"MI SE DRUŽIMO, ALI ONI... TO JE BILO PUTA STO" Otac mu je bio boem i legenda Partizana koju su i Hrvati obožavali, a on as Zvezde: "Sada znam o čemu je pričao"

Prvo mu je otac stekao status legende u Partizanu, a onda je on obukao dres Crvene zvezde. Ipak, obojicu su voleli i poštovali, a vole ih i poštuju i dan danas, navijači oba kluba, što je nešto čime ne može puno ljudi da se pohvali!

Miloš Dimitrijević i Dejan Milovanović bili su i kumovi, pa je njemu ovaj turnir posebno teško pao.

- Jako tužan osećaj. Ja ne pamtim da sam igrao mali fudbal bez Dekse. On mi je bio i najbolji drug i kum... Ja od kad igram mali fudbal, igram sa njim. Tako da je sve ovo jako tužno, taj mali fudbal bez njega, sa njegovom majicom... Mi smo bili mnogo bliski, dosta smo se družili, igrali i mali i veliki fudbal zajedno. Putovali smo, išli na more... Nažalost, igramo sada za njega... Da mi je neko rekao, ne bih mu verovao! Ali, eto... On i ja smo imali neke tragedije u životu što se tiče roditelja i porodice, tako da pričali smo često o tome. Imali smo sličnu sudbinu... Bio je veliki šok za sve nas što nas je napustio prerano. Što se tiče same utakmice, mi ne igramo na parketu, ne igramo futsal. Kada smo igrali prvu utakmicu u grupi, ja nisam znao da ne smem da vratim golmanu drugi put, vratio sam mu i protivnik je dobio indirektan udarac. Ali pre svega smo došli da ispoštujemo Deksu i njegovog brata, da se družimo. To je za nas bilo najbitnije. Pobedili ili izgubili, šta da se radi - rekao nam je Miloš Čava Dimitrijević posle meča u Sremskoj Mitrovici.

U razgovoru po završetku utakmice, Čava se prisetio i kako su izgledali njegovi dani u Crvenoj zvezdi.

- Verovao ili ne, sedeo sam sa Nikolom Mikićem pre turnira, bivšim saigračem iz Zvezde. Pričao mi je kako im je u Zvezdi danas, pa smo se prisetili kako je i nama bilo. Naravno, nisu isti uslovi, druga je bila i era, ali je druženje bilo vrhunsko. Mi se i dan danas družimo. I Filip Kasalica i Bajko (Boban Bajković) i Mikić... Bilo je super druženje, što se tiče rezultata bilo je teže, ali je druženje bilo fenomenalno. Mene to druženje prati kroz čitavu karijeru, imao sam od koga da naučim, moj otac je bio takođe takav. Jednostavno, uvek gledam gde mi je najbolje društvo i ja sam uvek tu sa njima. Posle svakog treninga i utakmice smo se družili. Išli smo, da li na kafu, nekad i na pivo, dešavalo se naravno... Mi smo sve slavili zajedno! Danas je to malo drugačije, ali je i vreme takvo. To je bilo neko drugo vreme... Anegdota ima, nije to sada sve za novine... Ali bilo je lepo! 

Nije Zvezda bila jedini klub u kom je Milošu Dimitrijeviću bilo lepo društvo.

- Posle Francuske sam se vratio u Srbiju i igrao sam za Rad godinu dana. Ostao sam bez kluba, poklopilo se i Ranko Stojić me je zvao, a on je igrao sa mojim ocem. Marko Nikolić je bio trener. To je bio mnogo lep period moje karijere. Iz Francuske gde sam igrao prvu ligu sam došao u Rad, a druženje je bilo fenomenalno. Imali smo i super rezultate, baš lep period. Posle sam otišao za Italiju na kratko, pa se vratio u Zvezdu. Kada sve saberem, Francusku, Italiju, Australiju, ceo svet koji sam proputovao... Druženje kakvo postoji kod nas jednostavno nema nigde! Ja sam se rodio u Beogradu, volim ovaj grad i ljude! 

