"STAO SAM ISPRED PUNOG SEVERA NA DERBIJU I POKAZAO IM SREDNJI PRST" Đak Partizanove škole povukao potez zbog kog je nastao HAOS: "Bio sam klinac..."

Damir Radović važi za dobro poznato ime, pre svega u svetu futsala, ali i novinarstva i fudbala. Dugogodišnji sudija sa FIFA licencom, dao je opširan intervju za Kurir i bio je sagovornik serijala "Mali fudbal, velike priče", te je podelio i brojne anegodte iz svog života.

- Idemo dalje redom, bili su tu Saša Ilić iz Borče, ne legendarni kapiten, već naš drugar, igrao je desnog beka. Igrao je za Beograd sa Karaburme, pa je došao u kadetima u Partizan i zadržao se par godina. Na levom beku sam pokušavao nešto da igram ja, da se nametnem. Bio je tu Darko Ramovš koji je generalni sekretar Zajednice Superlige i Prve lige Srbije, Vuk Rašović, Vanja Radinović koji je do skoro bio direktor omladinske škole Partizana, pa smo imali Borisa Teoharević koji danas živi na Haitiju, tamo radi sa decom, uči ih fudbalu, imali smo Dejana Markovića koji je bio najmlađi prvotimac u istoriji Partizana, prvi igrač iz naše generacije koji je potpisao profesionalni ugovor. Tu su bili i Đorđe Tomić, Savo Milošević i Nenad Bjeković, oni su malo mlađi, ali su igrali sa nama, Aleksandar Stanojević takođe. Strašna generacija koja je kasnije nadošla jer tada je bilo jako teško vreme. Jako je teško bilo igrati tadašnju prvu ligu. Oni su vremenom odlazili na kaljenja i pozajmice, pa su se i vraćali, ali je bilo dosta prvotimaca. Čak sedam, osam igrača iz ove generacije je u nekom trenutku igralo za prvi tim Partizana.

- Ja nisam uspeo da se nametnem, ali sam želeo da ostanem u sportu na neki način. Prva ljubav mi je bila novinarstvo, ali sam pokušao da ostanem u fudbalu i kroz suđenje. To mi je bila zaostavština od pokojnog oca, on me je nagovarao kad sam bio klinac i stekao uslov da počnem da sudim. Ja sam to odbijao i to sa gnušanjem, gledao sam na dnevnom nivou šta je on doživljavao i proživljavao i emotivno i fizički i koliko je to kod njega tražilo i nekog napora jer je pored svega toga radio i svoj redovan posao. I zato sam u startu odbijao takvu mogućnost. Onda se desila ta neka nesrećna okolnost i priča, on je preminuo 1996. godine u januaru i ja sam dva meseca kasnije otišao na kurs za sudije. Tako je to krenulo i, evo do dan danas, iako sam penzioner i veteran, zovu me… Zovu me i kažu: „Mnogo nas nerviraš, ali naš si i mi nemamo boljeg. I silom prilika moramo da te zovemo“. Šalim se, naravno, ali uglavnom su krive sudije i moji drugari. Neki su i dalje aktivni, neki su u penziji kao i ja, ali me zovu i traže da budem deo turnira. Ja prihvatam, budem s njima u društvu, malo se zezamo, sudimo, uzmemo neki dinar… I zadovoljiš neku svoju potrebu. Iako, moram da priznam da mi je sve teže i fizički i psihički. Ali, dok me budu noge nosile i dok budem dobro video… Ja ću do tada suditi!

Piksi daje gol iz kornera Partizanu, mene vređa cela severna tribina!

Neka anegdota iz mlađih kategorija Partizana?

- Ima milion anegdota. Slušam ove po podkastima, kažu, ima mnogo anegdota, ali mnoge nisu za javnost. Bili smo klinci, nekako naivniji… Ja sam imao problem sa vidom kad sam bio klinac i ima jedna anegdota oko toga. Naglo sam izrastao u nekom sedmom, osmom razredu, 19, 20 centimetara za nekih godinu dana… I opustili su mi se ti neki očni mišići i počeo sam slabo da vidim, a nisu mi dozvoljavali da nosim sočiva u tom periodu, nego sam počeo da nosim naočare i zezali su me, ćora, ovo, ono… Mi smo skupljali lopte na utakmicama prvog tima kao klinci i bio je večiti derbi na stadionu Partizana. To je bio večiti derbi kada je Piksi dao gol iz kornera, kad je Zvezda dobila Partizan sa 3:2.

- Mi smo izlazili na atletsku stazu sat vremena pred početak meča, obučeni u crno-belo. U to vreme stadion je bio pun! I to sat vremena ranije! Mi smo izašli na atletsku stazu, napravili krug i onda smo se delili po sektorima, ko će gde da stoji… Ja sam uvek stajao kod korner zastavice između istočne i južne tribine, to je bila moja pozicija. Pre meča, šetali smo atletskom stazom pored istočne tribine i stigli smo do severa koji je bio pun. Mi smo bili u crno-belim dresovima i ceo sever krenuo je da zviždi. Moja neka dva druga iz kraja, iz 21. bloka, jedan je bio Žagar, kapiten ragbi kluba Partizan, ali navijač Zvezde, a drugi jedan plavi, zaboravio sam kako se zove… Oni su me videli, popeli se na ogradu i krenuli da mi mašu i da me dozivaju, da me pozdrave. Mene je bilo sramota, bio sam klinac, što mi mašu ovi sa severa, i ja umesto da ih pozdravim, ja im pokažem srednji prst! Ceo sever je krenuo da me vređa! Ćoravi, Ćoravi, Ćoravi! I onda su me ceo život zezali zbog toga u društvu.

- Takođe, vezano za vid, kad sam Dejana Markovića na jednom turniru u Italiji pošteno izmaltretirao. Igrali smo protiv nekih Italijana, mi smo bili crno-beli, oni teget-beli i sve mi se mešalo. To je bilo kod Rešada Kunovca u kadetima Partizana. I sad, mi smo još kod Radomira Antića krenuli da igramo do noge od golmana, bez izbijanja i meni je Ivica Kralj konstantno dodavao lopte na levu stranu gde sam igrao beka. Italijani, mali, crni, kao osice… Kralj kako mi gurne loptu, ja ne mogu da se snađem, slabo vidim jer se igralo pod reflektorima… Vidim samo Dejana Markovića koji je bio plavušan, igrao špica, a dobro se kretao. I ja kako primim loptu slao sam je samo njemu, po zemlji, visoku, u noge, uz liniju… Posle pet, šest puta, gde je on dobio dobre batine, rekao mi je daj, brate, dodaj nekom drugom. Ja mu kažem, ćuti, samo tebe vidim… Kaže, daj onda, šta da radiš!

- Ima priča i kada smo bili kadeti, Radomir Antić nas je trenirao. Bio je neki Salasije, tamnoputi igrač koji je srpski pričao bolje nego mi, otac mu je bio stranac, a majka naša. Salasije je bio deo ekipe Kristijana Golubovića, bio je sa njima i kada su pucali u „Mažestiku“. Kristijan ga je zvao Šiško ili tako nešto. Igrao je sa nama, probao je u Zvezdi, nisu ga primili, pa je došao kod nas i bio tu godinu, dve… Posle jednog treninga, Branko Nadoveza, moj drug koji je sada priznati kuvar i u Zemunu je poznat po svojim kulinarskim sposobnostima, igrao je špica, bio je razbijač, Salasije i ja ostali smo da se kupamo posle jednog treninga. I bila je neka fora, navijačka, kada krene šutka i kada viču „evrigol“. Mi smo se tuširali, vikali „evrigol“ i počeli da izbacujemo vodu iz tuš kabina i skoro poplavimo svlačionicu. Naišao je trener tadašnjih omladinaca, Baja Marić i prijavio nas je kod Antare. Radomir Antić nas je kaznio po dve utakmice i trebalo je da se vratimo kući i kažemo to roditeljima… Pokojni otac Baneta Nadoveze, pokojni Naja kako ga ja zovem, bio je strog, zemunski mangup. A Bane je bio bandit. Banetov otac nas je čekao kada smo se vraćali sa treninga, bio je u kolima sa Cigom Kneževićem, koji je bio priključen prvom timu tada. Ne znam kako je Ciga već saznao da je nas Antara kaznio sa po dve utakmice, ali pitao je Baneta, kog je zvao limičicaa, u to vreme je bio popularan šatrovački, pa je od mali, preko lima, došao do limica i limičica koje je manje od limice: „Je li limičice, šta je to bilo na treningu, što vas je Antara kaznio?!“. Banetov otac je pobesneo, okrenuo se i krenuo da se dere. Šta, koja kazna?! Svašta mu je rekao… Meni je bilo smešno, ali ne smem da se smejem, da ne nadrljam i ja… A mene kući tek čeka razgovor sa ćaletom…

Kompletan intervju sa Damirom Radovićem možete pročitati u nastavku ovog teksta.

