KLARA ME PITALA DA DOĐE NA DRAŽENOV GROB! MAJKA NIJE ŽELELA DA JE VIDI! Aco Petrović otkrio NEPOZNATE DETALJE o pokojnom bratu

Legenda o Draženu Petroviću živi i 30 godina nakon njegove tragične pogibije na auto-putu u blizini njemačkog grada Denkendorfa.

Aco se najpre prisetio detinjstva sa Draženom.

- Između nas je pet i po godina razlike i roditelji su od malih nogu imali povjerenja u mene da mogu na kratko pričuvati mlađeg brata. Kasnije je to preraslo i u ozbiljnu obavezu, ali i specifičan odnos između nas dvojice.

Hrvatski trener otkrio je da je Dražen imao ozbiljan problem sa kukovima kada je bio mali.

- Dražen je kao mali imao problema s kukovima pa je dosta dugo morao da nosi kaiševe za ispravljanje. Kao u magli se jećam tih medicinskih kaiševa oko njegovih nogu, dosta dugo je to trajalo... A sećam se i da je nama starijima bio jako naporan. Mi smo naravno imali neka druga interesovanja, a on je uvek želeo da bude u prvom planu pa bi nam dosađivao.

Aleksandar se potom prisetio i svojih i Draženovih košarkaških početaka:

- Ja sam kao 16-godišnji kadet počeo da igram ozbiljnu košarku, a Dražen je imao 10-11 godina i iz tih vremena se sećam da je bio uvek tu negdje uz mene. Jedva je čekao priliku da mi ponese torbu do dvorane, jer mu je to bila i prilika da izađe i da se igra na pomoćnom košu. Dok je trajao trening on je pomalo driblao i šutirao na pomoćni koš i moram priznati da sam vrlo često više pazio da onako zaigran ne zaluta na teren da ga ne bi netko pregazio.

Aco ističe da u ranijoj fazi Draženovog odrastanja ništa nije ukazivalo na to da će jednog dana postati tako dobar košarkaš.

- Pre svega jer je Dražen imao dosta problema s viškom kilograma zbog mamine hrane, a onda i dosta problema sa šutom. Na početku nije ništa mogao da pogodi i protivnici su ga često puštali da slobodno šutira... Zvali smo ga "Kamenko", što je bio podrugljiv naziv za igrače koji imaju tvrdu, kamenu ruku...

Međutim, mali debeljuškasti "Kamenko" vrlo brzo se razvio u pravu mašinu za postizanje koševa.

- Neverovatna je bila ta njegova progresija. Bio je jako samokritičan i shvatio je na vreme na čemu mora da radi. Tu počinju oni njegovi famozni jutarnji šuterski treninzi, tako da vrlo brzo na treninzima dominira čak i među starijima.

Nakon jednog šokantnog poraza Cibone od Šibenke, Aco je počeo ozbiljno da shvata svog mlađeg brata.

- Ne samo da su nas pobedili, nego me je Dražen ponizio, dva puta mi je gurnuo loptu kroz noge, što se na košarkaškim utakmicama baš i ne događa često i smatra se popriličnom provokacijom, pa ako hoćete i uvredom, koja meni kao starijem bratu nije najbolje legla. Na par dana nastao je raskol u porodici, nakon toga mi je poslao telegram u kom je uputio izvinjenje... Od tog dana sam Dražena počeo da doživljavam kao ozbiljnog i odraslog košarkaša, a ne više kao mlađeg brata.

Bila je to sezona u kojoj je Dražena upoznala i cela Jugoslavija, sezona u kojoj je on vodio Šibenku do pobede nad Bosnom i titule prvaka Jugoslavije, koja im je nakon par dana oduzeta, finala Kupa Radivoja Koraća...

- Svi znamo kako se ta utakmica odvijala i kako se cela priča završila, po meni su Dražen i Šibenka zasluženo došli u finale s Bosnom, zasluženo su ih pobedili i došli do titule prvaka. Ko je poznavao Dražena znao je da on nikad neće pristati na novu utakmicu, vraćanje medalja...