Govorio je i o aktuelnoj situaciji u Crvenoj zvezdi, te je pohvalio sve ono što klub radi.

- Zvezda sada deluje super. Jeste prvi deo sezone bio malo teži zbog Evrope i velikog broja utakmica, ali klub funkcioniše sjajno. Komentarisao sam sa Mikićem, oni često ne stignu ni da treniraju koliko ima utakmica! Tu je najbitniji oporavak. Ali oni uvek imaju dobre igrače i vrlo dobro rade i postali su ozbiljan evropski klub. I ja verujem da će tako da se nastavi! Svaka čast svim ljudima iz kluba, od Terze (Zvezdan Terzić), pa do ostalih. Napravili su nešto evropsko i svetsko i tako će se nastaviti. Došao je Deki (Stanković), verujem da će i na domaćoj sceni sve da se okrene i da se vrati kako je bilo. Uvek navijam za njih!

Za kraj, neizostavno pitanje bilo je i o njegovom ocu - Zoranu Čavi Dimitrijeviću.

- Mi se družimo. Ali oni... Oni su se družili puta sto! To je bio neki drugi Beograd... To je bila bivša Juga... To je bio neki drugi fudbal... Tako da ne može da se uporedi sa današnjim fudbalom i druženjem. Naravno, znam priče, pričao mi je on, pratio sam i ja... Povukao sam na njega, volim društvo, volim svoje prijatelje i kada me zovu uvek sam tu! Sada razumem i sada znam o čemu je on pričao - zaključio je Miloš Čava Dimitrijević.

Ko je bio Zoran Čava Dimitrijević?

Boem, legenda i fudbaler za kog se pričalo da kafanu voli više i od fudbala. Igrač kog su svi voleli, a njegovu životnu priču možete pronaći u nastavku teksta...

Zoran Čava Dimitrijević, životna priča

Zoran Čava Dimitrijević jedan je od najomiljenijih fudbalera bivše Jugoslavije. Bio je čovek koji je bravurama na terenu, ali i boemskim životom ujedinio navijače svih klubova, a posebno je bio voljen među onima koji su navijali za Dinamo i Partizan za koje je igrao pre odlaska u inostranstvo.

Dimitrijević je rođen u Beogradu, a sa ponosom je voleo uvek da ističe kako je to na Zvezdari, tačnije na Bulbuderu.

Čava je 1975. došao u Humsku u Partizanove petliće i tu se zadržao 11 godina. Bio je ljubimac Grobara, a do srca navijača stigao je kreativnošću i lucidnim idejama.

Čava je glasio za jednog od najvećih fudbalskih boema, a slika koja je obeležila fudbalsku karijeru ove legende nastala je u jednoj kultnoj beogradskoj kafani. Dimtrijević je uslikan zajedno sa legendom crno-belih Draganom Manceom kako posle utakmice ispijaju pivo i to sa ponosom pokazuju ostalim gostima.

Tokom karijere nosio je boje Subotičkog Spartaka, Dinama iz Zagreba, a onda i za Francuze Dižon, Nant i Valensijen. Gde god da je igrao Čava je bio jedan od najomiljenih igrača.

Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže "zbogom" fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju. Na njega su praktično svi zaboravili.

Onaj ko ga nikada nije zaboravio, osim Grobara, jesu i navijači Dinama iz Zagreba. Bed blu bojsi su oboćavali Čavu, što ni mnogo veće legende od njega nisu uspele da dožive.

Legendarni hrvatski trener Ćiro Blažević svojovremeno je evocirao uspomene na Čavu, kog je sada već davne 1987. godine doveo iz Srbije u Zagreb i tako napravio pravi fudbalski zemljotres u bivšoj Jugi.

Pokojni Ćiro je tvrdio kako nijedan Beograđanin nikada nije bio tako obožavan u Zagrebu kao Čava.