Novinar, urednik, sudija, komesar za suđenje… Kako gledaš na sebe?

- Zauvek sudija i zauvek novinar! To su dve stvari koje ja ne delim i koje najviše volim! I uvek sam voleo da ispričam jednu priču, vezanu za novinarstvo… Mi kad smo bili klinci imali smo one leksikone. Jedno od pitanja bilo je šta ćeš da radiš kad porasteš? Ja sam tada trenirao kao magarac u mlađim kategorijama Partizana, ali nikada nisam pisao da želim da budem fudbaler, već sam uvek navodio kako mi je želja da postanem sportski novinar! Naučio sam pored pokojnog ćaleta sva slova na jugoslovenskom sportskom listu Sport. On je Sport donosio sa posla, a ja sam jedva čekao da dođe da bih novinu prelistao i tako sam se zarazio novinarstvom. Nismo imali priliku da kao danas imamo 1000 kanala i društvene mreže i internet, imali smo jedan program i čekali smo sport da dođe na red… Tako smo bili željni sporta i kada je to neko opisivao na specifične načine ja sam to zavoleo. To bih tako i definisao… Jednom novinar i sudija, zauvek novinar i sudija! To je moj život, mimo porodice i dece. Fudbal, futsal i novinarstvo!

Kako si došao do futsala?

- Sudio sam veliki fudbal, punih 11 godina, stigao sam do druge lige i imam saveznu kategoriju, sada se to zove prva kategorija. Sudio sam godinu dana drugu ligu i posle toga su me skinuli sa liste… Imao sam 34 godine, nisam sebe mogao da zamislim na poziciji delegata ili posmatrača u tim godinama. Uporedo sa velikim fudbalom, ja sam sudio turnire u futsalu i malom fudbalu, pa sam imao tu neku podlogu. Imao sam vrlo kvalitetan staž suđenja turnira, što letnjih, što zimskih, i to mi je bila dobra podloga da u tom trenutku, kada su me skinuli sa liste sudija druge, počnem da se bavim futsalom. Zainteresovao sam se za tu listu futsala koji su u to vreme uglavnom sudili veterani i te neke starije sudije koje su bile na zalasku karijere. To je bilo leto 2007. godine. Želja mi je bila da postanem internacionalac sa FIFA grbom. Ljudi iz sudijske organizacije su prihvatili ideju, pitali me da li mogu. Ja sam rekao da mogu sigurno, da mi samo treba podrška. Na velikom fudbalu je nisam imao, nadao sam se da ću je ovde dobiti. I, zaista se tako i desilo! Posle dve godine stekao sam uslov da budem kandidat za FIFA grb. Savez me je predložio i osam godina sam bio internacionalac.

- Pravi počeci vezani za futsal su ipak vezani za mog pokojnog oca. On je bio savezni sudija, daleko veći arbitar na fudbalu od mene. Sudio je prvu ligu stare Jugoslavije šest godina. Ali je i on uporedo sa fudbalom, sudio i turnire koji su tada bili aktuelni. Naja i Roda u Pinkiju, Sportov turnir u Hali sportova, Tašmajdan… On je voleo da sudi taj mali fudbal, a mene je vodao kao mečku svuda sa sobom, pa sam kao klinac išao gde god je on delio pravdu. Ja sam zapamtio dva Sportova turnira u Hali sportova! Bila je puna hala, po pet, šest hiljada ljudi, najjače moguće ekipe i sudije su se stalno menjale. Te dve godine koje sam zapamtio, Mungosi su dve godine zaredom igrali finale. Po 800, 900 ekipa je bilo svake godine! Ja sam navijao za Mungose, a zadesilo se tako da je moj otac sudio oba ta finala i da su oni oba izgubili! I ja sam bio zarozan u suzama kao dete. Ali mi je ostala ta atmosfera pune hale, neverovatan broj majstora fudbala, i sa velikog i sa malog… Za Mungose su igrali čuveni Kole Ajkula i Aca Kovačević. Bili su majstori fudbala! Trajalo je od kraja novembra, do sredine januara i Novi Beograd je bio centar sveta što se tiče malog fudbala. Tako mi je ušlo u krv suđenje malog fudbala.

- Deset godina sam ukupno sudio, osam godina sam bio FIFA sudija. I sa ove distance mogu reći da sam prezadovoljan tom karijerom. Jedan moj drugar mi je svojovremeno govorio, kad god sam bio nezadovoljan: „Ja znam kako si došao na listu i ko te je sve saplitao i ko te nije saplitao, kako si prolazio i krčio sebi put. Što se mene tiče, ti sudiš Ligu šampiona…“. To je neki kriterijum kako on vidi i ja sam to prihvatio. Video sam svašta, doživeo svašta, upoznao razne ljude. I baš sam zadovoljan karijerom koja je trajala do oktobra 2017. godine. Ovo sve ostalo je dodatak plus, što bi se reklo.

Početak i zanimljiva anegdota

- Skinuli su me bili sa liste Druge lige velikog fudbala i čekali smo par meseci da nas usvoji Izvršni odbor da smo na listi sudija futsala. I, konačno ja dobijem priliku da sudim i, recimo neka druga utakmica u karijeri na futsalu zvanično, dobijem delegiranje da idem u Vrbas. Mislim da je u Vrbas dolazio Ekonomac. Sudili smo Rajko Katanić i ja. U Vrbasu je uvek dobro popunjena hala, navijači su neprijateljski nastrojeni i prema protivniku i prema sudijama… Ja sam prvi meč sudio u Beogradu, pred nula gledalaca, atmosfera je bila nikakva. I sad, meni je futsal bio nov, još uvek sam se privikavao na sve okolnosti i, naravno, glava mi je bila i dalje na velikom fudbalu, imao sam žal jer se ta priča završila… Početak je bio traljav i u nekom trenutku, faul, da li je bio, nije bio, ne znam, ali je odluka protiv domaćina… I krene neki majstor iz publike, iz gnezda, ptičije perspektive, da me vređa…

- Šta mi je sve izgovorio… Znači i majku i oca… Prvi red na sahrani… Sve živo mi je izvređao… A kod mene, neki osećaj, meni toplo oko srca… Živ sam! Još uvek sam živ! Još uvek plešem i još uvek sudim! To govori o koliko ja u stvari volim pištaljku i koliko sam bolestan za suđenjem! I kakav je uticaj na mene imalo to što su me skinuli s velikog fudbala, ali i što su mi dali šansu da ponovo nešto sudim. Postao sam srećan čovek, bez obzira što me vređaju!

Kako izgleda futsal meč iz ugla sudije na terenu?

- Jako teško! Ja volim da kažem ljudima, stanite, uđite u rupu! Jako je teško kada si blizu događaja, a ne vidiš! A ne vidiš, zašto? Jer je grupa igrača ispred tebe ili nisi zauzeo dobar položaj… Ne vidiš nešto što vidi cela hala. I svi su začuđeni kako ti to ne vidiš, a bio si blizu! Takođe, imaš različite karaktere sa kojima se susrećeš, kvalitete igrača i ekipa… Sve to treba izmeriti, treba biti pravedan, samo ime govori – sudija! A treba da budeš i pedagog, psiholog, možda i psihijatar ponekad… Jako teško! Ali kad ti to uđe u krv i kad zavoliš suđenje… Ja nisam mogao da verujem, mene otac kada je nagovarao da počnem da sudim, rekao sam mu, ne pada mi na pamet! U tri života neću! Prvi put kad sam uzeo pištaljku u ruke, ja sam se zaljubio! I do danas traje!

Bilo je i prijatnih i neprijatnih situacija. Da krenemo od prijatnih?

- Imao sam situacija gde ljudi nisu znali ko sam i čiji sam sin. Mog oca su znali ljudi i imao je autoritet, pa se dešavalo tokom nekih utakmica da mi prigovaraju jer nisu zadovoljni mojim odlukama, a onda se posle meča, u tom „trećem polvremenu“ malo bolje upoznamo, pa mi se izvinjavaju. Imao sam dve takve situacije. Ljudi kada su čuli ko sam, šta sam i iz koje porodice, ustajali su i bukvalno zaplakali, ljubili me i izvinjavali se za ono što su mi pre toga govorili kada su bili nezadovoljni. Hvalili su mog pokojnog, govorili su kakav je to bio gospodin, da sam i ja kao on… Mene je to „radilo“ na emociju.

- Imam dve te priče koje su interesantne, jedna mi se desila u Rudovcima, kada sam sudio veliki fudbal, a druga na nekom promotivnom turniru fudbala na pesku na Lidu u Zemunu. Igrali su veterani Partizana i Zemuna, sa pokojnim Vladom Bulatovićem sam imao tu situaciju. On je bukvalno počeo da plače i da me ljubi, grli i da mi se izvinjava… Prigovorio mi je u toku meča, ja sam se samo nasmejao jer sam znao za prirodu odnosa mog pokojnog oca sa njim. I on je rekao, nemoj da mi se smeješ tako bezobrazno. Ja mu se nisam smejao bezobrazno zato što sam bio bezobrazan, već što sam hteo da sačekam kraj utakmice da mu kažem ko sam. I onda mu je Kadena rekao, da li ti znaš ko je ovo?! Vlada Bulatović je počeo da plače, rekao je nemoj molim te da mi zameriš, nemoj da se ljutiš… Posle toga smo imali fenomenalan odnos!

