Bolovao je od teškog oblika dijabetesa, što ga je na kraju koštalo života.
Poslednjih 17 godina života proveo je sa suprugom Radmilom nadajući se da će saznati ko mu je i zašto oduzeo sina.
Haris Brkić upucan je 12. decembra 2000. godine ispred hale "Pionir", a preminuo je tri dana kasnije.
Haris je te večeri trening napustio ranije, nije se osećao dobro, pa mu je trener Darko Ruso dozvolio da ode. Samo nekoliko trenutaka kasnije začuli su se pucnji na parkingu ispred dvorane "Pionir". Napadač ili više njih ispalili su hice u igrača Partizana.
Snažni košarkaš se tri dana borio, ali je 15. decembra izgubio najvažniju bitku.
Od tada su Ismet i Radmila tražili pravdu.
Ismet je preminuo, a istinu nije saznao.
"Više i ne znamo šta da kažemo. Prošlo je toliko vremena, a ništa se nije promenilo. I dalje ne znamo ko nam je i zašto ubio sina", drhtavim glasom sa suzama u očima pričali su pre nekoliko godina Harisovi roditelji.
"Kako se koja vlast menjala, tako su nam obećavali da će doći do pomaka, ali ništa od toga. Samo nam kažu da pokušavaju. One koji su radili na slučaju najviše je zbunjivala činjenica da za Harisa niko nije mogao da kaže nijednu ružnu reč. Bio je primeran momak i sportista. Nikada se ovako nešto nije desilo, znam samo za slučaj iz Kolumbije kada je ubijen fudbaler", pričao je Ismet.
Mučila ih je još jedna strašna stvar, gotovo svakodnevno su se pitali da li su prošli i upoznali ubicu sina.
"Ništa nam više ne znači kazna za njega, ali samo bismo ga pitali: Zašto, čoveče? Šta ti je skrivio?", plačnim glasom govorila je Rada.
(Kurir.rs/Kurir.rs, Foto: Nebojša Mandić)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT: KONAČNO! EVO KOJI igrači prvi dolaze u Partizan i u Zvezdu
