SLAVA BOGU! ISPOVEST NENADA LALATOVIĆA ZA VASKRS: Volja Gospodova bila je da dođem u Stari Ras i pronađem duhovnog oca!

Vaskrs kao najveći hrišćanski praznik predstavlja pobedu života nad smrti.

U Đurđevim Stupovima  

U miru manastira Đurđevi Stupovi u Starom Rasu, gde nam je domaćin bio starešina ove srpske svetinje iz 12. veka iguman Gavrilo, vodili smo razgovor sa Nenadom Lalatovićem, trenerom Novog Pazara.

Postojbina srednjovekovne srpske kraljevske porodice Nemanjić, kao i zadužbina velikog župana Stefana Nemanje Đurđevi Stupovipomogli su Nenadu Lalatoviću da spozna neke nove stvari o sebi i promni vlastiti život.

Sećanja na detinjstvo i Vaskrs  

Prvo sećanje na Vaskrs, sećate li se kako ste slavili praznik kao dete?

- Imao sam najlepše detinjstvo. Pokojne majka i baka su tu imale glavne uloge, a tata, brat i ja smo gledali da pomognemo. Jedna porodična atmosfera, lep ručak i topao razgovor. I pre svega, veliku ljubav između nas. Evo, prolaze mi sada slike tih dana kroz glavu, stvarno najlepši osećaj - počeo je svoju ispovest Nenad Lalatović.

Kako ste kasnije slavili Vaskrs, kada ste postali svoj čovek?

- Uvek sam se trudio da sačuvam porodičnu tradiciju. Kada sam bio u braku sa svojom bivšom ženom Ivom, Vaskrs je imao poseban značaj. Sećam se da je praznik uvek bio ogromna radost za moju ćerku Inu i sinove Marka i Vanju. Tu su uvek bili Ivini roditelji, moj otac. Deca su uživala da se kucaju jajim, a mi stariji smo se trudili da oni pobeđuju i raduju se. To su trenuci koji nikada ne mogu da se zaborave.

Verujem u Boga  

Kada ste imali prvi susret sa pravoslavljem?

- Kršten sam kao mali, beba sam bio... Kada je moja majka Dobrila umrla osetio sam potrebu da idem u crkvu. I išao sam... Četrvrtkom sam odlazio u crkvu, palio sveću za majku, molio se. Verujem u Boga, trudim se da živim pravoslavnim životom... Uvek sam imao želju da mi se desi susret sa pravoslavljem, ali nije do dolaska u Novi Pazar. Dolaskom ovde, poželeo sam da dođem u Đurđeve Stupove, upoznao sam oca Gavrila o setio potrebu da treba više vremena da provodim u manastiru.

- Zamolio sam oca za blagoslov i mogućnost da prenoćim u manastiru. Mogu vam reći, kada sam prespavao, taj dan ću večno da pamtim. Osećao sam se kao nikada u životu. Ujutro sam otišao na liturgiju, osetio jedan mir koji mi je bio potreban. Posle toga sam zamolio oca Gavrila da češće budem u manastiru... Često noću dugo pričamo, prošetamo. Razgovori sa njim mi prijaju. Evo, objasniću vam. Svi znate kakav je Nenad Lalatović, da ga biju emocije, da lako plane... Ali, na utakmicu protiv Železničara u Pančevu sam bio miran. Nisam mogao da se iznerviram tokom cele utakmice, a ni posle. A, izgubili smo utakmicu. Kao da mi Bog nije dao da se iznerviram. Šta mi otac Gavrilo uradi? (smeh) Pitam se. Trzam ruku, hoću nešto da uradim... Ali... Božja volja, bili su bolji i zasluženo pobedili. Ušao sam kod njih u svlačionicu, čestitao... Ne znam šta mi je, ali ne reagujem više kao ranije. Nebo i zemlja.

Dok se ispovedam, glas sve tiši  

Kako pamtite prvi razgovor sa ocem Gavrilom?

- Kako da ne? Čudan osećaj. Nikada to nisam pre toga radio. Prvi put me je neko tako toplo primio, prvi put sam i ja tako nešto zatražio. Osetio sam potrebu da to radim češće. Moram reći, da nikada nisam postio. Živim sam, a čovek kad uđe u post treba da veruje, da se čuva greha u svakom smislu. Da očisti dušu i telo od svih grehova. Otac Gavrilo mi je rekao, da probam prvo sedam dana. I tako je krenulo, prva nedelja, druga, treća... I evo, me sad. Uspeo sam ceo Časni post... Pričestiću se pred Vaskrs. I nije mi bilo teško. Uz razgovor sa ocem, to je sve bilo lako. Osećam se prelepo i mislim da bi svaki čovek trebalo da uradi isto, da potraži mir i pred svojim duhovnikom olakša dušu.

