko god čudno nekom delovalo, nisam se mnogo potresao kad sam čuo dijagnozu.

Malo pre 42. rođendana saznao je da mora na tešku operaciju.

- Već tad je nagovešteno da je situacija loša, ali smo čekali da pošaljemo nalaze za Beograd, jer u Podgorici, koliko god bile opremljene operativne sale, nema aparature za mikrohirurgiju. Morao sam na operaciju tumora mozga - otkrio je, pa u dahu nastavio:

- A moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutu kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro. Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora.

Krenuo je u potragu za krivcem.

- Čovek uvek najpre krivi sebe. Ideš unazad i pitaš se šta si radio loše, da li se hranio nezdravo, jesi li konzumirao alkohol, pušio cigarete, zapostavio sportski način života. Ljudi iz branše, neurohirurzi i ostali lekari, savetovali su me da to ne radim, niti da čitam šta piše po internetu, kao i da je najizvesnije je u pitanju trauma iz sporta. Skoro dve decenije sam igrao fudbal, zamislite samo koliko je udaraca glavom ili u glavu bilo. Pucala mi je glava sigurno sedam, možda i osam puta. Moguće da se tako stvorila trauma - kaže Andrija, a zatim otkriva i da mu je život spasao doktor Vojislav Bogosavljević:

- Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci.

Imao je veliku podršku okruženja Delibašić:

- Danko Lazović i Saša Ilić, sa suprugama Jovanom i Tijanom, sve vreme su bili tu. Saša je imao obaveze u Sofiji, ali tu je. Ne znam ni danas kojim kanalima su Tijana i Jovana uspevali da dođu u posetu, do bolničke postelje donesu hranu koji su same kuvale. Znaš, to su neke stvari za ceo život... Familija, razume se, to je posebna vrsta ljubavi. Bezgranična. A Danko... Ljudi moji, pa on je bez pitanja, organizovao i platio prevoz privatnim avionom iz Podgorice za Beograd. Ne bih da delujem ne znam ni sam kako, ali saberi, oduzimi, sve nas je spojio fudbal. I Partizan - govorio je za Mozzart sport Andrija Delibašić, pa je rekao i kako je živeo u vreme oporavka:

- Znam ljude koji su se zatvarali u sobe i nisu izlazili četiri nedelje, a ja sam bukvalno sa zračenja u Podgorici išao na trening u Bar automobilom i vraćao se. Po 100 kilometara svaki dan. Osim toga, viđao sam da pojedine dame u ranim jutarnjim satima dolaze na zračenje i odatle pravac kancelarija. Gledam njih i pitam se: ’Šta ti hoćeš?’ Svačega sam se u životu nagledao, ali poruka podrške kakve sam dobijao – nikad! Neki nisu morali ništa da govore. Uradili su dosta. Onda sam shvatio, prvo: da mi je drago što su moja deca mogla to da vide, jer njihov tata je, ipak, nešto za života uradio; drugo: sve je prolazno, osim porodice, prijatelja, kumova, ljudi koji bi učinili sve za tebe.

Kurir sport / Mozzart sport