Biljana Marković, Jasmina Milosavljević, Gordana Vukmirović, Vesna Kovačević, Vukica Mitić, Spomenka Mrđenović, Anđelka Vukmirović, Zorica Đurković, Natalija Bacanović, Sofija Pekić, Jasmina Kalić, Dragana Pandurov, na čelu sa trenerima Strahinjom Bracom Alagićem, Petronijem Zimonjićem i Zoranom Kovačićem su stajale na pobedničkom postolju nakon ubedljive pobede u finalu nad mađarskom ekipom BSE (97:62). Pre njih, redom su padali KIK, Sesto San Đovani, AZS i Minjor.
- Kakvo je to vreme bilo. Od 1973 do te 1979. godine se stvarala šampionska ekipa.Većina nas je svakoga dana tih šest sezona bila zajedno. Trenirale smo i osvajale trofeje. U tom periodu smo pet puta bile šampionke Jugoslavije i osvojile smo četiri puta Kup. Zvali su nas kaznena ekspedicija - počinje Anđelka Vukmirović ekskluzivnu priču za Kurir.
- Tek sada kada se bliži četrdeseti rođendan našeg trijumfa u La Korunji mogu da kažem da sam svesna kakvu težinu ima taj uspeh i koliko ce biti teško da ga neka buduća generacija ponovi. Nama je tada sve to bilo normalno. Pobeđivale smo, putovale, ternirale, družile se, učile, studirale... u isto vreme...
Anđa Vukmirović, kaže da je teško precizirati u čemu je tajna Zvezdine dominacije.
- Možda u pobedničkom mentalitetu koji je svaka od nas imala. Recimo, sad kad razmišljam, dok me ovo pitate, Sofija Pekić i Jasna Milosavljević nisu bile izrazito visoke ali su dominirale pod koševima. Borbenost i izuzetno međusobno poverenje je bilo karakteristično za ovu generaciju. Takođe i odnos prema crveno-belom dresu koji je počeo da se stvara još od samog osnivanja kluba daleke 1945. godine i prenosio se sa generacije na generaciju, do danas.
Najlepša sećanja su vezana za terene na Malom Kalemegdanu. Mi smo trenirale na betonu, čak i po kiši. Na naše treninge dolazilo je više ljudi, nego što ih danas ima na seniorskim utakmicama ženskih ekipa. Kada smo u polufinalu Kupa šampiona protiv Minjora, jurili 13 poena zaostatka, bilo je 5.000 ljudi u hali Pionir. Neverovatno je iskustvo igrati u punoj dvorani pred navijačima koji su na utakmicu došli zato što vole košarku i svoj klub.
Tada se zaista igrala atraktivna ženska košarka i bilo je mnogo koševa. Ne zaboravite da 1979. godine nije bilo trojki, a mi smo davale i po 80, 90, pa i 100 poena, često bez produžetka. Čini mi se da danas toga nema i ne mogu da kažem da sam srećna što je tako. Ipak, svako od nas i ranije i danas počinje da trenira košarku da bi postigao koš. Sve drugo je teže i dolazi samo kao put koji se mora proći da bi lopta prošla kroz mrežicu.
Ljudi su tada prema sportu imalio drugačiji odnos nego sada?
- Kako da ne. U Zvezdi, a i drugim klubovima, se tačno znalo ko i šta radi. Bilo je mnogo više sportskih radnika, entuzijasta. Oko ženske ekipe je tada bio okupljen veliki tim sportskih stručnjaka koji su činili komisiju za žensku košarku u klubu. Mnogo se radilo ali su zato i rezultati bili veliki. Možda ne znate, ali Crvena zvezda je te 1979. godine u ženskoj košarci osvojila sve titule u svim selekcijama. Prvi tim je, u razmaku od sedam dana posle evropske titule uzeo prvenstvo i Kup.
Ženski košarkaški klub je prvi u Sportskom društvu Crvena zvezda osvojio 30 titula prvaka zemlje i zahvaljujuci tome na grbu ima tri zvezdice. Uz to, imamo 13 Kupova i jedan pehar namenjen prvaku Evrope.
Jesmo li dovoljno svesni uspeha o kojima govorimo?
- Mislim da ne, bez obzira na to da li pričamo o muškoj ili ženskoj košarci. Iako, kada Zvezdinu La Korunju ili Partizanov Istanbul pomenete nekome ko zna o čemu se radi, možete videti da su ljudi svesni koliko su to veliki uspesi i koliko je teško bilo do njih doći. U prilog tome govori i podatak da je za 56 godina, u periodu od 1963.godine do danas, samo 10 klubova u šest sportova uspelo da osvoji evropsko klupsko zlato. Moram da ponovim da sam sada, kao sportski radnik mnogo svesnija našeg velikog uspeha nego što sam bila dok sam igrala.
Dok pričamo o nekim prošlim vremenima, Anđa Vukmirović ističe još jedan detalj o kom se malo misli.
- Klubovi su ti koji su donosili reprezentativne uspehe. Ženska kosarkaska reprezentacija je prvu olimpijsku medalju izborila 1980. na Igrama u Moskvi, godinu dana posle našeg velikog uspeha u La Korunji i osvajanja Kupa evropskih šampiona. Kada je Partizan dominirao u evropskom vaterpolu stige su i medalje za reprezentaciju, kao i u rukometu u periodu uspeha Metaloplastike i ženske ekipe Radničkog. To je usko povezano i nema neke velike mudrosti.
Bliži se Evropsko prvenstvo za košarkašice, imate li osećaj da je Srbija uz Letoniju domaćin?
- Još ne, mada se iskreno radujem što nam je poverena organizacija Evropskog prvenstva.To je najznačajnije sportsko takmičenje ove godine u našoj zemlji i nadam se da će mnoge devojčice gledajući najbolje evropske igračice poželeti da se bave košarkom. Pošto sam prve košarkaške korake napravila u Zrenjaninu želim da istaknem da sam veoma ponosna što je moj rodni grad jedan od domaćina ovog prvenstva.
I na kraju moram da kažem da verujem da Srbija može da se bori za medalju. Taj rezultat može biti važan zamajac na putu oporavka naše klupske ženske košarke koja je sada na veoma niskom nivou. Ne znam da li imate podatak , da smo ove godine u Srbiji, čiji klubovi ne igraju evropska takmičenja, imali čak osam Amerikanki! Zašto, šta su nam donele, kakav je njihov kvalitet?
Mi u Crvenoj zvezdi smo se odavno opredelili za rad sa mlađim selekcijama i zato sam jako srećna što se iskristalisala jedna izuzetna generacija veoma talentovanih pionirki. Ubeđena sam da će za koju godinu, te devojčice biti okosnica ne samo kluba već i reprezentacije, koja će se neminovno suočiti sa smenom generacija. Možda će baš one kao i mi pre 40 godina krenuti u osvajanje evropskog klupskog zlata, zaključila je Anđa Vukmirović
Kurir sport / Nenad Kiš
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