- Naravno da sam donosio i pogrešne odluke, svaki put možeš da se uhvatiš za neku od njih, ali je definitivno bilo mnogo više dobrih i kvalitetnih, pa nisam imao previše neprijatnih situacija. Ali kada se završi meč, pa kad dođu igrači, pruže ruku i zahvale se… Meni je to satisfakcija! Ne može ništa da se meri sa tim kada ti neko od igrača kaže bio si korektan! Sudije bije glas da su loši momci, i onda kada dođe neko i kaže svaka čast, bravo majstore, hvala ti na korektnom suđenju! E, to ne može ni sa čim da se meri i puno ti je srce!

Kako ste sudili to finale kad ste priznanja dobili u svlačionici?!

Da pređemo na negativne situacije?

- Imao sam na velikom fudbalu dva prekida, nisu me jurili po kukuruzu, ali sam imao dve prekinute utakmice. A na futsalu sam imao… Nešto najneprijatnije što mi se desilo bilo je finale Kupa Srbije Ekonomac – Marbo u Kragujevcu i tu sam imao jedan od, ako to može da se nazove „sukoba“ sa aktuelnim direktorom futsala i ženskog fudbala u Fudbalskom savezu Srbije, gospodinom Bojanom Pavićevićem. Sa jedne strane sudiš finale Kupa, što ti je velika čast i bila je strašna utakmica, puna hala „Jezero“. Mislim da je bio i neki prenos na televiziji ili internetu. Znam da je dosta ljudi gledalo. I kada se završila utakmica imali smo jednu, onako, vrlo neprijatnu komunikaciju. U stvari, on je pričao, a ja sam ćutao… Primaš neku plaketu, medalju, za učestvovanje u tako velikom događaju, a sa druge strane, doživiš uvrede koje su bile jako neprijatne. Bilo je i tih nekih likova, da ih ne spominjem, koji su se, naravno, krili iza njegovog imena… Bilo je jako neprijatno! Ja sam to sudio sa Sretenom Vasićem koji je sad aktuelni komesar za suđenje. I interesantno, takva je organizacija bila, da su prvo podelili medalje svima, a nas su ostavili za kraj. Umesto da su nam dali plakete i da se mi izgubimo u svlačionicu. Ekipe su dobijale medalje, prvo je Marbo dobio srebrne, a Bojan Pavićević je došao i vređao nas je. Svašta je govorio i ja sam Vasiću naredio da idemo u svlačionicu! I mi smo te plakete primili u svlačionici. Dva, tri dana posle toga pokojni Bogoljub Stepanović, koji je bio komesar za suđenje, zvao je Sretena Vasića. Bogi je bio iz Aleksinca, a Vasić je iz Niša i oni su bili na vezi stalnoj. Bogi ga je pitao: „Je li, Vasiću, kako ste vi sudili to finale kad ste priznanja dobili u svlačionici?!“. I onda je on rekao, znate šefe, bilo je vruće… Morali smo!

Gran-pri u Brazilu?

- Apsolutno najveći događaj koji sam doživeo je taj gran-pri u Brazilu. To je nezvanično Svetsko prvenstvo u futsalu gde sam imao priliku da tri puta sudim Brazilu! I gde sam sudio tom čuvenom Falkau.

- Bio sam treći sudija na utakmici Brazil – Argentina 11:1, 2013. godine. Brazil ih je uništio 11:1, ali je Argentina uzvratila 2016. kada je bila prvak sveta i to na poslednjem Mundijalu Falkaa. Brazilci su tada ispali od Irana u osmini finala. Na tom meču 2013. Brazil je urnisao Argentinu! Ja nisam sudio, bio sam treći arbitar, to je kao četvrti u velikom fudbalu. Ali gledao sam svojim očima, to je bilo bukvalno masakriranje, uz punu halu, jedno pet hiljada navijača, svi u žutom… Oni uz kartu dobiju žutu majicu, sponzor je neka banka, pa to deli i onda su cele tribine u žutom! To je bio poseban doživljaj za mene!

- Ja sam lično sudio finale tog gran-prija. Mene zezaju, u finalu nije mogao Rus da sudi, ovaj nije mogao zbog ovog, Brazilci zbog Brazila… Pa da su zato odabrali mene. Ja to ne doživljavam tako, mislim da sam na tom turniru odlično sudio, Španac je bio neki ispred FIFA koji nas je delegirao i ja sam sudio to finale Brazil – Rusija. To je najbolja i najteža utakmica koju sam ikada sudio! Igrali su se produžeci, Brazil je na kraju dobio na penale i to je za mene bio vrhunac! To je bio neki oktobar 2013. ja sam sudio do 2017. i sve posle toga bio je čaj od kamilice za taj meč… Da sam tada završio možda bi bilo rano, ali mi ni tada ne bi bilo žao jer to je stvarno bilo fantastično!

- Pamtim svoj osećaj, sudio sam to finale pred oko pet hiljada ljudi, gde prenosi neka kao naša Arena što postoji, tako je njihov neki sportski kanal prenosio. I završiš kako završiš, vratiš se kući i posle sedam dana te čeka delegiranje, sudio sam utakmicu, sećam se kao juče da je bilo, u Nišu, ali ne u „Čairu“, već u školi „Mika Antić“. Tačno se sećam osećaja, trebalo je da dam znak za početak i kažem sebi, šta ja radim ovde… Posle sedam dana, bukvalno sedam dana! U Brazilu gori nebo, gori zemlja, a ovde… Ali moraš da se našteluješ na te stvari jer sudija nema pravo na opuštanje jer faul je uvek faul i karton je uvek karton i u Nišu i u Brazilu… Ja sam pokušavao sebe da tako naštelujem, da sve odradim kao profesionalac. Moraš da sudiš isto i pred 17 gledalaca i pred pet hiljada… Uvek sam se pitao, ako je onako pred pet hiljada, kako je pred 80 ili sto hiljada… To nisam, naravno doživeo, osim kao navijač ili novinar. Ali to je deset dana iz snova!

- Sudio sam tri puta Brazilu na tom takmičenju i ja ne znam koje je to stanje svesti, ali imao sam utisak kada su se intonirale himne i kada sam stajao na sredini terena… Imao sam utisak kao da sam fizički na zemlji, a da gledam sve odozgo! Nisam flipnuo, takav sam imao utisak! To je neverovatno! Još oni imaju deo himne kada ide muzika, oni pevaju, pa staje muzika i oni samo pevaju! Peva cela hala, peva njih 12 igrača poređanih, to je, da se naježiš…

Falkao?

- Imao sam blizak susret sa tim božanstvom, tim Falkaom, za kog kažu da je najbolji svih vremena! Neki kažu da je bio jedan Brazilac koji je bio bolji, ali je Falkao božanstvo! On je u finalu protiv Rusa dao gol iz penala, stao je, raširio ruke… Ja sam stajao pored njega, pa su me mnogi prijatelji pitali kakav je osećaj kad stojiš pored božanstva?! O njemu mogu da pričam iz dva ugla, kao futsalera i majstora malog fudbala… On je bio na zalasku karijere, već tada se videlo da nije onaj Falkao sa početka. Ali je on majstor da napravi atmosferu, majstor poteza… I tu se nadavao nekih golova, ali u dva poteza. Njemu ne treba mnogo… To sam video kod njega i kod Ušketa Vučićevića. Takvu vrstu mastorstva…

- Jedan detalj, oni su u hali imali zvaničan pult gde su se prodavali suveniri brazilske reprezentacije… Kape, šalovi, dresovi, majice… Samo jedan dres se prodavao! Samo broj 12 i Falkao! I on je koštao 80 dolara, ako sam dobro zapamtio informaciju. Bio je Rodrigo kapiten, ali njegov dres nije postojao…

- Sada, drugi momenat. Nama je pred taj turnir data sugestija da igrači kada se raduju, nije im dozvoljen kontakt s publikom. I sad, on da gol, oni urlaju, on skače na tribinu… I ti sad treba da mu daš žuti karton… Zbog nesportskog ponašanja… To se tumačilo kao nepoštovanje protivnika, da izaziva reakciju protivnika i da za to mora da bude kažnjen žutim kartonom. I on da gol na nekom meču, a mi smo imali uveče sastanak. Otišao je da se grli sa publikom i sudija, ne sećam se koji, izignorisao je tu preporuku da mu se da žuti karton.

