Odakle motiv da napišete knjigu Kraj prvog poluvremena?
- Volim da pišem. Počeo sam odavno, još dok sam igrao u Segedinu. U Mađarskoj sam imao slobodnog vremena, a i devojka sa kojom sam nekada bio u vezi bila mi je velika inspiracija u tom periodu. Mnoge stvari sam želeo da joj kažem, o životu i svemu što mi se kao prekaljenom pečalbaru dešavalo.
Knjiga nije autobiografska?
- Ne u klasičnom smislu. Ja sam je zamislio kao fikciju. Glavni lik po imenu Džošua, sam zapravo ja i sve vreme se sukobljavam sa Dijegom, koji pak, predastavlja moj alterego. Kroz sukob realnog i onoga što bih želeo da jeste, pokušao sam da oslikam neke stavove. Ovo je roman, koji pokazuje previranja koje imate kad ste povređeni ili ne ide kako treba. To je sve ono što sportista prolazi, a što ostaje samo njegovo. Ljudi to ne vide.
Pominjete li saigrače iz reprezentacije Srbije i Crne Gore do 18 godina sa kojom ste 2005. u Beogradu postali prvak Evrope?
- Da trojicu. Još tada sam, dakle, kao klinac bio opčinjen košarkaškim umećem i bravurama Miloša Teodosića. Gledao sam u njega kao u Boga. Tako da me sve što je došlo kasnije nije iznenadilo. Ali možete da zamislite koliko je bio drugačiji kada sam ja, kao njegov saigrač, skoro pa izmena bio raspamećen. Danas smo povremeno u kontaktu i mnogo mi je drago što je uspeo. Vlada Štimac i ja smo bili cimeri tokom našeg boravka u Košutnjaku na pripremama. Mnogo je dobar i vredan momak, rekao mi je da je njegov brat uzeo knjigu da čita. Štimac je pravi primer igrača koji veruje u sebe i onda kada ga svi otpišu. Treći je Nenad Mijatović iz Crne Gore. On je bio užasno važan za taj tim, a danas ne znam šta je sa njim? Bio je u Maroku, ali potom nestao. Ta,j je sa loptom mogao sve i u knjizi postoji deo koji sam nazvao Teo i Nenad.
Šta je sa trenerima?
- Ima iz dvojica, ali samo zato što su se uklapali u ovu priču. Miroslav Nikolić i Vlada Đurović su se uklopili u ovaj koncept. Ostali će čekati drugu knjigu.
Je li u planu?
- Ne znam. Ova se zove Kraj prvog poluvremena, verovatno će se odigrati i nastavak. Za sada ne razmišljam o tome. Posvećen sam košarci. Igram u Portugalu, u letovalištu Albuferiji i još malo uživam. Za kasnije, ne znam. Voleo bih da treniram decu, videćemo.
Kurir sport / Nenad Kiš
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
