Počasni predsednik KSS Borislav Stanković istakao je u razgovoru za jedan sportski medijida je evidentno da u vladajućem telu naše košarke ne funkcioniše sve kako treba. Govoreći o kvalifimkacijama za Eurobasket u Sloveniji Stanković je rekao:
„Osećanja su se menjala, prvo sam bio neprijatno iznenađen, a kasnije mi se uvukla zebnja u srce, sigurno da nisam bio jedini. Na sreću, Srbija je prošla. To jeste najvažnije, ali ne bi trebalo da se najboljim seniorima ponovo bavimo tek sledećeg leta, kada počnu pripreme za Eurobasket“, rekao je Stanković.
Iskusni funkcioner nije izdržao da ne podseti da je prošireni koncept Evropskog prvenstva, ipak, pokazalo se u našem slučaju, prava stvar.
„Imajući u vodu kako je srpska selekcija igrala, ne smem ni da pomislim kako bi stigla do Slovenije da je ostala forma sa 16 učesnika kao u Poljskoj 2009. Dobro se sećam, kada je doneta odluka o proširenju 2010. da nije bio mali broj onih sa ovih prostora, koji su se čudili, pa komentarisali u stilu da svako može da se kvalifikuje, kako je to pogrešan potez. Kako su igrali naši najbolji košarkaši, ko zna da li bi uopšte uspeli da preskoče kvalifikacione prepreke da je bila jača konkurencija“, naglasio je Stanković.
Ipak, ishod kvalifikacija za Stankovića nužno ne znači i loš plasman u Sloveniji.
„Muke u kvalifikacijama mogu, a ne moraju da budu predskazanje za Evropsko prvenstvo, bilo je tu i objektivnih problema, koji ne zavise direktno od angažmana organizacije. Međutim, ako želimo dobro i prosperitet srpskoj košarci, svi funkcioneri KSS moraju biti jedan veliki tim, koji živi za ovaj sport i kada se slavi, ali, što je još važnije, kada se analiziraju neuspesi, raduju se i plaču zajedno“, istakao je Stanković.
„Pravi košarkaški radnici, ne oni koji se pojave dva puta godišnje u Savezu, ili samo zarad sitnih, ličnih interesa, moraju da se okupe, da se vidi gde smo, šta mora pod hitno da se uradi. Ne postoji samo seniorska selekcija i kako je igrala, ali je uvek bila i ostala ogledalo svih ostalih sitnica koje život znače u životu kompletne organizacije. KSS mora da živi sa košarkaškim narodom, korespondira. Čini mi se da trenutno nije takav slučaj, ili možda ja ne poznajem dobro taj njihov basket svet. Očigledno da nešto ne štima, nije to samo pitanje utiska koji je ostavila nacionalna selekcija“.
Čovek koji je praktično ceo životni vek posvetio nekada trofejnom sportu, kojim se svojevremeno aktivno bavio, pa bio trener, respektabilni međunarodni funkcioner, ne samo pod obručima, na kraju poručuje:
„Bilo i ostalo, reprezentacija je odraz rada klubova, sa kojima Savez mora da ima česte, da ne kažem svakodnevne kontakte, poznaje sve njihove probleme, pogotovo u današnje vreme kada je sve teže finansijski opstati“.