- Prvi put sam se u životu ispovedio u manastiru Đurđevi Stupovi. Dok sam govorio, osetio sam kako moj glas postaje sve tiši i tiši... A, svi znaju da pričam prilično glasno. Slušao sam sebe i nisam mogao da verujem šta mi se dešava. To su neke neverovatne stvari... Kad sam se ispovedao, stavio sam glavu na ikonu, otac me je pokrio i ja sam pričao i pričao... O svemu. Sve što me je mučilo, sve što sam grešio... Sve sam rekao. Rekao sam tada ocu Gavrilu, da nikada nisam grešio prema bilo kome, da sam najviše grešio prema sebi... Da sam prema drugima bio prijatelj, a prema sebi neprijatelj. Boli me što neki ljudi u meni vide neprijatelja. Što me neki ne vole, jer imam svoj stav i karakter. Ja sam čovek koji bi svakome pomogao.

Ogromno olakšanje   

Kako ste se osećali posle ispovesti?

- Uh... Kad se sve završilo osetio sam veliko olakšanje. Mada, bilo mi je mnogo teško dok sam pričao. Kako sam počeo, bilo je sve teže i teže. Ali, uspeo sam u tome. Olakšao sam se.

Kad ovako pričate, nameće se pitanje, da li je Božja promisao da baš u ovim godinama dođete ovde u Stari Ras, u manastir Đurđeve Stupove?

- Ovo je bila Božja volja! Ništa se ne dešava slučajno. Ovo je možda prekretnica u mom životu i mojoj karijeri. Verujem da će ljudi gledati onako kako zaslužujem. Da ću dostići u trenerskom poslu ono što zaslužujem. Da sam to mogao i ranije, ali nisam zbog svog ponašanja i nekih životnih stavova. Neke ljude sam okretao protiv sebe, radio na sopstvenu štetu... Želim da se promenim, da budem bolji, kako prema drugima, tako i prema sebi. Verujem da ću uspeti.

Ne otvaram se tako lako  

Koliko je važno imati duhovnika?

- Mnogo. Ja sam čovek koji se ne otvara tako lako. Ne volim da pričam o nekim stvarima iz svog života. Zašto? Zato što sam mnogo puta bio povređen. Ne verujem mnogo ljudima. Verujem ocu i svojoj deci. Voleo bih da imam životnog saputnika, da verujem i njoj... To mi je najveća želja, da mi kuća opet bude puna. Molim se Bogu da pronađem ženu sa kojom ću biti do kraja svog života, jer već deceniju živim sam...

- Neverovatno je ovo što ću vam reći, ali je istinito. Prvog trenutka kada sam ugledao oca Gavrila, znao sam da mogu da mu verujem. Mnogo mi je pomogao, oslobodio me je... Rekao mi je da sve ono što imam na srcu, kažem, da ne nosim u sebi. Sve što me je morilo, što me je mučilo, što sam grešio... Kazao sam. I bolje sam se posle svega osećao. I lakše.

Često pominjete majku i decu. Koliko su vam oni važni?

- Molim se za njih. Molitva je mnogo važna. Čovek kad se moli, treba to da oseti i želi. Ne da se moli, da bi se samo molilo. Osetio sam pravi trenutak. I sada poštujem sve to, jer mislim da sam spreman. Bio bih nepravedan prema Bogu, da sam to uradio ranije. Nikada nije kasno. Ovde sam se pronašao. Majka mi je bila najbitniji faktor u životu i dalje mi mnogo znači. Baš, kao i mojoj deci njihova majka Iva, koja je najbolja majka. Vidi, gubitak majke je na meni ostavio trag, jer sam bio mnogo mlad, skoro pa dete. Ona je imala tešku bolest, mučila se godinu dana. Ja sam to gledao, preživljavao sa njom, kupao je, uspavljivao... Imam utisak da je ona stalno uz mene.

- Otkriću vam jednu neverovatnu priču, vezano za moju majku. Bio sam mali, kada sam napravio jedan medaljon posvećen majci. Osveštao ga, nosio. I... Izgubio sam ga. Nisam mogao da ga pronađem... Da li mi verujete, jedno 18 godina. Nisam znao gde je. Jednog dana, pred moj prvi odlazak u Lučane, slučajno krenem da tražim po nekoj putnoj torbi. Ruka u džep... I ispadne medaljon! Kako se on stvorio tu? Nije ga bilo 18 godina! Da li se on zaturio kad smo se selili? Šta se desilo? Ne znam. Sada je medaljon stalno pored mene, držim ga u ruci na svakoj utakmici. Na krevetu je pored mene, kada spavam. Ne odvajam se od njega.

Uvek se setim pesme Tošeta Proeskog

Kako reagujete na zlurade komentare o sebi?

- Čujem, naravno. Ima toga. Ali, ne čitam bilo šta o sebi. Intervju pročitam kada mi novinari pošalju. Televizor gotovo i da ne palim. Za ova tri meseca u Novom Pazaru, upalio sam TV dva puta. Bavim se svojim životom, brinem o ocu, svojoj deci, bratu... Na porodicu ne dam. Bude mi krivo zbog njih, da oni čuju neke komentare o meni. Svako bi trebalo da gleda svoj život i da ne komentarišu druge. Šta vidim o drugima, ne vidim, šta čujem, ne čujem... Hoću svakom da pomognem. Ako sam odmogao, odmogao sam zbog neznanja. Zato uvek volim da se setim one pesme Tošeta Proeskog - Šta to ima u ljudima tužno da ulaze u tuđe živote...

