MAJKA GA SA 13 GODINA IZBACILA IZ KUĆE JER JOJ SE NIJE SVIĐALO KAKO IZGLEDA! Bio je beskućnik, a sada zarađuje 57 MILIONA godišnje!

Životna priča jednog od najvećih NBA asova današnjice nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Rođen je 14. septembra 1989. godine u Tombalu, gradiću nedaleko od Hjustona, a prve velike životne udarce doživeo je mnogo pre nego što je uopšte mogao da sanja o NBA ligi. Otac je napustio porodicu dok je Džimi još bio beba, pa je odrastao uz majku Lindu, ne sluteći da će sa samo 13 godina ostati i bez jedinog doma koji je poznavao.

Majka nije preminula niti je porodicu zadesila neka iznenadna nesreća. Ona je jednostavno odlučila da Džimi više ne može da živi sa njom. Batler je kasnije otkrio da mu je rekla da joj se ne dopada kako izgleda i da mora da ode.

Sa 13 godina nije znao gde će spavati

Za dečaka njegovih godina bio je to ogroman udarac. Nije imao novac, drugi dom niti odraslu osobu kojoj je mogao jednostavno da se obrati i zatraži pomoć. Na sreću, prijatelji nisu dozvolili da ostane potpuno sam.

Počeo je da prelazi iz jedne kuće u drugu. Kod jednog druga proveo bi nekoliko nedelja, zatim bi morao da pronađe drugo mesto, pa treće... Na taj način snalazio se tokom prvih godina srednje škole, pokušavajući da nikome ne bude teret i da istovremeno nastavi školovanje i igranje košarke.

Upravo će mu košarka na kraju doneti mnogo više od sportske karijere. Zahvaljujući njoj upoznao je Džordana Leslija, brucoša sa kojim se brzo sprijateljio. Kada je Lesli shvatio u kakvoj situaciji živi njegov prijatelj, pozvao ga je kod sebe.

Ideja je bila da Batler ostane samo nekoliko nedelja, dok ne pronađe neko trajnije rešenje.

Međutim, ni porodica Lesli-Lambert nije živela u izobilju. Mišel Lambert i njen suprug podizali su sedmoro dece i sa skromnim primanjima već su imali pune ruke posla. Još jedna osoba u kući značila je još hrane, još troškova i još manje prostora, pa Mišel u početku nije bila oduševljena idejom da Džimi ostane duže.

Ipak, pristala je da pomogne.

Nedelje su prolazile, a Batler je i dalje bio u kući.

"Može da ostane još samo dva dana"

U jednom trenutku Mišel je rekla Džordanu da njegov prijatelj može da ostane još samo dva dana. Porodica jednostavno nije imala mnogo mogućnosti.

Kada je rok prošao, primetila je da Džimi nije otišao.

Upitala je sina kako je moguće da je treća noć, a Batler je još tu. Tada joj je najmlađi sin objasnio da Džimi te večeri zapravo nije spavao kod Džordana – preselio se kod njega u sobu.

Deca su pronašla način da ga zadrže.

Mišel je tada shvatila da je bitka završena.

"Tada sam shvatila da su nas pobedili. Džimi je postao deo našeg života", prisećala se kasnije.

Nakon razgovora sa suprugom, odlučila je da Batler može da ostane. Nisu ga posmatrali kao gosta kojem će jednog dana pokazati vrata, već su ga prihvatili kao člana porodice.

Za Džimija je to predstavljalo ogromnu promenu, ali posledice prethodnih godina nisu nestale preko noći.

Plašio se čak i da uzme hranu

Batler se u početku trudio da bude gotovo neprimetan. Nije želeo da smeta ljudima koji su ga primili, pa čak nije voleo ni sam da odlazi u kuhinju i uzima hranu. Plašio se da će izgledati nezahvalno ili nametljivo i pokušavao je da zauzima što manje prostora u kući punoj dece.

Vremenom su mu Lambertovi pokazali da više nema potrebe tako da živi. Dobio je ono što mu je godinama nedostajalo – osećaj da negde pripada.

Istovremeno, košarka je postajala sve važniji deo njegovog života.

Njegov srednjoškolski trener Bred Bol znao je da Džimi ima porodične probleme, ali dugo nije mogao ni da nasluti koliko je njegova životna situacija zapravo bila teška. Ono što je svakodnevno gledao bio je povučen mladić koji je gotovo neprestano želeo da trenira.

"Od svih generacija koje sam trenirao, Džimi je bio igrač koji je najviše vremena provodio uz mene. Dolazio je svakog jutra pre treninga i često me zvao da pita može li da dođe u salu ili teretanu. Ljudi ga nisu mnogo primećivali, bio je povučen", pričao je Bol.

Batler možda nije bio najveći talenat svoje generacije, ali je polako počeo da razvija osobinu koja će ga kasnije proslaviti u NBA ligi – neverovatnu radnu etiku.

Mišel ga gurala napred kada je želeo da odustane

Posle srednje škole njegov put do velike košarke nije bio direktan. Završio je na Tajler Džunior koledžu, daleko od reflektora najvećih američkih univerziteta, ali je dobrim igrama počeo da privlači pažnju ozbiljnijih programa.

Priliku je na kraju dobio na Market univerzitetu, gde ga je dočekao zahtevni trener Baz Vilijams. Batleru je prilagođavanje bilo teško, a upravo je Mišel Lambert ponovo odigrala ogromnu ulogu.

Kada bi mu bilo najteže, govorila mu je da ostane, sluša trenera i nastavi da radi jer će prilika pre ili kasnije doći. Batler ju je slušao, a odnos koji su izgradili odavno je prevazišao priču o majci njegovog prijatelja. Za njega je Mišel postala majčinska figura i osoba sa kojom se savetovao o najvažnijim odlukama.

Učila ga je da bude oprezan prema ljudima koji će se pojaviti kada postane uspešan, ali i da ne dozvoli da ga novac i slava promene.

Batler je čekao svojih pet minuta i na kraju ih je dočekao.

U NBA stigao bez velike pompe

Čikago Bulsi izabrali su ga kao 30. pika na NBA draftu 2011. godine. Nije stigao kao buduća superzvezda niti kao igrač kojem će klub odmah predati ključeve ekipe. Za svaki minut na parketu morao je da se izbori.

Upravo mu je čvrsta odbrana otvorila vrata. Iz sezone u sezonu napredovao je i od igrača sa kraja prve runde drafta prerastao u Ol-star košarkaša i jednog od najcenjenijih igrača svoje generacije.

U Čikagu je proveo šest sezona, potom je igrao za Minesotu i Filadelfiju, a najveće timske uspehe ostvario je u Majamiju, sa kojim je dva puta stigao do NBA finala. Osvojio je i olimpijsko zlato sa reprezentacijom SAD, a njegova karijera vremenom je postala gotovo neverovatan kontrast njegovom detinjstvu.

Čovek koji nekada nije znao gde će prespavati postao je NBA milioner.

Porodicu koja ga je primila nikada nije zaboravio

Uspeh, međutim, nije prekinuo njegovu vezu sa Lambertovima. Batler se vraćao kući i tokom leta, pratio braću i sestre na njihovim sportskim takmičenjima i pokušavao da bude prisutan u njihovim životima na isti način na koji su oni bili prisutni kada njemu niko drugi nije mogao da pomogne.

Govorio je da mu nije bilo važno da li je umoran ili gladan – ako je neko od njegove braće ili sestara igrao utakmicu, želeo je da bude tamo.

"Ja sam bio podrška njima, ali i oni meni. Gledali su moje utakmice, a kad god bih bio slobodan, išao bih na njihove mečeve. To je moja porodica i uvek ću biti uz njih", govorio je Batler.

Otac se kasnije vratio u njegov život

Posebno poglavlje predstavlja odnos sa biološkim ocem, Džimijem Batlerom seniorom. Iako ga nije bilo uz sina tokom njegovog odrastanja, njih dvojica su kasnije obnovila odnos i postala bliska.

Jedna od stvari koje su ih povezivale bile su domine. Batler je pričao da ga je otac kroz igru učio da posmatra protivnika, razmišlja nekoliko poteza unapred i razvija pobednički mentalitet koji će kasnije preneti i na košarkaški teren.

Džimi senior preminuo je u februaru 2024. posle teške bolesti. Bio je to novi težak trenutak za Batlera, koji je tada tražio privatnost i nije želeo javno da govori mnogo o porodičnoj tragediji.

Život je tako čoveku koji je još kao dete morao prerano da odraste doneo još jedan bolan rastanak.

Ipak, Batler nikada nije želeo da ga javnost posmatra samo kroz ono što mu se dogodilo u detinjstvu. Nije tražio sažaljenje niti je želeo da tragedije budu njegovo opravdanje. Naprotiv, godinama je pokušavao da prošlost pretvori u gorivo za ono što želi da postane.

Zato njegova priča danas zvuči gotovo nestvarno.

Sa 13 godina nije imao svoj dom i nije znao kod kog prijatelja će sledeći put prespavati. Nije bio velika srednjoškolska zvezda niti jedan od najtraženijih košarkaša u zemlji. Do NBA lige stigao je zaobilaznim putem i tek kao poslednji pik prve runde.

A onda je postao jedan od najboljih košarkaša svoje generacije.

Od dečaka kojeg je majka izbacila iz kuće, preko tinejdžera kojem su prijatelji davali krevet kada nije imao gde da ode, do NBA zvezde – život Džimija Batlera zaista je priča kakvu bi teško napisao i najbolji holivudski scenarista.