- I, sedimo mi sa tim Špancem koji je delegirao arbitre i sedi Rus, moj brat Kadikov. Španac kaže delegiranja i odredi mene i Kadikova da sudimo utakmicu Brazil – Iran. Kaže Rus, šta ćemo da radimo, ovaj stalno ide da se grli s publikom, a to je nedozvoljeno. Taj Španac je pisao pravila futsala i stalno je bio problem, FIFA i UEFA su se kidala… Pedro Galan, takođe Španac, bio je prvi čovek u UEFA zadužen za sudije i pravila, a ovaj Španac drugi, zaboravio sam mu ime, je bio u FIFA. Stalno je bio problem ko je jači FIFA ili UEFA i on je pisao preporuke za Grand pri. Rus Kadikov ga je pitao šta da radi, a on mu odgovorio, budi pametan, vidi šta ćeš… Nije mu rekao ni da mu da karton, ni da mu ne da karton. U fazonu – snađi se…

- I to je bilo zanimljivo, ja sam bio prvi sudija do zapisničkog stola i klupa, on je bio drugi. Falkao je spakovao neki gol i krene naravno ka publici, ali na moju stranu, u dijagonalu i skoči tamo na neku ogradu… Navijači krenu da ga grle, a ja sam bio namazan, bilo je pravilo kad igrač da gol, ti moraš da dotrčiš do zapisničkog stola i pokažeš ko je dao gol. I ja kad sam video šta je on uradio, štura na zapisnički sto, da pokažem da je gol dao broj 12, a Rus se zaleti da mu da karton. I, da mu karton… Kakvo je on vređanje doživeo od brazilske publike, ne možeš da zamisliš!

- Utakmica se nastavila, bilo je tesno, jedan, dva razlike za Brazil. Na kraju su Brazilci dobili 7:2, ali kada je Falkao dao gol, ja sam molio Boga da ne da još jedan. Jer sam znao da će da provocira! E, to je druga priča, jeste on majstor fudbala, ali evo šta je on u stvari. I kako sam ga ja doživeo. Naravno, spakuje ga… I krene direkt kod Rusa! Stane kod aut linije i krene da ga cima kao da će da se zaleti na publiku i gleda ga… Na kraju klekne kao Bog i raširi ruke… Samo što se nije srušila hala!

- Završila se utakmica, opet uveče sastanak za sutradan, kaže Španac Rusu, a, dao si mu karton… A, što mu nisi dao za provokaciju drugi karton?! Zamisli Falkaa kako se raduje, a ti iznad njega držiš crveni karton. Bio bi najomraženija ličnost u Brazilu! Ta slika bi obišla svet! Kaže mu Španac, a, nisi smeo?! A Rus odgovara, pa šta da radim, ispao je bitanga, veći mangup od mene…

- Moje iskustvo sa Falkaom je – ako mu ne sviraš faul, kuka i plače i traži faul. Ako mu sviraš faul – on traži žuti karton. Ako sviraš faul i daš žuti karton – on traži crveni karton. Znači, uvek je nezadovoljan tvojom odlukom! Znači, uvek! I zbog toga ga ja nisam gledao kao majstora fudbala, nego nekog ko te maltretira. A on te pipa do koje ti granice možeš da ideš. I sa te strane nemam lepo iskustvo, ali je on veliki majstor. On je jedan od najvećih, ako ne i najveći majstor kog sam gledao i kom sam sudio! Bio je igrač koji napravi jedan potez i zapali halu, navijači urlaju… Onda on šalje poljupce, pa diže dva prsta i gleda gore u nebo. Kad da gol ide ka kameri i priča nešto na portugalskom, snimci se ponavljaju… Dvostruki osećaj imam vezano za Falkaa, sa jedne strane majstor, Bog koji hoda, a sa druge strane strašno neprijatan za saradnju. Nipodaštava te, ne ceni te i to ti daje do znanja. Kao da je on iznad tebe, a ti si kao neki mali miš koji se sticajem okolnosti potrefio tu. A ti ne možeš da ga kažnjavaš za to, on se ne obraća protivničkim igračima, on nema problem ni sa kim. Ali u direktnoj komunikaciji sa tobom te maltretira.

Šok iz medija

Nisi bio na meču, a završio kao glavna zvezda u medijima?

- To je neverovatno! Ja sam bio internacionalac, ali nisam bio u kombinaciji za te utakmice između Ekonomca i Marba jer je neko iz Saveza koji je tada bio zadužen za delegiranje, procenio da ja to ne bi trebalo da sudim. Nijednu od tih utakmica. Ja sam tada radio u Blicu i igrala se ta utakmica gde se sudija Saša Stefanović pribio Miodragu Aksentijeviću koji je tada branio za Ekonomac u lice i napravio je blagi trzaj, a Miki je pao, kao da je pao u nesvest. Nije to bilo tog intenziteta, da budemo jasni posle toliko godina možemo o tome da pričamo, ali je jako neprijatno da službeno lice koje dođe da deli pravdu dođe u tu situaciju. Zanimljivo je da sam ja imao, kao što imam i dan danas, po svim medijima i redakcijama prijatelje i bivše kolege, i u to vreme jedan moj bivši kolega iz Blica je bio urednik na B92. Ja sam sedeo na poslu i na mesindžer mi stiže poruka od Dejana Đedovića, trenera koji je dugo bio po inostranstvu. Mi smo se znali iz viđenja, sedeli smo par puta posle nekih utakmica… Vrlo smo se površno znali, nismo bili bliski.

- I sada stiže mi poruka, Damire, molim te proveri, znam da ne sudiš utakmicu, po portalima se pojavljuje informacija da si ti učestvovao u incidentu i da si ti udario Mikija Aksentijevića. A ja sa Mikijem dobar, ma ne dobar, nego baš odličan! Niti sudim utakmicu, niti sam bio u priči… I odjednom se pojavljuje moje ime! Odmah sam zvao drugara za kog sam znao da je urednik sajta, rekao mu da skida tu informaciju. On nije znao o čemu se radi, ja sam počeo da mu objašnjavam, on nije verovao! Rekao sam mu zovi hitno! Pa, nisam bio u hali, nisam gledao utakmicu! I on je dečko stvarno reagovao u roku od pet minuta, to je nestalo, ali su ostali ti tragovi i dan danas se pojavljuje na Guglu. A to je stvarno lažna informacija. Posle ovoliko godina je anegdota, ali bilo je jako neprijatno… Ostalo je na jednom ili dva medija, da je stajalo do jutra, to bi se raširilo i ne bi moglo da se zaustavi! Zahvaljujući Dejanu Đedoviću koji me je alarmirao, uspeli smo da zaustavimo donekle. To mi je neprijatna epizoda u kojoj nisam učestvovao ni na koji način.

Preporučio si Miodraga Aksentijevića reprezentaciji?

- Moj pokojni otac je bio je u odličnim odnosima sa Acom Kovačevićem koji je bio selektor reprezentacije. Bili su višegodišnji prijatelji, radili su zajedno u vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“ i na neki način, Aca je pričao hiljadu puta tu priču, moj otac ga je naterao da dođe tu da radi. Aca mislim da je završio FON i mogao je da bira posao koji će da radi i ćale ga je zvao jer je bio referent za sport u toj firmi i znao je da ako dovede Acu Kovačevića da će osvajati sve turnire u fudbalu i futsalu. Išli su na radničke sportske igre i slično, a on je znao da ako dovede Acu da je osvojio sve turnire unapred. Ja sam Acu Kovačevića znao od detinjstva, on je u međuvremenu otvorio školu fudbala Mungosi, postao selektor reprezentacije, ja sam postao sudija, ali smo održavali kontakt. Čuli smo se s vremena na vreme…

- E, šta ti je zanimljivo za Mikija Aksentijevića. Sudim ja u „Šumicama“ Marbo je igrao protiv ekipe Pro Al iz Prokuplja, Dinča ih je vodio, sedeo im je na klupi… Marbo je bio ozbiljna, šampionska ekipa, bili su u trci za titulu sa Ekonomcem, ne znam koliko su ih natrpali, dali su im 12 ili 14, tako neki rezultat je bio 12 ili 14:1. Ja sam video nekog dečka na golu koji brani kao zmaj! Znači, primio je 12 ili 14, slagaću te, a odbranio je 62 gola! I završi se utakmica, ja se istuširao i na putu do kuće prvo zovem Acu Kovačevića. Kažem, Aco, samo da znaš, mi smo imali taj fazon, da podnesem izveštaj. Kažem mu, imam golmana za tebe za reprezentaciju! On kaže koji, ja kažem neki Aksentijević… Pitao me je gde brani taj, ja kažem u Pro Alu. Pita, odakle ti njega znaš?! Pa kažem, sad sam sudio Marbo – Pro Al, on pita koji je bio rezultat, ja mu kažem, 12 ili 14:1. Mislio je da se sprdam, ali sam se zakleo da je Miki odbranio 60 golova. Čovek je mačka! Rekao sam mu, isprati ga, videćeš!

- To je bilo, Aksentijević to bolje zna, ali to je bio jesenji ili prolećni deo, a on je na kraju tog dela otišao u Ekonomac. Da li ga je preporučio Aca ili ga je video profesor Dugalić, to sad ne znam, ali recimo posle dve utakmice u Ekonomcu je završio u reprezentaciji i postao legenda!