- Ti ljudi koji su činili sve da mi učine zlo, nikada mi ništa u lice nisu rekli. Volim hrabre ljude, da ono što mislim, sve da ti kažem u lice. Jedan čovek me je mnogo ogovarao. I ja nisam otrpeo, rekao sam za njega... Sreli smo se posle nekog vremena i on mi kaže - "Čuo sam da si rekao to it o za mene"... I ja mu kažem - "Da jesam! Zato što me pljuješ svuda!" I pitam ga, sad ti meni reci u lice, šta si pričao o meni. I on onako kaže nisam... I ja mu odgovorim - "E, vidiš, to je razlika između mene i tebe! Ti meni ne smneš da kažeš u lice, a ja tebi smem da si g... od čoveka!. Gleda me u oči i kaže, shvatićeš da ništa o tebi nisam rekao. I ne izdržim više, kažem mu, čuo sam razgovor, bilo je snimljeno to što si pričao o meni." Okrenem se i odem.

Lalatović specifični i uoečatljivo prezime

Koliko znate o svojoj porodici, korenima, tradiciji?

- Slabo... To je problem. Moja slava je Mala Gospojina. Sve je to nekako stalo, kada je moja majka umrla, moja Dobrila, doktorka iz Tiršove. Zanimljivo, majka ima srpsko i jevrejsko poreklo. Moja baka je Jevrejka iz Poljske. Otac je rođen u Nikšiću, u Crnoj Gori. Nisam sa ocem mnogo pričao o tome, više sa majkom, a kada je ona umrla, onda...

- Lalatović je specifično prezime. Baka je iz Ozrinića, a ove familije iz Nikšića. Upečatljivo je prezime. Sad ću vam nešto reći... Ne volim kada me ljudi zovu Lalatović! Ne odazivam se na to. Kad neko kaže, evo sedim sa Lalatovićem, skrenem mu pažnju, ne sediš sa Nenadom. Lalatovića ima mnogo, meni to smeta. Kad sam postao poznatiji i kada sam bio u društvu sa ljudima, uvek su voleli da istaknu i kažu da sede sa Lalatovićem. Često sam pitao, zašto ne kažu sa Nenadom, ili Lalom... Kada sedim sa svojim kumom, nikada ne kažem da sedim sa Nemanjom Vidićem, već sa Nemanjom, ili sa Vidom. Ili sa mojim prijateljem Mihajlom Pjanovićem... Sedim sa Pjanom! Ja sam Nenad! Ili Lalat! To je nešto što mi para uši, što ne volim.

Baka, Jevrejka iz Poljske i želja selektor Crne Gore ili Srbije

- Mirko Lalatović čuveni oficir iz Kraljevine Jugoslavije. Bio je veliki srpski junak. Svi smo mi Lalatovići iz istog bratstva, od Nikšića. Ne znam mnogo o njemu i o bratstvu. Sada sam nešto počeo da istražujem... Zanimljivo, moja bivša supruga Iva uvek mi je govorila da se bavim porodičnim stablom. Znam da mi je jednom rekla, što ne uzmem poljsko državljanstvo, zbog bake, koja je bila Jevrejka rođena u Poljskoj. Slabo je i govorila srpski. Zvala me je - Nješa. Mog dedu je upoznala u logoru, u Aušvicu. Tamo se se zavoleli.

- Ponosan sam na svoje prezime! Volim Nikšić, volim Crnu Goru, mada bi to trebalo da je stara Hercegovina (smeh). Svi moji su odatle. Volim Podgoricu, tamo sam bio lepo prihvaćen. Voleo bih jednog dana da postanem selektor Crne Gore! To je želja mog oca. Videćemo... Isto i selektor Srbije. Neka se ostvari makar jedna od te dve želje i buću ispunjen. Jednoga dana! (smeh)

Uvek ću se vraćati u Đurđeve Stupove   

Koliko ste upoznati sa istorijom manastira Đurđevi Stupovi?

- Polako učim i upoznajem istoriju ove naše svetinje. I kada budem odlazio odavde, uvek ću se vraćati u Đurđeve Stupove. To osećam i to znam. Moja obaveza biće da makar jednom mesečno dođem i noćim ovde. Mir je u Stupovoma, onako, Božji. Noću, znam i sam da prošetam, ujutro probudi me cvrkut ptica.

Jeste li pronašli smirenje?

- Ne može to da dođe odmah. Osećam po sebi. Nisam navikao da budem ovakav. Hoću ja da budem onaj stari. Ali, ne mogu. Ne znam, šta mi je. Koliko puta, kažem ocu Gavrilo - Oče, šta ste mi sipali u čaj! (smeh) A, on će meni - mangupe jedan! (smeh) Pa, se smejemo. Hajde, sad ozbiljno. Jeste, pronašao sam mir ovde. Ne znam kako se to dogodilo, ali jeste tako. Prosto se desilo. Verovatno ću ja nekada eksplodirati... Ali, sada - smireno završava razgovor Nenad Lalatović.