INCIDENT S KIGENOM: Dan kad su jugoslovenski milicioneri prebili najveću svetsku fudbalsku zvezdu

Trideset godina su zbog viših nacionalnih interesa Velika Britanija i Jugoslavija ćutale o incidentu u čijem je središtu bio jedan od najboljih engleskih igrača svih vremena i dvostruki osvajač Zlatne lopte Kevin Kigen. Njega su, naime, 2. juna 1974. na beogradskom aerodromu tukli naši milicioneri.

Te 1974. godine Engleska nije učestvovala na Svetskom prvenstvu. U odlučujućem kvalifikacionom meču protiv Poljske na Vembliju u oktobru prethodne godine bila im je potrebna pobeda, ali su odigrali - 1:1. Poljska je izborila plasman za turnir najboljih na svetu u Zapadnoj Nemačkoj, a Englezi su krenuli na prijateljsku turneju po Istočnoj Evropi. U Lajpcigu su 29. maja igrali 1:1 sa DR Nemačkom, a 1. juna u Sofiji pobedili su Bugarsku s minimalnih 1:0. Posle toga čekala ih je Jugoslavija...

Možda bi sve bilo drugačije da nisu prethodno bili u Bugarskoj.
Ova je zemlja u različitoj vremenskoj zoni od naše, „idu sat unapred“, a Englezi o tome nisu vodili računa. Možda su u svojoj aroganciji mislili da je „to sve isto“ u socijalističkim zemljama. Ili je reč o običnoj aljkavosti. Tek, našem Fudbalskom savezu Jugoslavije javili su netačno vreme dolaska. Ispalo je da su došli sat ranije. Zato ih niko od naših zvaničnika nije dočekao na aerodromu u Surčinu.
Priča ima raznih, ali ćemo mi izneti samo ono što nam se čini najverovatnijim.

Osnovano verujemo da su tačne izjave da su engleski fudbaleri tokom leta od Sofije do Beograda konzumirali alkohol u zavidnim količinama. I da su bili nepristojni prema stjuardesama, da su ih štipali za zadnjicu. A kad su sleteli, delovali su kao „raspuštena banda“ (iskaz jednog očevica): neki među njima bili su, u skladu s tadašnjom modom, dugokosi, a svi su - što je važno - bili u „civilnoj“ odeći zapadnjačkog izgleda, umesto da, kao što to obično čine sportske ekipe, budu istovetno obučeni. Ovo je za posledicu imalo da niko pod milim bogom na aerodromu, ni putnici ni milicajci, nije pojma imao da je reč o engleskoj fudbalskoj reprezentaciji. Pa su shodno tome i postupali...

Imitacija Čarlija Čaplina

Prvi su, prema dokumentima otpečaćenim 1. januara 2005. godine, kroz pasošku kontrolu prošli Kevin Kigen i njegov saigrač iz Liverpula Alek Lindzi. Nešto više od pola godina ranije, njih dvojica već su bili u Beogradu, i u ovoj vazdušnoj luci. Liverpul je u osmini finala Kupa šampiona igrao sa Crvenom zvezdom. I izgubio sa 2:1, i u Beogradu i u Liverpulu.

Ali teško da su se ova dvojica sećala surčinskog aerodroma, pogotovo Lindzi. Dobro pod gasom, on je, čim je zakoračio u hol za izdavanje prtljaga, skočio na jednu od onih beskonačnih traka i imitirao Čarlija Čaplina. Priskočilo je obezbeđenje i prislonilo ga uza zid. Kigenu je to bilo mnogo smešno, milicajcima nije. Jedan od njih prišao je da ga opomene, ali mu je Kigen - ovo stoji u poverljivom izveštaju britanskog konzula - rekao da „odjebe“. Zgrabili su ga i poveli u svoje prostorije.

Fudbalska zvezda kojoj su navijači tepali Moćni Miš, po svemu sudeći, opirala se hapšenju kao lav, pa je jedan milicioner morao da mu „stegne kragnu“, da ga obuhvati rukom oko vrata i praktično odvuče u kancelariju. Jedan sportski novinar iz pratnje engleske reprezentacije tada je otrčao do selektora Džoa Mersera i javio mu šta se desilo, dodajući da je Kigen bio „crven u licu“.

Na na brzinu sazvanom sastanku ekipe tu na aerodromu, engleski fudbaleri tražili su da se iz protesta meč s Jugoslavijom otkaže, a oni da se odmah vrate kući. Na njihovu odluku sigurno je uticalo i saznanje da je jedna od stjuardesa maltretiranih tokom leta po sletanju podnela prijavu za uznemiravanje našim organima reda... Prosto rečeno, uplašili su se.