- Takođe, Boba Rajčević je na početku karijere igrao u SAS-u, već je bio utefterisan za reprezentaciju, ali sam ja potvrđivao Aci Kovačeviću njegove kvalitete. Često sam sudio SAS-u, pa sam davao Aci pozitivne komentare, on se ustalio u reprezentaciji i postao je legenda. Nisam imao baš neki uticaj, ali sam mogao da pomognem.

O Aci Kovačeviću?

- Kad ga je moj otac doveo u firmu, oni su igrali termin u „Pinkiju“, recimo četvrtkom ili petkom. Igrali su fudbal, sat, sat i po. Mene je otac uvek vukao sa sobom, kao što sam rekao, a bio sam omladinac Partizana u tom trenutku, pa sam igrao tih nekoliko termina sa njima i igrao sam sa Acom u ekipi. Jednom smo došli u „Pinki“ trebalo je da se presvlačimo, Ace Kovačevića nema. Ja izvlačim opremu iz torbe, poneo sam sve, nisam poneo patike… Pazi, došao na termin za fudbal a nisam poneo patike… I ćale… Drvlje i kamenje po meni! Kada je bio u kvalitetnom naletu da me vređa, pred svima, naravno, otvaraju se vrata i Aca ulazi, pita šta se derete… Kaže moj ćale, ma, ovaj magarac zaboravio patike, ne može sada da igra! Pita me Aca, koji broj nosiš? Ja sam nosio 44, 44 i po, kaže on, pa imam ja rešenje… Otvara torbu, dva para patika! I, eto, igrao sam u Acinim patikama jedan termin.

- Ja sam bio prisutan kada on uzme loptu na šest metara i predribla ceo tim dva puta! Ode do tamo, vrati se nazad, ode tamo, vrati se nazad… Ali on je sve radio u pokretu! I naterao je sve te svoje saigrače da budu bolji igrači pored njega! Činio te je boljim, strašan fudbaler! Osećaj za igru, sve u trku… Ne mogu da kažem kao Mesi, on je bio mali rastom… On je bio visok. Znaš ko me od aktuelnih igrača najviše podseća na njega? Nije to taj nivo, Aca je bio Aca, ali Milan Ilić se pojavio na turnirima i u futsalu sada i to je taj stil. Samo što je Aca bio klasa za sebe. Sve zna! Da pronađe rupu između igrača, da ti da pas za gol ili da predribla sam tri igrača i da ti ćušne da je ti samo ubaciš… Znači, ja sam to gledao, imao sam priliku da igram tri, četiri termina sa njim, jednom mi je pozajmio patike… Bio je jedinstven!

- Ja Acu gledam kao ćaleta i sa njim imam fenomenalan i poseban odnos. Bio mi je jedan od idola, ako to može tako da se nazove. Jer ja nikada nisam ni sanjao o tome da igram mali fudbal, ali sam ga gledao i gledaću ga i Aca je za mene od detinjstva bio ozbiljna figura. I dan danas se čujemo s vremena na vreme!

Puno interesantnih likova

O sportskim radnicima u svetu futsala? Da li si imao neke zanimljive situacije sa njima na terenu i van njega?

- Ima puno interesantnih likova. Na primer, Ivica iz Vinter Sporta, jako interesantan lik, ima tu neku priču koja je meni zanimljiva i sa njim nikada nisam imao problema. Bio je tu pokojni Meca (vlasnik Marba), sa njim sam imao neprijatnu situaciju na finalu Kupa protiv Ekonomca... Bio je specifičan lik.

- Jednom sam sa klupe u Bečeju isterao profesora Dugalića i tu smo zaratili! Bili smo korektni u jednom periodu, međutim na tom meču u Bečeju je on sedeo na klupi kao predstavnik Ekonomca i otišao je usred igre na drugu stranu, nezadovoljan odlukom mog kolege doktora Božidara Ninčića. Bio je nezadovoljan Božinom odlukom i direktno sa klupe je preko celog terena, po širini, otišao na drugu stranu da njemu održi kratko predavanje o suđenju. Ja sam bio internacionalac i prvi sudija na toj utakmici i kada je završio morao sam da reagujem. Profesor Dugalić je krenuo iza gola da se vraća na klupu, prolazio je pored mene i ja sam tiho rekao, da niko ne čuje: "Profesore, samo da Vas zamolim, sada napravite pun krug, produžite i sa druge strane se preselite na tribinu". Kao da sam ga prstom u oko ubo! Mene da isteraš, znaš ti ko sam ja?! Odmah je reagovao burno. Rekao sam mu da znam ko je, ali da sada nažalost mora na tribinu. Nikada mi nije oprostio, i dan danas se uspešno mimoiđemo kada se sretnemo slučajno. Do tada smo imali više nego korektan odnos. I ja sada zezam Božu Ninčića da mi je pokvario odnos sa profesorom Dugalićem. Ja se šalim na svoj račun, sam sam pokvario odnos sa Đurom Pavićevićem, a Boža Ninčić mi je pokvario sa Dugalićem, tako da ja nijednu viđeniju ličnost iz sveta futsala nemam na svojoj strani.

Crveni kartoni Cipiju Kociću i svađa sa Đurom Pavićevićem?

- Ta utakmica između Bečeja i Ekonomca je bila strašna, bilo je nerešeno, a Cipiju Kociću sam dao crveni karton. Dva puta sam isključio Cipija Kocića, to je zanimljivo. Super smo nas dvojica, ali par puta je bio jako nervozan i imao sam avanturu sa njim kada sam išao kao gost reprezentacije. Kada igra reprezentacija prijateljske mečeve, pa ide i neko od sudija sa njima, ovo je bilo u Češkoj i Slovačkoj. Tih sedam dana je Cipi bio jako nervozan i baš smo se posvađali. A ja sam bio deo ekipe, član srpske delegacije. Ali ja idem i sudim! On nije bio u formi, nije bio raspoložen, četiri utakmice su se igrale i četiri meča smo ratovali!

- A u domaćem prvenstvu sam ga dva puta poslao ranije u svlačionicu. Prvi put protiv Koske iz Niša, za njih je igrao Zoran Benić, udario je Nikolu Rnića pesnicom, to nismo videli, tek na snimku smo primetili... Ali snimak odozgo, Damir Vojinović i ja smo sudili. Udario je Bena Rnu pesnicom, ali ja nisam video. Isterao bih ga odmah! I, Bena je u jednom trenutku isprovocirao Cipija, on naseo... A Ekonomac je bio baš jak, Rna, Kocić, Brazilci... Nišlije su imale tim pun prepoznatljivih bitangi, na čelu sa onim golmanom, Ivčom... Bena, braća Trojanović mislim da su igrala isto...

- Ja sam se posle tog meča prvi put posvađao sa Đurom Pavićevićem. Dva crvena kartona dali smo Ekonomcu, Koska ih je pobedila. Meč se igrao nešto kasno, u 21 ili 22 u Čairu... Moj imenjak Damir Vojinović isterao je Brazilca iz Ekonomca, dao mu je crveni, a Cipi je imao neki žuti karton, Bena ga je isprovocirao i Kocić je krenuo da ga udari. A ja ispred... Zaustavim igru, drugi žuti i isteram Cipija napolje. Dođemo mi kući u pet ujutru, ja odem da radim prvu smenu, natečen, ponedeljak je bio... Marbo je uvek igrao ponedeljkom u Šumicama i ja sam uvek gledao njihove mečeve ako im nisam sudio... Mene je zvao pokojni Deda Jovanović u 10, 11 ujutru, ja tek došao na posao, ne vidim belu maču, on mi kaže: "E, gde si? Ideš li večeras da gledaš Marbo?". Ja kažem idem, a on mi kaže nemoj da ideš da gledaš, nego idi da sudiš! Šta da sudim, došli smo u pet iz Niša... On me je ubeđivao, kaže igraju dva prijateljska kluba, Marbo i SAS, to će da bude laganica, idi to odradi, uzmi dnevnicu... Da te nagradim za dobro suđenje sinoć... Nisam mogao da gledam na oči, nisam želeo da idem, ali sam otišao.

- Sa mnom je sudio Komadinić iz Niša, pitao me je da ga pokupim na autobuskoj stanici, ja sam rekao mogu. Otišao sam kući, odmorio, pokupio njega, stigli smo u Šumice i uzeli ključeve od sudijske svlačionice na portirnici. I nailazim na Đuru! On srećan, kaže mi: "Gde si brate, čuo sam da je sinoć bilo vrhunski?! Iz deset izvora sam čuo, zvali me ljudi iz hale!". Bio je srećan što je Ekonomac izgubio, a ja sam mu rekao da smo sudili korektno i možda prema njima da je bilo neprijatno jer su dobili dva crvena kartona koja su zaslužili. On kaže, ma čuo sam da ste sudili vrhunski, samo guraj! I tako počinje to veče...

- Počela je utakmica, kažu mi biće to lagano, prijateljski meč, Sima i Đura su ortaci... Počinje meč, ja vidim da to nije prijateljska utakmica! To je nervoza, tenzija od prve sekunde! Ja sam bio kod tribine, desio se faul za SAS sa druge strane, Komadinić nije hteo da svira, a ja sam svirao sa druge strane. To nije praksa jer se nipodaštava kolega, ali je bio faul kao kuća! Ja vidim ovi iz Marba počinju da negoduju, ali vidim i da su počeli da se peglaju... U nekom trenutku, Boba Rajčević koji je i dalje igrao za SAS, pratio je Đuru Pavićevića, čuvao ga, a ovaj mu je, ispred mene rekao: "Mali, skloni se, udariću te, nemoj da me pratiš!". A znali su se iz reprezentacije, Boba je već bio pozivan, rekao mu je, dobro Đuro, šta ti je, igramo fudbal. Nije naišao na dobru reakciju, već je dobio odgovor, skloni se, udariću te! Napravio je Đura neko kretanje, Boba ga je pratio i tada je nastao haos! Pavićević je udario Rajčevića pesnicom u grudi, ovaj je pao! Lopta je bila na drugoj strani, ko je uspeo da vidi ostao je šokiran! Ja sam uzeo pištaljku i dao direktan crveni karton Bojanu Pavićeviću! Ništa mi tada nije rekao, ali šta mi je iz tunela izgovorio... To pas maslom ne bi mogao pojesti!

- Na tom meču sam, ja mislim, sudio jedno šest penala sa deset metara za SAS koji ih je ubedljivo pobedio! SAS je imao strašnu ekipu! Igrao Pistać, Boba Rajčević, branio Kalaba, igrao Tomin, Blažić... Peđa Nikolić je igrao za Marbo, udario je nekog, dao sam mu žuti karton! To mi Đura nije oprostio... Aca Kovačević nas je kasnije pomirio, ali smo opet imali problem u Kragujevcu na tom finalu Kupa i on mi je tada svašta izgovorio i rekao da me neće biti nigde... Mene od tada više nema u futsalu, ja to poštujem, to je njegova želja i njegova ideja i ja nemam problem ako je takva odluka... Ipak, mislim da mogu mnogo da im dam i da od mene mogu mnogo da dobiju što se tiče prosperiteta futsala i suđenja. Čak daleko više nego što oni mogu i da zamisle!

Sudar braće Mirković i Zvezdanov „vaspitni“ lakat?

- Slušao sam Mikija Kapela kako je pričao o finalu Kupa Beograda kada su se na terenu našli Zvezdan i Zoran Bata Mirković na terenu jedan protiv drugog. Ja sam sudio taj meč, bilo je zanimljivo, Bata je promašio penal, Zvezdan je dao, Konjarnik je osvojio trofej protiv Zemuna. Čuo sam da je to bio jedan jedini put da su braća Mirković igrala jedan protiv drugog. Ni na terminima nisu igrali u različitim ekipama.

- Takođe, sudio sam meč u kom je Konjarnik igrao protiv Vranja, a u kom je Zvezdan Mirković bio u centru pažnje. Jedan od mlađih igrača Vranja proturio mu je kroz noge, a nije znao ko je Zvezdan i kakav autoritet ima. Tada je nastao haos, Zvezdan je jurio tog dečka po terenu, da bi ga na kraju namestio na lakat pored aut linije. Onako, „vaspitno“. Mladog Vranjanca su iznosili sa terena, a on me je pitao, što nisi svirao faul? Ja sam mu odgovorio, da, da, važi, ti ćeš da mu guraš kroz noge u njegovoj kući, a ja da ti sviram faul. Dečko iz Vranja se posle izvinjavao Mirkoviću u svlačionici Konjarnika kada su mu rekli da nije bilo pametno to što je uradio…

Pogrešan način selektiranja

O suđenju u srpskom futsalu trenutno?

- Kada se pogleda, u poslednjih nekoliko godina bilo je seminara gde su gostovali ti neki eminentni stručnjaci iz Evrope ili regiona. Sa te strane Savez ili Sudijska organizacija i neko ko je zadužen za suđenje, u ovom slučaju Sreten Vasić, da se oni ne trude i ne rade na edukaciji sudija. Ja ovo pričam najiskrenije, i pored toga što bih imao mnogo primedbi! Ako ti dovedeš stručnjake u Srbiju i najbolje FIFA instruktore za suđenje, kao što je to na primer Ivan Novak koji je priznata ličnost u tom svetu, pa onda Italijane i Špance... Ne može da se kaže da se ne rade neki dobri potezi. Ipak, suština je u selekciji! Početna selekcija vezana za suđenje je problem. Svi vole da sude veliki fudbal i jako teško i jako retko se odlučuju za futsal. I onda, kada neko ne može da napravi karijeru na velikom fudbalu, dođe na futsal da malo produži život i karijeru. Na kraju krajeva, tako sam i ja došao na listu... Druga je stvar kako ti to doživljavaš! Ja sam svaki meč doživljavao kao da sudim na Vembliju ili Santijago Bernabeuu. Tako sam razmišljao i možda sam zbog toga napravio neko ime i bio FIFA sudija.

- Možda to druge sudije to tako ne doživljavaju, već misle, ajde malo da se tu promuvam, uzmem još neku kintu, budem aktuelan malo, pa koliko izdržim. Osnovna stvar je loša selekcija, odnosno pogrešan način selektiranja. Sudije se prave od malih nogu. Mnogo su veća odricanja na velikom fudbalu, nego na futsalu i neko nije spreman da toliko da velikom i može da bude odličan na malom! Ali to neko mora da vidi i prepozna. I mora neko da radi sa tim sudijama. Ako je dobra stvar da dovedeš nekog iskusnog stručnjaka iz Evrope, to je jedno. Ti sa sudijama moraš da radiš konstantno, da ih edukuješ, da im probudiš želju za suđenjem, da se ne osećaju zapostavljenim... A šta to znači? Pa, moraju da budu bolje takse, mora da im se obezbedi oprema, da ne idu kao cirkus Kolorado, trojica sudija u različitim opremama... Nego da imaju sponzora koji će sve to isfinansirati. Da se češće zovu na seminare, kao što je to slučaj na velikom fudbalu. To znači da neko mora da se bavi time, verovatno na kvalitetniji način... Da je suđenje slabo, slabo je! Da je slabije nego što je nekad bilo, sigurno jeste! Ali to ti je sad ona priča, kako je bilo u moje vreme... Neko će da kaže vidi ga ovaj penzioner drvi nam sad, ljubomoran je...

- Ja sam gledao jednu utakmicu i dvojicu sudija, neću da imenujem ni meč, ni arbitre... Gledao sam zato što su me naterali drugari, kao blizu ti je kuće, pa dođi da potrošimo dva, tri sata, pa idemo na piće. Ja sam došao, video sam katastrofalno suđenje! I to mi se uopšte ne dopada... Ali pošto ja u ovom trenutku nisam deo toga, bilo bi bezveze da ja sad kritikujem i komentarišem. Ja četiri, pet godina nisam uključen ni u šta... Bio sam komesar Treće lige Beograda sada već daleke 2017/18. ili 2018/19. a sada je 2025. Kada toliko dugo nisam uključen u sistem, bilo bi glupo da kritikujem. Imam neke drugare, imam i neke bivše drugare... Ali neka se oni bave time... Ako se nekada desi neko čudo i ja opet budem uključen na neki način, onda ću imati konkretnije predloge i radnje. U ovom trenutku mogu samo da prokomentarišem sa strane jer sam video to i osećam to.

- Gledam po ovim turnirima, ja sa 52 godine sudim, a pored mene imaš još trojicu, četvoricu, momaka, koji hoće to da sude... Govorim konkretno o Beogradu, ne znam situaciju u ostalim regionima... I ni na mapi nemaš te mlade momke koji su željni uličnog fudbala i iskustva koje mnogo pomaže kada se kasnije nađeš u hali. Tu se uči i da budeš mangup i šmeker i baraba... A to stičeš na tim uličnim turnirima kao što su na primer NBGD Kup, Tašmajdan, Jelovac i ti turniri koji se sada igraju... Ja sam sticao iskustvo u Borči, na Vidovdanskom turniru, na turniru "Milica Rakić" u Batajnici... Imam šest turnira, po tri u Borči i Batajnici gde su se finala igrala pred po dve, tri hiljade ljudi... To nije lako suditi! Imam Tašmajdan iz 1997. godine to je najbolji turnir u istoriji koji je organizovan, ako gledam iz svog ličnog ugla. To su iskustva koja se stiču na ulici. Ne možeš iz konforne zone suditi tim mangupima...

Anegodte sa turnira?