Borba za novu košarkašu zvezdu

Najveći jugoslovenski klubovi želeli su da angažuju supertalentovanog momka iz Šibenke. Dok je Dražen služio vojsku u Puli, paralelno se odvijala borba gde će nastaviti karijeru.

Bilo je jasno da je prerastao Šibenku, a želeli su ga svi, od Jugoplastike i Cibone, do Partizana i Crvene Zvezde. Partizan je tada bio pod kontrolom vojnih kadrova i sredili su da Dražn dobije prekomandu u Beograd, u hotelu Palas imao je kompletan tretman, sobu, hranu i činilo se da je to gotova priča, da će Dražen potpisati za njih. Ali prevarili su se, a presudio je horog Mihovila Nakića u finalu prvenstva.

- Nakić je pogodio horog, Cibona je postala prvak i izborila nastup u Kupu šampiona i Cibona je odjednom izbila u prvi plan. U Ciboni sam bio ja, Mirko je bio jako cenjeno ime u košarkaškim krugovima i nakon razgovora s njim i porodicom Dražen je na okupljanju reprezentacije za pripreme za Olimpijske igre u Los Angelesu odlučio da karijeru nastavlja u Ciboni. Bio je to pun pogodak, i za Dražena, ali i za Cibonu.

Sa timom iz Zagreba osvojio je dve titule prvaka Evrope i kasnije karijeru nastavio u Real Madridu, nakon čega je usledio i odlazak u NBA.

O Draženovom trnovitom putu u NBA ligi zna se manje-više sve. Dražen je stigao je u Ameriku kada je na pomolu bio rat na prostirima bivše Jugoslavije. Brat Aleksandar se priseća tog perioda.

- Patnja Šibenika ga je strašno pogodila, rat, granate, smrt... Jako teško je sve to podneo jer je Šibenik bio njegov grad, djetinjstvo i najljepše dane proveo je upravo u Šibeniku. Fascinantno je koliko je on obožavao taj šibenski stil života i nakon toliko godina koje je proveo u Zagrebu, Madridu i SAD. Dražen je jako patio zbog rata, često je zvao, pitao što se događa... Nije se često oglašavao, ali kad bi se oglasio onda je to imalo težinu, kao i pojavljivanje pred UN-om s hrvatskom zastavom. Dražena su mnogi svojatali jer mi dolazimo iz mešovitog braka, kao i hiljade drugih u bivšoj Jugoslaviji, ali za nas nikad nije bilo dileme gde pripadamo i koja je naša zemlja... Tu nije bilo ni kalkulacija ni razmišljanja, znalo se da ćemo ostati u Hrvatskoj...

O tim vremenima snimljen je i dokumentarac "Nekad braća", koji govori o vremenima početka rata i zahlađenja odnosa između Dražena i Vlade Divca.

- Njih dvojica su bili u jednom velikom razdoblju reprezentacije cimeri, bili su jako dobri, prijatelji, i sve je bilo normalno između njih. Iste godine su njih dvojica došli u NBA ligu, normalno su komunicirali sve do početka rata. Kao što sam već rekao, onog trenutka kad je Šibenik pao pod opsadu, u Draženu se prelomilo. Mnogo njegovih prijatelja je bilo u vojsci, mnogo ljudi po podrumima, a Dražen je to doživljavao lično. I tu je došlo do prekida odnosa, s tim da treba naglasiti kao je taj prestanak komunikacije bio iniciran s Draženove strane. Do maksimalnog zahlađenja.

- Taj je film bio finansiran od strane NBA lige, logično je da u određenim detaljima u njemu ima i "zašećerenih stvari", ali s obzirom da je NBA radio priču, da je Divac živ, film je rađen kroz njegovu prizmu. Kad smo mi kao porodica bili obavešteni da će Divac doći u Zagreb da snima film, da planira da ide na grob, mi nismo imali ništa protiv. Ni danas nemam ništa protiv dokumentarca, ali treba naglasiti da tu ima stvari koje su prikazane na "holivudski" način. Poenta je bila da je do prekida odnosa došlo isključivo zbog stanja u bivšoj državi, nije u pitanju bilo ni gaženje zastave u Argentini, ni svađa...

