TVOJA SESTRA JE UMRLA! OTROVALI SU JE! SIPALI SU JOJ NEŠTO U PIĆE... Potresna ispovest zvezde Mundijala TERA SUZE NA OČI: Dokazaću, ili ću POGINUTI pokušavajući

U minimalnoj pobedi nad Ekvadorom od 1:0, Diomande se našao u prvoj postavi svog nacionalnog tima. Dok na Svetskom prvenstvu svi igrači imaju sportske motive, njegov motiv je mnogo veći, dublji i teži od svih ostalih - on na terenu gine za svoju prerano stradalu sestru.

U potresnoj ispovesti za poznatu platformu Players Tribune, Diomande joj je uputio poslednje pismo. Ono je sirovo, bolno, duboko emotivno i pre svega ljudsko. Prenosimo ga u celosti.

"Sećaš li se kada je nas dvadeset petoro spavalo pod istim krovom?"

Draga Roksan,

Sećaš li se onog dana kada je neko kupio repliku Junajtedovog dresa, a ja crnim markerom na leđima ispisao "Ronaldo 7"?

Tada nismo imali pojma šta znače bogatstvo i siromaštvo. Za nas je postojala samo čista sreća.

Sećaš li se onih dana kada je u jednoj kući u Abidžanu spavalo čak dvadeset petoro ljudi? Mama je po svaku cenu želela da gleda svoje sapunice, dok su svi ostali navijali za filmove. Sećaš li se kako bih se ja uvek pretvarao da spavam, a onda bih se, čim prođe ponoć, ušunjao u dnevnu sobu? Uključio bih televizor sasvim tiho, tek na dve crtice zvuka. Sedeo bih tako u potpunom mraku, gledao fudbal i maštao.

Sećaš li se kada su stariji, posmatrajući me kako igram u prašini, počeli da me zovu "Roberto Karlos" zbog silovitog šuta? Mene je to potajno strašno ljutilo, jer je moj jedini uzor bio CR7.

"Izvodili smo prave 'pljačke banke': dvoje dece bi prodavcu skretalo pažnju, dok bi preostalih osamnaestoro istrčalo sa po dva krompira u rukama."

Sećaš li se kada sam sa svega devet godina otišao daleko od kuće? Bio sam u klubu Inter Fut Sud Komoe, blizu granice sa Ganom. Samo jedan mali, usamljeni dečak. Ne znam jesam li ti ikada ovo ispričao, ali ostala deca i ja smo često išli u selo da krademo krompir jer nas je glad izjedala. Izvodili smo prave "pljačke banke": dvoje dece bi prodavcu skretalo pažnju, dok bi preostalih osamnaestoro istrčalo sa po dva krompira u rukama. Nisu bili naročito ukusni. Ali nama su u tom trenutku bili nešto najbolje na svetu. Hahahaha. I danas mi je to najdraže jelo – kuvani krompir sa malo ulja. Svaki zalogaj me vrati u te dane.

Sećaš li se kada sam dobio svoje prve prave kopačke i spavao sa njima u krevetu? Odrastao sam igrajući u belim gumenim sandalama. Čak i danas, kada god dođem kući, obujem ih i igram u njima. To je ostala naša tradicija.

Sećaš li se kako si, kada god bih se vratio u kraj, govorila mojim drugovima: "Zašto ste digli ruke od treninga? Mislite da će vam Jan kupovati automobile? Morate nastaviti da radite."

Imala si tek deset godina, a već si se ponašala kao moj menadžer.

"Nećeš verovati, ovde se deca svađaju sa nastavnicima!"

Sećaš li se kako smo sedeli i maštali o odlasku u Francusku? Maštali smo o šopingu, sopstvenom stanu, o tome kako ću postati prebogati fudbaler sa skupocenim automobilima i ogromnom kućom, a ti više nikada u životu nećeš morati da brineš. Dok su se svi ostali smejali mojim snovima, ti si bila jedina koja je verovala da mogu postati novi Kristijano Ronaldo.