"Bio je zasigurno jedan od najvećih talenata u tadašnjoj Jugoslaviji, to se videlo iz aviona, a ja sam ga u Dinamo doveo u leto 1987. godine kada je imao svega 25 godina. Trebalo mu je tada dati 10.000 nemačkih maraka kako bi u Subotici dobio ispisnicu, a mene su svi upozoravali da mu ni slučajno ne dajem te pare jer će ih, kako su tvrdili rezolutno, zapiti u prvoj kafani.Ja sam mu, međutim, odlučio pokloniti poverenje, ali sam ga ujedno i upozorio da mi svi govore kako tu ispisnicu, a onda ni Čavu, nikada više neću videti.

"Hoćeš li me za**bati" pitao sam ga, a on mi je pružio ruku i dao svoju reč.

"Neću" rekao je, i onda snažno poentirao:

"Keve mi!"

"I zaista, ispoštovao je naš dogovor te se vrlo brzo pojavio u Maksimiru. Nijedan Beograđanin, odgovorno to tvrdim, ni pre ni posle njega nije bio toliko obožavan u Zagrebu kao što je to bio on. Raja mu je na tribina skandirala više nego što su to činili meni ‘82. kada sam im doneo onaj dugo očekivani trofej, a već u njegovoj prvoj utakmici bacio ih je sve u delirijum. Igrali smo protiv Veleža i pobedili 3:0, iako su oni tada bili izuzetno jaki s Kajtazom i Tuceom. Škoro je na toj utakmici postigao dva gola, ali je igrač utakmice ipak bio Čava Dimitrijević koji je svih 90 minuta ko od šale veležovcima gurao loptu kroz noge", otkrio je Ćiro jednom prilikom.

Čava je bio pravi boem. Voleo je sa drugarima da zasedne, popije, proveseli se. Posle utakmica su se družili po celu noć i prepričavali svaki potez. Gradom je počeo da se širi glas o boemskom životu, o sklonosti ka čašici i te priče su došle i do čelnika kluba. Sve češće ga nije bilo u prvom timu. Više se govorilo o Čavi noćobdiji, a manje Čavi fudbaleru.

Prema svima je bio bolji i pažljiviji nego prema sebi. Sistematski se uništavao. Njegova duša je bila sabirni centar za ispunjenje tuđih želja. Svi su oko njega uživali, a osnovna posledica takvog shvatanja života je vrlo skromna karijera mada je po potencijalu mogao da uđe u anale.

Mlad se oženio, najvećom i jedinom ljubavi još iz dečačkih dana – Lidijom. Imao je samo 15 leta kada su se upoznali. Bila je dve godine starija od njega, završila je u roku Pravni fakultet. Mnogo su se voleli i iz te ljubavi su dobili sina Miloša.

Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže "zbogom" fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju.

Njegov sin Miloš Dimitrijević takođe je postao fudbaler, i ostavio je dubok trag nastupajući za Nant, Grenobl, Rad, Kjevo, Sidnej i Crvena zvezdu.

Da Čava i danas nije zaboravljen među Grobarima govori i mural koji je uradila navijačka grupa ''Grobarski treš romantizam'' posvećena ovoj legendi.

Ujedinio Grobare, Delije i Bed blu bojse

Rat u bivšoj SFRJ je nagovešten na Maksimiru tučom navijača Dinama i Crvene zvezde 13. maja 1990. godine. Antagonizam između loših momaka (Bed blu bojsa) sa jedne strane i "Delija" i Grobara” traje decenijama.

Kada je Zoran Dimitrijević otišao među anđele na brojnim portalima su se oglasili navijači ovih klubova. Čava ih je ujedinio. To mogu samo istinski majstori.

- Zadnji put sam suzu pustio pre 13 godina kad je poginuo Dražen Petrović, sad dok pišem ovo, suze opet idu. Gledao sam ga uživo u Maksimiru. Hvala mu za sve – napisao je Zagrepčanin potpisavši se "BBB Trešnjevka".

 BONUS VIDEO: