Jugoplastika je, sa prosekom starosti ekipe jedva nešto preko 20 godina, iznenadila ne samo rivale, Barselonu u polufinalu i Makabi u finalu, nego i košarkašku Evropu. U istoriji takmičenja nikada nije trijumfovao mlađi tim.
Splićani su pod vođstvom Božidara Maljkovića put ka vrhu Evroipe počeli eliminacijom Ovarensea u osmini finala. Potom je usledila jaka finalna grupa, a posle 14 kola poredak je bio: Makabi, Barselona, Jugoplastika, Aris, Limož, Skavolini, CSKA i Našua. Prva četiri tima plasirala su se za F4 u Minhenu.
Jugoplastika je finalnu grupu završila sa 8 pobeda i 6 poraza. Pobedila je nekoliko evropskih velikana, među njima i Barselonu u Splitu (84-79), ali je oba puta izgubila od Makabija, 85-86 u Splitu i 90-102 u Tel Avivu. Splićani su u Minhen stigli kao autsajderi, čak su veće šanse davane i Arisu, ali još jednom se pokazalo da su talenat, borbenost i dobar trener, bar ponekad, jači od bogatijeg i po imenu moćnijeg rivala.
Boža Maljković je, u najboljoj tradiciji legendarnog splitskog (fudbalskog) trenera Ante-Biće Mladinića, okrenuo „pilu naopako“. U izjavama za javnost predstavljao je svoj tim kao žrtvu, isticao da je sam plasman na F4 uspeh preko očekivanja (što i jeste bio), da je njegov tim došao da stiče iskustvo (što je takođe bilo tačno), ali je zato u razgovoru sa igračima tvrdio da nikoga ne treba da se boje i da svakog mogu da pobede.
U Barseloni su bili zadovoljni što u polufinalu igraju sa Jugoplastikom, štampa je već videla Barsu u finalu, ali bio je to ražanj bez zeca… Jugoplastika je posle briljatne igre pobedila 87-77 (50-41). Kukoč je dao 24 poena, Duško Ivanović 21, Dino Rađa 18… upisao se čak i mlađani Žan Tabak (2). San Epifanio (16), Odi Noris i Ćićo Sibilio (po 15) nisu mogli da spreče poraz svog tima. Bila je to pobeda tima, trijumf mladosti, nadmoć talenta. Blistali su Toni Kukoč i Dino Rađa, iskusni Duško Ivanović je kapitenski doneo timu tačno ono što mu je trebalo – iskustvo, Zoran Sretenović i Luka Pavićević su dirigovali igrom a Goran Sobin pomagao pod koševima… Katalonska štampa je bila razočarana. „Mundo deportivo“ je preko cele naslovne strane konstatovao „Gran frakaso“, nešto kao debakl, pa još veliki.
Sa klupe je dirigent bio još uvek mladi Boža Maljkoviuć, tada 37-godišnjak. Danas, 27 godina kasnije, priseća se kako je motivisao igrače:
– Negde u februaru Barselona nas je dobila u finalnoj grupi prilično lako. Stalno sam puštao igračima snimak tog meča i pokušavao da ih isprovociram. Govorio sam im nešto u stilu: „Toni, vidiš li kakve noge ima ovaj, pa zar taj da te pretrči… Dino, zar ovaj može bolje od tebe do skoči…. Peras, ovaj ima tri puta tvrđu ruku od tebe a pogađa…” i tako redom. Još više sam pojačao kad smo došli u Minhen i video da smo unapred proglašeni da završimo kao četvrti. Poslednji smo imali trening, poslednji pozivani na neki prijem… Sve to mi je pomoglo da maksimalno motivišem igrače.
Još jedan detalj svedoči o austajderskom statusu Splićana. Makabi i Aris poveli su pravi rat zbog boje dresova, jer su i jedni i drugi bili žuti. Intervenisale su čak i vlade dve zemlje, Bora Stanković je morao da preseče sukob.
– Nas niko ništa nije pitao, a i mi smo bili žuti – seća se Maljković.
Makabi je u finalu bio favorit, ne samo zbog dve pobede u grupi. Imao je zaista moćan tim, ali naš proslavljeni trener otkriva da mu je Janis Joanidis, trener Arisa, dao nekoliko korisnih informacija i usput rekao:
– I da znaš, kladio sam se u 10.000 maraka da ćete dobiti Makabi…
Bio je jedan od retkih spremnih da stave neku paru na Splićane. Finale je počelo dobro po Jugoplastiku (14-8), ali je ubrzo trema učinila svoje i prednost je prešla na stranu Makabija (23-29). Kukoč je promašio prvih 6 šuteva, iza klupe Jugoplastike čulo se: „Menjaj ga, vidiš da mu ne ide“, ali Boža je verovao u svog igrača i – dočekao ga…
Sedmi šut je bila trojka, lopta je skakutala po obruču ali je na kraju prošla kroz njega i označila početak preokreta. Kukoč je završio sa 18 poena. Trofej se na kraju našao u rukama Duška Ivanovića.– Naravno, radovali smo se ali nismo bili svesni šta smo uradili sve dok nismo sleteli u Split. Valjda je pola grada bilo na dočeku, ljudi su bili čak i na pisti, avion gotovo nije imao gde da sleti. Put od aerodroma do grada bio je zakrčen ljudima koji su nas pozdravljali… Svi smo mi kasnije osvajali još dosta titula, ali ta je svima najdraža jer je bila prva, neočekivana, nagrada za rad, talenat, požrtvovanje. Drugi put nikada nije kao prvi, i zato svi pamtimo taj Minhen iako je bio samo prvi korak u rastu velike Jugoplastike – seća se Boža Maljković.
Kurir sport / Koš magazin