Selektor Merser, koji je reprezentaciju preuzeo samo mesec dana ranija od Alfa Remzija, smenjenog zbog neuspeha u kvalifikacijama, kazao je igračima da ih razume i da se ne protivi hitnom povratku na Ostrvo, ali da će Kigen svakako morati da ostane u Beogradu, jer je uhapšen.

Optužnica

Optužnica protiv njega bila je sročena brzo i rutinski: remećenje javnog reda i mira i nasilničko ponašanje. U obrazloženju je stajalo da je psovao službena lica, plazio im se i jednog od njih udario po ruci. Po svemu sudeći, ništa od toga nije bilo izmišljeno.

U međuvremenu je vođstvo engleskog tima uspostavilo veze s domaćinima, ljudi iz Fudbalskog saveza Jugoslavije stigli su na aerodrom, palo je izvinjavanje, okretani su telefoni, milicioneri na aerodromu bili su iskreno iznenađeni kad su shvatili koga drže u kancelariji... i Kigen je posle nepunih sat vremena pušten. Imao je krvav nos.

Kad se već našao na sigurnom, fudbaler je malo živnuo: pričao je da su ga jugoslovenski milicioneri naterali da kleči u ćošku i da su ga šamarali i tukli pendrekom. Njegova je priča previše ličila na filmove koji su tada snimani o policiji u zemljama iza Gvozdene zavese, u državama sovjetskog lagera, da bismo joj poverovali. Tim pre što fotografije snimljene odmah posle puštanja, dok još briše nos, svedoče da ozbiljnih povreda nema. Ali da je dobio nekoliko šamara i da mu je smeh iz sale za prtljag preseo, jeste. Milicija toga doba laskala je sebi da deluje vaspitno.

Utakmica

Utakmica je odigrana 5. juna na Zvezdinoj Marakani, pred 90.000 gledalaca.

Naš tim igrao je u sastavu: Enver Marić (golman), Ivan Buljan, Petar Krivokuća, Dražen Mužinić, Josip Katalinski, Vladislav Bogićević, Ilija Petković, Branko Oblak, Ivica Šurjak, Jovan Aćimović i Dragan Džajić.

Englezi su izveli ovaj tim: Rej Klemens (na golu), Alek Lindzi, Kolin Tod, Dejv Votson, Emlin Hjuz, Martin Dobson, Kevin Kigen, Mik Čenon, Frenk Vortington, Kolin Bel, Trevor Bruking i Malkolm Makdonald.

Utakmica je završena rezultatom 2:2: Englezi su poveli golom Čenona u 6. minutu, Petković je izjednačio u 22, pa nas je Oblak u 52. minutu doveo u vođstvo, da bi nam Kigen u 75. ukrao radost pobede.

Englezi su se vratili kući, a mi smo otišli na Svetsko prvenstvo, gde nas je 13. juna čekao Brazil. Igrali smo 0:0.
Takva su vremena bila, takav fudbal, i takva Jugoslavija...

Incident s Kigenom brzo je, najviše zalaganjem ambasadora Daglasa Stjuarta i britanskog ministarstva inostranih poslova, zataškan.
Pred kraj 1973. godine u Sarajevu su britanski državljani Robert Kertis (24) i Pol Mejson (23) osuđeni na po četiri godine zatvora zbog špijunaže. Zatečeni su pored vojnog aerodroma u Rajlovcu dok su slikali ruske vojne teretne avione kojima je transportovano oružje za Siriju i Egipat. Tih dana besneo je Jomkipurski rat, žestok sukob između Izraela i arapskih zemalja.

E pa, Jugoslavija od špijuna u zatvoru nije imala nikakvu korist, a Englezi su hteli da izvuku svoje ljude, pa je dogovor brzo pao: mi smo oslobodili Kertisa i Mejsona, a oni su pristali da zaborave na ponos. Kigenu je rečeno da ćuti, a možda su mu kazali i da je dobio šta je tražio.

On se, kao, zarekao da nikad više neće kročiti u Jugoslaviju.

Ali 1979/80. su se u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona sreli splitski Hajduk i Hamburger, u koji je Kigen iz Liverpula prešao 1977. godine, i pogazio je reč. Doputovao je u Split, gde je njegov tim poražen sa 3:2.

Kigen nije bio strelac.