Sećaš li se kada me je put sa 15 godina odveo u Ameriku zbog srednje škole, i koliko sam patio za domom? Mesecima nisam razumeo ni jednu jedinu reč. Posadili su me u klupu pored jednog Francuza koji je davao sve od sebe da mi prevede nastavnikova predavanja. Sećaš li se kada sam te pozvao i začuđeno rekao: "Nećeš verovati, ovde se deca svađaju sa nastavnicima!"

Kod nas čovek ne bi smeo ni da trepne pred starijima.

Nisam mogao da dođem sebi ni kada sam video da klinci puše odmah iza škole. Govorila si mi da sve to zvuči kao da sam upao u neku američku tinejdžersku seriju.

Sećaš li se svih onih proba na koje su me vodili? Bornmut, Čelsi, Rendžers, Olimpijakos, Kristal Palas... Nakon jednog treninga, Eze i Olise su mi prišli i rekli: "Mali, ti stvarno kidaš."

Pa ipak, ugovor mi niko nije ponudio.

Čak me ni rezervni timovi iz MLS lige nisu želeli. Razlog nikada nisam saznao, jer niko nije našao za shodno da mi objasni. Sve razgovore su vodili odrasli. Mene su samo šetali širom Evrope, a sa svih strana je stizalo isto odrično "ne".

Viza mi je istekla i san se srušio. Kada su me deportovali nazad u Afriku, plakali smo zajedno.

"Neko joj je sipao nešto u piće na žurki…"

Ipak, ti si bila jedina osoba koja nikada, ni na sekund, nije izgubila veru u mene. Samo nekoliko sedmica kasnije stigao je poziv iz Leganesa. Potpisao sam, i tada smo ponovo plakali - ali ovog puta od sreće.

To je bilo vreme dok sam još uvek imao emocije. Danas više ne osećam apsolutno ništa. Kao da sam izgubio ljudskost. Otkako si otišla, u meni je ostala samo jeziva praznina.

Mislim da onog dana kada su mi javili strašnu vest nisam uspeo da pustim ni jednu jedinu suzu. Doživeo sam potpuni šok.

Sve se odigralo samo nekoliko nedelja nakon mog debija za Leganes. Zamisli, ko još debituje sa 18 godina protiv velikog Real Madrida? Sve je izgledalo kao nestvaran san. Živeo sam bajku.

A onda se ta bajka pretvorila u najgoru noćnu moru.

"Javio sam se, a oni sa druge strane nisu ni pokušali da ublaže udarac. Znaš i sama kakvi su naši ljudi. Bez ikakvog uvijanja. Samo su rekli..."

Telefon mi je neprestano zvonio, stizali su pozivi iz domovine. Strašno me je nerviralo jer nisam shvatao zašto su toliko navalili.

Javio sam se, a oni sa druge strane nisu ni pokušali da ublaže udarac. Znaš i sama kakvi su naši ljudi. Bez ikakvog uvijanja, hladno. Samo su rekli:

"Tvoja sestra je otišla."

"Molim? Šta pričate?"

"Umrla je."

"O čemu, pobogu, pričate?!"

"Neko joj je sipao nešto u piće na jednoj žurki i više se nije probudila. Nema je više."

Imala si samo petnaest godina. Petnaest.

Odgovore na pitanja nikada nisam dobio. Zapravo, više ne znam ni da li želim da ih saznam. Da li je u pitanju bila ljubomora? Ili su to jednostavno stvari koje se u našoj zemlji dešavaju same od sebe? Proganja me misao da sam možda mogao da te zaštitim. Ne znam...

Sve što mi preostaje jeste da pokušam da verujem u Božji plan. Ne trudim se da zaboravim, jer sam svestan da te nikada neću zaboraviti. Ovu neizdrživu bol mogu samo da iskoristim kao pogonsko gorivo, da grizem još jače na terenu i ostvarim sve ono o čemu smo zajedno maštali u prašini Abidžana.

"Dokazaću svima da si bila u pravu. Ili ću poginuti pokušavajući"

Ovo ti pišem jer o tome ne mogu da govorim. Reči mi zastaju u grlu. Pišem ti jer želim da znaš da ću se pobrinuti da živiš kroz mene. Daću sve od sebe da ceo svet sazna tvoje ime.

Svaki moj korak na zelenom tepihu posvećen je tebi.

Otkako smo se poslednji put videli, desilo se toliko toga neverovatnog... Ne bi verovala šta mi se sve izdešavalo. Iskreno, ni sam u to ponekad ne mogu da poverujem.

Znaš li šta je najveći apsurd? Nakon tog debija protiv Reala, zamenio sam dres sa Kilijanom Mbapeom. Sećaš li se kada smo ga skupa gledali na TV-u, a ti mi samouvereno rekla: "Mbape? Dobar je, priznajem. Ali moj brat je bolji."

U jednoj stvari sam, ipak, pogrešio. Više uopšte nemam želju da budem bogat. Svojim očima sam video šta prokleti novac radi ljudima, pa čak i rođenoj porodici. Dok sam igrao za Leganes, svaku paru koju bih zaradio slao sam kući. U jednom trenutku sam počeo da osećam odbojnost prema novcu. Postao mi je ogroman teret. Iz domovine nikada nisu prestajali da traže još i još. Valjda su živeli u zabludi da sam preko noći postao milioner. A ja u tom periodu nisam imao čak ni svoj stan. Živeo sam u klupskom kampu, u skromnoj sobi bez televizora. Moj život se sveo na fudbal i spavanje, fudbal i spavanje.

Nisam žudeo za velikom kućom, niti su mi trebali skupi automobili. Želeo sam samo da apsolutno sve podredim fudbalu. Sve to, samo da bih svetu dokazao da je moja sestra bila u pravu...

"Uvek u svemu moram da preteram. To si mi i sama stalno prigovarala."

Ovo će te sigurno nasmejati. Kada sam prešao u Lajpcig, stalno su mi prebacivali da kasnim. Dobro, ja zapravo nisam kasnio - dolazio bih tačno na vreme. Ali u Nemačkoj, stići tačno na vreme znači da kasniš.

Možeš li da pretpostaviš šta sam uradio nakon toga? Počeo sam da dolazim punih 90 minuta pre zakazanog termina. Pojavljivao bih se toliko ranije da su me saigrači u svlačionici prozvali "Nemac".

Uvek u svemu moram da preteram. To si mi i sama stalno prigovarala.

Fudbalski teren je ostao jedino mesto na ovom svetu gde se još uvek osećam kao kod kuće. Tamo pronalazim svoj mir. Tamo mogu nesmetano da razgovaram sa tobom. Samo bih voleo da si fizički pored mene, pa da mogu glasno da ti kažem:

Uspeli smo.

Sve ono što si mi nekada davno predviđala, danas se ostvarilo.

Sutra putujemo na Svetsko prvenstvo. Da, dobro si čula. Tvoj rođeni brat će braniti boje Obale Slonovače - baš onako kako su to nekada činili Drogba, Jaja Ture i Žervinjo.

Za mene to nije samo obična utakmica. To je moja velika pozornica. To je jedinstvena prilika da celoj planeti pokažem ono što si ti od samog početka videla u meni. Svaki put kada zatresem protivničku mrežu, pobrinuću se da tvoje ime odjekne. Pobrinuću se da te niko nikada ne zaboravi.

Uvek si tvrdila da mogu da budem veći i bolji od Kristijana Ronalda. Ako ga sretnem tamo na terenu, lično ću ga pozdraviti u tvoje ime.

Ispunio bih ono što si mi zacrtala u amanet, kunem ti se svim na svetu. Još dok nisam imao ni kopačke na nogama, ti si svima ponosno govorila: "Moj brat će jednog dana biti najbolji na svetu."

Dokazaću svima da si bila u pravu. Ili ću poginuti pokušavajući.

Voli te tvoj brat,

Jan.

 BONUS VIDEO: