Na izuetno oštro saopštenje trenera košarkaša Partizana Duška Vujoševića stigao je ništa manje oštar odgovor prvog čoveka Crvene zvezde, Nebojše Čovića.
Saopštenje prenosimo u celini:
"Neću da ulazim u to čiji je Partizan bio, čiji je sada i čiji će biti. Jer, narod pored toga što sve zna, u isto vreme čuje i vidi i zato mu ne treba SDB (skraćenica ne znači Služba državne bezbednosti, već se odnosi na trenera bez rominga), a takođe mu za to nije potrebna ni BIA.
Što se tiče ljudi koji su srpskoj košarci doneli svetska i evropska zlata na parketu njima svaka čast. Ali, pored onih na parketu bilo je puno i onih van parketa koji su obezbedili uslove za one na terenu, a i napravili Kuću košarke. Time se lično ponosim, a i sebe smatram učesnikom u svim uspesima koje je naša košarka imala 1995, 1996. i 1997. godine kao tadašnji predsednik KSJ, kao i 2001. i 2002. godine kao potpredsednik Vlade Srbije koji je u značajnoj meri pomagao košarkaški sport. Priznajem da to što je bilo u Barseloni 1997. godine i nije bilo pod mojom direktnom ingerencijom jer me je tadašnji JUL na čelu sa Mirom Marković iz političkih razloga eliminisao sa mesta predsednika KSJ. Zašto pominjem Miru Marković? Zato što me niko ovako prostački, primitivno i bolesno nije napao od 1997. godine kada je ona to uradila.
Trener bez rominga me je svojim saopštenjem uverio da između nje i njega postoje samo dve razlike. Prva: ona je nosila cvetić u kosi transparentno, a on ga nosi skriveno i zahvaljujući svojoj visini i korpuletnosti nešto niže, a iznad kolena. Druga: Mira je sama pisala saopštenja bez konsultacija dramaturga koji je pretežno do mestimično u beloj košulji. Znam da su trenera bez rominga pogodile činjenice koje nije opovrgao ni u svom prljavom saopštenju. Moja visina je tolika kolika je i dokle ja mogu da dohvatim je sasvim u okvirima nečeg što je prirodno i normalno. U narodu postoji jedna dobra izreka i vrlo poučna za trenera bez rominga: Pre nego što pričaš o bilo čijem fizičkom izgledu idi na ogledalo i pogledaj sebe.
Za infromaciju Crvena zvezda se nije ugasila, Crvena zvezda je svoju finansijsku konsolidaciju sprovela po zakonima ove zemlje na jedinom mestu gde se to radi u sudu i pri tome izmirila sve svoje obaveze prema državi što je i sud konstatovao svojim izvršnim i pravosnažnim rešenjem. Bilo bi dobro da trener bez rominga objasni javnosti preko kojih redovnih računa, a ako slučajno ima i neke druge, se obavalja finansijsko poslovanje Partizana. Što se tiče pljuvanja u Železniku ono je preneto i preslikano iz Pionira, Niša, Vršca, Kragujevca, aerodroma sa Dankom Radićem, gepekovanja, bezbolpaličara... i u Železnik. Ali, za razliku od svih prethodno navedenih slučajeva u Železniku niko ništa nije organizovao. Opet zamena teze da trener bez rominga misli da svi rade ono što on radi godinama u srpskoj, regionalnoj i evropskoj košarci. Nikada se nisam, a niti ću se plašiti onih sa bezbol palicama, crnih džipova, kriminalaca i raznoraznih vrsta bolesnih kompleksaša ma kako oni umišljali da su veliki i ma šta bili.
Odnosi između Zvezde i Partizana ne treba da budu bolesni i to sam već više puta rekao, ali je pitanje da li se protiv toga možemo izboriti ako napadi i prozivke stalno idu iz istog izvora i bez razloga od strane trenera bez rominga. Korpulentni Dukljanin ili kako ga iz milošte zovu neke njegove kolege antilopa očigledno puno dopušta sebi da kvalifikuje nečije rezultate. Ja njegove priznajem pa čak i kada su neregularni ili napravljeni pod brutalnim pritiskom primitivnih kolutanja očiju, grimasa i neretko uhvaćenih psovačkih rečenica pored klupe, a više na sredini terena. I da ne zaboravim velike aktivnosti u svlačionicama i tunelima gde se niko nije oglasio čak i kada je imao i video snimke nestašluka dotičnog sa sudijama. Dobro je da imamo ljude u politici koji žele da pomognu i Zvezdi i Partizanu, i još je važnije da oni to iskreno i javno kažu kao što je to uradio gospodin Aleksandar Vučić. A, nije dobro da neki političari to rade skriveno i tajno.
Zvezdi i Partizanu je od ove države i svih u njoj potreban ravnopravan tretman kako bi srpski sport mogao da ide napred i kako bi naši igrači bili kvalitetni i van teritorije Srbije. Takođe, kako bi i neki naši treneri mogli da osvoje i po neki trofej i van naše zemlje i time dobiju roming. Što se tiče moje propale političke karijere, ona je moja i zašto se trener bez roming brine za to. Opšte je poznato da sam izašao iz politike još 2006. godine, jer sam smatrao da ne mogu da doprinesem svojoj zemlji i narodu onoliko koliko se očekuje. Možda sam i propali političar, ali nisam propali trener i nikada nisam bio niti ću biti ničiji poltron za razliku od korpuletnog Dukljanina. Jer, svojevremeno me je trener bez rominga na sastancima po kafićima širom Beograda i Budve preklinjao da postane trener reprezentacije. Nažalost pogrešno sam ga tada procenio, mislio sam da je to onaj moj stari drug i prijatelj sa košarke koga smo iz milošte zvali Dule ovčar. Na nesreću srpske košarke pomogao sam da se postavi za selektora naše reprezentacije koja je već znamo kako prošla. Ne opterećujem se poezijom jer nisam infantilan da u ovim godinama svakodnevno jurim izreke i umne rečenice drugih ljudi pokrivajući time svoje intelektualne komplekse iz mladosti. Treneru bez rominga kasno je za večernju školu i prodavanje tuđe pameti.
Ipak, poučan je jedan stih koji vole navijači Crvene zvezde: „Na svetu postoji jedno carstvo u njemu caruje drugarstvo...“.I jedan i drugi nosimo naočare, koliko se sećam. Ali, opet postoji jedna razlika, mene niko nikada nije zvao Ćoki osim što su to pokušali da montiraju pojedinci sa kojima je korpulentni Dukljanin naprasno postao veliki prijatelj, jer su tada bili na vlasti. Frustracije, kompleksi, lažljivost, paranoja, neiživljenost... su pretežno genetske osobine i možda se nešto lakše mogu otkloniti redovnim školovanjem, a gotovo nikako kroz ubrzane samoučeće kurseve čitanjem na preskok značajne literature. Izvinjavam se javnosti na ovakvoj polemici ali je ona prilagođena razumevanju nivoa ljudi tipa i mentalnog sklopa Duleta Vujoševića", zaključuje se u saopštenju Nebojše Čovića.