Aco o odnosu sa Klarom

Aco se dotakao i tragedije koja je pogodila njegovu porodicu, ali i hrvatsku košarku i čitav sport. Tragedija koja je mogla i morala biti izbegnuta, odnela je život jednog od najboljih hrvatskih košarkaša i sportista. I to igrom sudbine, Dražen je poginuo na auto-putu preko koga je u isto vreme proleteo avionostatkom košarkaške reprezentacije.

- Dražen je u Frankfurtu seo u automobil svoje djevojke, trebali su zajedno da idu u Minhen, a mi smo poleteli avionom prema Zagrebu. Ispostavilo se da se nesreća dogodila oko 17:20-17:25 pored Ingolšatda, a mi smo petnaestak minuta nakon poletanja iz Frankfurta naleteli na veliko nevrijeme, negde na istom tom području...

Kasno uveče Aco je saznao da mu je brat poginuo.

- Nakon sletanja u Zagreb ja sam pokupio Draženove stvari, predao ih roditeljima koji su došli na Pleso. Dobili smo par dana odmora jer smo se plasirali na EP u Nemačku. Oko 23:40 nazvao me otac, bilo je to naravno vreme pre mobilnih telefona, bio je sav neartikulisan, nisam ga najbolje razumeo, ali sam shvatio da je u pitanju Dražen, da se dogodila sobraćajna nesreća... Dobili su poziv iz Nemačke ali ga nisu potpuno razumeli, u svom tom košmaru i neverici nisu to mogli odmah procesuirati pa su zvali mene i dali mi kontakt policije u da ih nazovem. Tako sam saznao što se dogodilo....

O nesreći su odmah počele kruže razne verzije i glasine pa je Aco nakon par dana seo u automobil i otišao na lice mesta da proveri šta se točno dogodilo.

- Otišli smo ja i Zvonko Orsag, koji je radio u Ciboni, kontaktirali smo policiju koja je vodila istragu, otišli smo i na mesto nesreće... Moj utisak je da je u tom slučaju plaćen danak neiskustvu. Dražen je spavao, nije bio budan, padala je jaka kiša a taj kamion koji se preprečio na putu bio je na jednoj uzbrdici, djevojka koja je vozila morala ga je videti jer je sve bilo na ravnom delu puta. Da je to bio iznenadni udes, nakon toga bi na njih naletjelo još automobila, bio bi lančani sudar, ali nitko drugi nije se sudario, svi su na vreme uspjeli stati, svi osim nje... Imala je i treću, zaustavnu traku, mogla je njom proći i zaobići kamion, ali nije... Ekspertizom je utvršeno da ona uopšte nije pomerila volan, nego da se zabila frontalno u kabinu kamiona, i to onom stranom na kojoj je spavao Dražen...

Draženova bivša devojka Klara Šalantzi nikad nije pričala javno o nesreći, ali bila je u kontaktu sa njegovom porodicom.

- Jedne godine me Klara kontaktirala jer je željela doći na godišnjicu Draženove smrti. Našli smo se na kafi, popričali smo kratko, pitala me kad može doći na grob... Obzirom da se mi porodično uvek nalazimo taj dan na Draženovom grobu u 17:20 sati, rekao sam joj da izbegava taj termin jer mama nije apsolutno bila spremna za susret s njom, niti je ikad prihvatila da se njih dvije nađu i popričaju...

Aco je otkrio da dugo nije znao da je u automobilu bila i turska košarkašica Hilal Ebedal.

- Za tu Turkinju se saznalo kasnije, u prvim našim danima prošla je ispod radara, dugo nisam znao da je i treći putnik bio u tom crvenom golfu niti o kome se radi. Kasnije ju je mama upoznala...

Kurir sport/24 sata.hr