HILJADE LJUDI, KRAĐA TELEFONA I AFRIČKA AVANTURA ZA SVA VREMENA! Kurir u Senegalu tokom najbizarnijeg finala u istoriji fudbala: Previše ludila za jednu noć!
Izveštač Kurira iz Senegala, Viktor Lazić
Senegal živi za fudbal, čini mi se, od bebe u kolevci do čoveka na samrti, svi su u nedelju uveče pratili utakmicu i bili uz svoje lavove. Zatekao sam se u gradu Kaolak u dubini senegalskih stepa. Kao da su svih trista hiljada ljudi ovog naselja bili na ulici tiskajući se ispred ogromnih ekrana postavljenih širom grada.
Uzbuđenje mase je bilo toliko da sam barem desetak puta pomislio da su Senegalci dali gol. Svaki put kad bi se njihovoj reprezentaciji ukazala šansa na hiljade ljudi je poskakivalo, vrištalo, trčalo ulicama, ispaljivalo vatromet kao da su osvojili ne Afrički kup, nego celu planetu. Umorio sam se od višečasovnog uzbuđenja, pa uđoh u supermarket da kupim nekoliko sitnica.
Prodavačice mesa su najednom počele da vrište, skaču i trče po prodavnici, kao i još nekoliko malobrojnih kupaca pa je obezbeđenje moralo da reaguje da ih smiri. Nije bio gol, već samo šansa…
U opštoj sreći i uzbuđenju, ima i vrednih ljudi koji ni u ovakvim trenucima ne prestaju da rade. Rešili su da opštu sreću dodatno povećaju sopstvenom, pa obilaze gužvu i kradu mobilne telefone. Moja saputnica, Nataša, u trenutku jedne šanse pomislivši da su Senegalci dali gol, poskoči u vis. Televizor se ne vidi jer između nas i televizora stoje hiljade ljudi. Jedan vredan gospodin iskoristio je njenu zanesenost i dok je ona još letela u znatiželji da vidi ekran, uspeo je da vešto otvori torbicu ispod njenog pasa i izvuče dobro sakriven mobilni. Kad se spustila na zemlju, shvatila je koliko je taj skok skupo koštao.
Našli smo policiju i zamolili ih za pomoć. Povezali smo telefone pa sam na mom uređaju mogao da pratim lokaciju njenog mobilnog.
Provlačili smo se kroz gomilu sa policijom, lopov se polako udaljavao ali smo ga u stopu pratili. Kada smo ga okružili sa nekoliko policajaca ispred nekog kafića, napravila se gužva i telefon se odjedanput pojavio na zemlji: navodno je tu ispušten. Kakva sreća! Telefon je tu. Senegal je pobedio, a njemu propade rad.
Pobeda je učinila da u gomili ispred mene barem petoro ljudi odveze hitna pomoć što od srčanih napada što od malaksalosti.
Žene oko mene su tako zavrištale kao da se opraštaju od života. Od sreće su poskidale obuću i počele da tapšu cipelama. Okupljena masa pali baklje, ispaljuje vatromet. Kolona prepunih automobila sa ljudima koji sede na krovovima, stoje uzdignuti kroz prozore i mašu zastavama kruži po gradu trubeći.
Iz gužve neko prilazi vrišteći mi u lice: ”Senegal! Senegal! Kada sam hteo da se udaljim podigao je ogroman kamen preteći da će mi ga baciti na glavu. Sklanjam se gledam ga u neverici, kao i ljude koji ga umiruju. Bilo mi je previše ludila za jednu noć… Obilaznim i mračnim putevima probijam se do hotela. U daljini i dalje odzvanjaju buka i haos, a meni je pred očima podignut kamen nad mojom glavom. Uprkos svemu, delim sreću sa Senegalcima; tako iskrenu i duboku radost nisam odavno video.
Celu noć je trajalo slavlje, a ni sutradan ne prestaje veselje. Većina automobila na ulici trubi, ljudi povremeno iz čista mira zavrište. U prašini deca i dalje šutiraju plastične flaše kad nemaju loptu; sad se i oni osećaju kao šampioni. Teškoj zemlji i siromašnom narodu fudbal je dao više od pobede. Pružio je nadu da se iz prašine može vinuti do zvezda.