- Bila je situacija u Batajnici, sudio sam revijalni meč neke devojke su igrale, u pauzi između utakmica završnice. Pre 24 godine, puno kao šipak, nema gde igla da padne, a program je vodio moj prijatelj Aleksandar Lokner. I neka devojka se povredila, ja sam joj prišao pošto nije bilo doktora, da pružim pomoć. Lokneru nije puno trebalo, uzeo je mikrofon i rekao: "Utrčava sudija Damir Radović da pomogne! Inače, on je po profesiji doktor!". Gde ja doktor, nisam bio blizu te profesije... Iz publike su odmah krenule neke devojčice i devojke da viču, doktore i meni treba pomoć. Tako da sam dobio na popularnosti totalno neočekivano.

- Legendarnom Čuklji sam u Borči rekao, kada mi je prigovorio da nisam svirao neki faul, dobro to možda jeste faul, ali ponedeljkom. On je stao, zbunio se, zašto ponedeljkom... A ja sam imao aluziju na to da veterani igraju ponedeljkom, pa kao to je tamo faul. Taj događaj opisan je i o knjizi o turniru koju je napisao jedan od organizatora. Kaže mi Čuklja tada, što me vređaš, šta sam ja, za penziju?! Pa nisi za penziju, ali nije ni faul.

- Takođe, imam anegdotu iz Borče kada je Čuklja pravio ekipu, doveo je tim sa Dorćola i doveo je onog Takija što su ga razneli bombom. Igrao je i Uške Vučićević kog sam voleo kao klinac, ja sam bio kadet i omladinac, a on igrao za prvi tim Partizana, bio majstor fudbala. Skupljao sam mu lopte i čuvao sam pehar kada je Partizan posle 32 godine osvojio Kup "Maršala Tita". Dejan Marković, Đole Tomić, Sale Stanojević i ja smo čuvali pehar. Uške je bio legenda! Igrao je za Čuklju, a igrali su protiv Adaneksa. Peđa Nikolić, Džoni Radulović, Uroš Mladenović... Bili su baš napaljeni i razmontirali su Ušketa Vučićevića i Čukljinu ekipu tu utakmicu sa pet ili šest prema nula! Drugi, treći minut meča, Uške nešto zalama i odbije se lopta od rame, grudi... On se okrene ka meni i kaže, alo, bre, sviraj faul. Ja prećutim, nastavlja se meč, on opet zalama, gubi loptu i kaže mi: "Alo bre, magarče, hoćeš da sviraš nešto?!". Ja magarac?! Vadim crveni karton i isteram Ušketa Vučićevića napolje! Šok u publici! On se isto šokirao, seo na klupu, smirio se... Nije reč progovorio. Ali, u nekom trenutku Čuklja ubaci Takija. On je imao čudan nos i još čudnije je pričao... Jedva si mogao da ga razumeš... Ja sam bio do tribine, on kako je ušao da odmah napravi incident, krenuo je da mlatara rukama i laktovima, da udari nekog. Kažem mu ja, alo, bre, spusti ruke. A on se okrene i žestoko me opsuje. I kažu iz publike, pošto sam ja već isterao Ušketa Vučićevića: "Pa, isteraj njega sad, mangupe". Ubili su me, nisam ga stvarno isterao, ali to je bilo na 3:0...

- Svi misle suđenje je samo kad izvadiš pištaljku i duvaš u nju. Ti moraš da osećas situaciju. Nekad sviraš faul koji nije, nekad preskočiš onaj koji jeste... Nekad preskočiš karton, nekad ga preventivno daš... Nekad preventivno sviraš faul koji je tanak, ali osećaš da bi trebalo tako. Moraš da znaš ko je sa kim zaratio pre dve nedelje na nekom drugom turniru, da li će da se sveti. Mnogo je to široka tema i stvarno je teško! Ali, ko to voli, a ja volim... Možeš i da uživaš.

Da li je bilo nameštenih utakmica ili ponuda za nameštanje?

- Meni konkretno, nikad u životu niko nije poslao tu ponudu. Da li zato što sam ja to glasno pričao, pa su možda ti sateliti koji su slušali te priče javljali tamo gde treba… Ja sam to radio malo svesno, a malo zato što mi je jezik bio brži od pameti. Zato i nisam trajao toliko dugo na tom velikom fudbalu. Glasno i jasno sam pričao da nikad u životu nema šanse da se to desi i nisam nikada dobio ponudu za nameštanje.

- Strašno sam ponosan na svoje dve utakmice sa velikog fudbala. Obe su bile u Srpskoj ligi, a ja sam ponosan na sebe što nisam učestvovao u svemu. Mogu i da kažem, mnogo vremena je prošlo, jedna utakmica je bila Balkan je gostovao u Kneževcu, igrao je protiv Kneževca Kijevo. U tome nisam hteo da učestvujem i srećan sam zbog toga. Bila je još jedna utakmica iste te godine. BASK i Budućnost Dobanovci. Na ponos te neke sudijske branše ja nisam želeo da učestvujem u tim radnjama. To su bile godine pre nego što sam došao na drugu ligu, znači neka 2005. ili 2006. godina. Izbegao sam te utakmice malo šmekerski, a malo sam imao i sreće, te sam na kraju izašao čist iz tih nekih stvari.

- Što se tiče futsala, imao sam jednu utakmicu za koju sam saznao devet meseci kasnije da je bila neka priča oko nekih kladionica. Apsolutno nisam učestvovao u tome, ali osećao sam na terenu da se nešto dešava, mada nisam mogao da prepoznam o čemu se radi. Znam da sam svirao penal sa šest metara za jednu ekipu u drugom minutu, da je taj tim dao gol i da sam na taj način pokvario neke želje i ideje. Ali to sam saznao devet meseci kasnije i to sasvim slučajno. To je jedna jedina utakmica koje mogu da se setim, a da je bilo priče o nekoj režiji. Da mi je neko prišao i ponudio soma, dva, pet, za neku odluku… To se nije desilo nikada!

- Meč Mungosi – SAS sudili su Nebojša Panić i, nisam siguran ko je bio drugi, mislim iz Lazarevca arbitar, Spasić. Panić je sudio sigurno, a zanimljivo za taj meč je da sam ja doveo svoje dete da igra predigru za taj meč. Klinac mi je tad bio u školi fudbala Mungosi i Aca Kovačević je imao tu foru da napravi da pred meč ili na poluvremenu igraju deca. Moj klinac je igrao to na poluvremenu i sećam se moje reakcije u drugom poluvremenu kada sam skapirao šta se dešava, da sam ga isterao iz hale i napustili smo tribine. Gledao sam taj meč, ali ga nisam odgledao do kraja. Posle sam skupljao dopunske informacije, ko, šta, kako i na koji način je učestvovao, ali sam to gledao svojim očima do sredine drugog poluvremena. Nisam želeo da moje dete to gleda jer je to bio jedan od najvećih skandala u srpskom futsalu koji ja pamtim. Možda i najveći! Učestvovao sam kao gledalac i žao mi je što sam bio na toj utakmici, a došao sam zbog deteta jer je on igrao na poluvremenu i tako je trebalo da im se približi futsal malo više. Nažalost, tu nisu imali šta da nauče. Mogli su da vide samo ružno!

Top liste

Najbolji igrači kojima si sudio, ali stranci?

- Na golu je Stefano Mamarela, u ekipi su Šajahmetov, Migelin, Falkao i Eder Lima. Nekima sam sudio na gran-priju, Špancima sam sudio neke kvalifikacije, a Mamareli kada se opraštao ili Raja ili Britva Bojović.

- Druga ekipa stranaca je Gustavo, Brazilac koji je branio za Rusiju, Rodrigo, kapiten Brazila, Sirilo, još jedan Brazilac koji je nastupao za Rusiju, Španac Riviljos i peti, Iranac Hasan Zadeh ili Fernandinjo, Brazilac koji je igrao rusku ligu, ali je nastupao za Brazil.

Najboljih pet, ali sa naših turnira?

- To je ekipa koja, ne znam da li može da odbrani gol, ali da ga da može svako! Ne postoji niko na svetu koji ne bi primio gol od njih. Ali bi verovatno mogli i da odbrane jer je na golu Peca Brzaković! Njegova rezerva je Zoran Milivojević, njemu sam sudio na samo jednom turniru ja mislim, čuveni golman reprezentacije Jugoslavije. Strašan golman, ali stariji. Njega sam malo samo uhvatio. Ali Peca Brzaković je mačka! Pazi sada, imam četvorku koja bi igrala i dve rezerve. Prva četvorka su Uške Vučićević, Dejan Ciga Knežević, Aca Kovačević i Peđa Rajić. A rezerve su Giga Zelenović i Zoran Riznić.

Najboljih pet, ali iz naše lige?

- Sudio sam prvu ligu osam godina i tu je Ekonomac bio dominantan, tako da je najviše igrača odatle. Na golu Miki Aksentijević, zatim Vidan Bojović, Boba Rajčević, Cipi Kocić i, naravno, kao gost u toj ekipi, ali nikako stvarno gost jer su oni drugari, Marko Perić! Samo što sam ja Raji i Perketu sudio i turnire i ligu, pa sam to izmešao.

Sa kim je bilo najteže sarađivati na terenu, onako, iz sudijskog ugla?

- Ovde nemam petorku, ali… Ubedljivo najteži za suđenje mi je bio Bojan Đura Pavićević. Znači, sa Đurom nisi mogao da izađeš na kraj zato što Đura igra futsal kao da je izmislio loptu. Kao klinci u kraju, moja je lopta i kad ja odlučim da idem kući niko više ne igra. To je taj odnos. On i igra i sudi i menja igrače… Nemam pojma šta sve radi… Bio je jako težak za saradnju.

- Ali, moram da kažem, a ja pričam samo istinu. Ja sam njemu sudio prvi turnir u životu, mislim da su oni tada počeli da igraju futsal, možda grešim, ali ja sam tada čuo za njega i Miška Bogdanovića. Bio je to turnir na Tašmajdanu 1997. godine. Oni su se tada pojavili, zvali su se Vožd i ušli su među četiri ekipe, mislim da su na kraju završili četvrti. To je bio strašan turnir! I ako mene sećanje ne vara i ako nisam dobio lažnu informaciju, oni su tada počeli da se bave futsalom i krenuli su da ga igraju na neki drugačiji način. U odnosu na taj period i period koji ja pamtim, kada je Đura postao igrač i kapiten reprezentacije, autoritet ozbiljan. On je napredovao 300%! Ja mu za to skidam kapu! Mi se nikada u životu nismo družili niti pili kafu, ne znam o njemu ništa, ali čuo sam priče od drugih da je vrhunski profesionalac, da je posvećen i strog. I on je svojim autoritetom doprineo da se Srbija popne na toj nekoj lestvici.

- To što mi imamo neki lični sukob, koji nije moj sukob sa njim, nego njegov sukob sa mnom, to ne bih mešao u ovu priču. On je, od onog perioda kada sam ja njemu sudio prvi put ulični turnir, do momenta kada je stavio kapitensku traku reprezentacije Srbije, da je napredovao 300%. Bio je stvarno stub te reprezentacije. Da li se mi u svemu slažemo? Apsolutno ne! Možda bismo se u nečemu i složili, ali nismo došli u tu priliku… On je sinonim za taj neki tvrd futsal i tenziju!

- Ne znam koga bih još mogao da dodam u igrače koji su teški za saradnju. Miško Bogdanović je uvek bio superkorektan, ispegla, dobije karton, kaže hvala majstore… Dešavalo se da bude nezadovoljan mojom odlukom, ali sa njim može da se razgovara. Ako ja Miška ubedim, ako imam neki adut u rukavu, on kaže u redu je, pruži ruku i idemo dalje. Nišlije su bile uvek nezgodne, Smederevci takođe, ali ne mogu da izdvojim nikog pojedinačno… Na primer, ja sam imao jako dobru saradnju i iskustvo sa Vranjancima i Novopazarcima. Na njih stalno kukaju, ali ja nikada u životu sa njima problem nisam imao! Njih mogu da hvalim u nebesa, to su sredine koje znaju fudbal i futsal i ti njih ne možeš da foliraš i prevariš. Oni znaju i kad je faul i kad nije faul, i kad si pogrešio slučajno i kad si pogrešio namerno…

- Ja sam uvek razlikovao sportski prigovor od nevaspitanja i bezobrazluka. E sad, da kažem da je neko bio nevaspitan i bezobrazan konstantno… To ne mogu. Sa druge strane, Đura Pavićević je imao autoritet, u smislu moja je lopta, hoću da bude kako ja hoću. A ja sam bio ta tvrda struja koja kaže ne može. Kada sam ja u tom pravugaoniku, nažalost, ipak moraš mene da slušaš. I onda je dolazilo do neprijatnosti.

- Nezgodan je bio i Vlajče Cvetanović, umeo je da priča, ali dođe posle, izvini se, kaže preterao sam. Na kraju se izgrlimo i idemo dalje. Imao je sportske prigovore, nije bio bezobrazan. Nezgodan za saradnju bio je Simo Batinica. Ja sam ga posle tog meča u Šumicama, Marbo – SAS, gde sam ih zaštitio kao bele medvede, gde je on prvo poluvreme bio na klupi i vodio ekipu, drugo poluvreme iz nekog razloga bio je na tribinama, e nakon te utakmice ja sam ga pet puta terao i davao mu crveni karton. Stvarno je bio neprijatan… Ne srećemo se sada tako često, ali kad god se sretnemo pozdravimo se, nemamo nikakav problem.

- Ako je i bilo nekih neprijatnosti, uglavnom to nije bilo na terenu, već sa strane. Pozdravio bih ovom prilikom i mog prijatelja Kosku, s njim sam bio super sve do jedne utakmice. Posle nje više nismo bili super. Tačnije, on je tražio da ne budemo super, a ja sam mu ispunio tu želju i to je to. Ja poštujem te neke futsal radnike koji su želeli da daju neki svoj doprinos, samo oni ne prepoznaju granicu kada je dosta i kada možda neko drugi treba da preuzme. Napravi naslednika, pa nek on preuzme. Oni su se ponašali kao neke vrhovne vođe, a kad se osećaš tako onda ti sebi daješ za pravo i da budeš neprijatan, i ovakav i onakav, što ja ne tolerišem i ne trpim. Naravno, posle svega možemo da sednemo i razgovaramo, i ja tebi i ti meni ako treba da se izvinimo… Ruka ruci i idemo dalje. Ali oni nisu navikli na tu komunikaciju… Imam neka narušena sportska prijateljstva iz sveta futsala, ja sam tvrd, ali ni oni nisu pokazali neku želju za komunikacijom…

Igrači koji su bili najbolji za saradnju?

- Izdvojio bih dvojicu futsalera, jedan je iz starije garde, drugi je sada iskusan igrač, ali je, dok sam ja sudio bio među mlađima. U pitanju su Vidan Bojović Britva i Branislav Bane Milosavljević. Njih dvojica su prava gospoda i sa njima je saradnja bila na fenomenalnom nivou uvek. Čak i kada bi drugi pravili neki problem, oni su bili tu da reaguju i sve smire.

Koga bi izdvojio od sudija sa kojima si sarađivao tokom karijere?

- Na mene su veliki uticaj imali najbolje evropske i svetske sudije tog vremena. Lumbreras iz Španije, Malfer iz Italije i bio je Bogdan Soresku iz Rumunije. Meni se posebno i najviše sviđao Rumun Soresku koji je nama sudio onaj čuveni meč u „Areni“ kada smo dobili Ukrajince golom u poslednjoj sekundi. Soresku je jedan mangup koji može da sudi meč između lavova i tigrova. I, snašao bi se! Ozbiljan sudija! Sa Lubrerasom i Malferom se nisam puno družio, ali sam ih gledao kako sude i odlični su arbitri. Iz te neke moje generacije su i Englez Birket i Finac Onacu, ali daleko najveći uticaj imao je moj drug, sa kojim sam ostao u kontaktu i dugo godina se kotirao kao najbolji sudija na svetu i stvarno je strašan dasa i vrhunski sudija, Hrvat Saša Tomić. On je na mene ostavio veliki i ozbiljan utisak. Kao šmeker i gospodin, sve je znao! Imao sam prilike da sudim jedan turnir sa njim u Holandiji na kvalifikacijama gde je Španija igrala. Oba puta sam ja bio prvi sudija, a on drugi i on je bez imalo sujete i ega to prihvatio! Naravno, to je bilo u komunikaciji sa tim posmatračem, Tomić ga je čak i pitao da se meni da šansa i to je prihvaćeno. Sarađivali smo fantastično, ali smo se družili i privatno kad god smo imali priliku. Delio je savete bez sujete i ega, mene je prihvatio iako sam ja bio niži nivo sudija od njega. On mi je sa zadovoljstvom pomogao i mogu reći sve najlepše o njemu.

Neka poruka za kraj, posebno za mlađe sudije koji dolaze?

- Da bi bio dobar sudija, moraš da budeš hrabar. Neću da budem nepristojan, ali moraš da imaš onu stvar. I to do poda! Da budeš svestan da nisi tu da ispunjavaš muzičke želje, već da donosiš nepopularne odluke, a to je i šesti faul i penal i crveni karton… Moraš da budeš spreman na to. Nema zadovoljavanja bilo koga. Takođe, svi moraju da se edukuju, da gledaju utakmice i to pre svega uživo. Naravno, da se gleda i na televiziji, dok sam bio aktivan ja sam neverovatan broj mečeva odgledao! Moraš i da voliš suđenje, ali i da budeš spreman na brojna odricanja. Utakmice se igraju kasno, ko zna kada se stiže kući posle njih. Sutra opet ide redovan trening, posao… Trebalo bi i analizirati svoje poteze, druge sudije i igrače, to je sve sada napredovalo u eri interneta, i možeš da se edukuješ na milion načina. Ako želiš, to je put do uspeha. Ako ne želiš, sve je gubljenje vremena…

 BONUS VIDEO: