OVAJ ZVEZDIN KOŠARKAŠ BIO JE AKTER NAJVEĆE TRAGEDIJE: Čuveni Guza bio je mangup velikog srca i uzor klincima, a onda...

KK Crvena zvezda u svojoj velikog i bogatoj istoriji imao je u svojim redovima brojne individualce. Ljude koji su svojim ponašanjem na terenu ali i van njega bili po mnogo čemu osobeni.

Ipak, retko ko je imao tako specifičnu, veličanstvenu priču, koja je okončana tako tragično kao Slobodan Boban Janković.

Boban je bio unikat i dragulj! Zvezdin Boban… Zvezdin Guza kako su ga od milošte zvali, poneki smelo i "srpski Lari Bird". Imao je sve, višak kilograma - ali i vic, šut kojim je ubacivao svoje trojke iz naskoka iz nemogućih pozicija, i ono najvažnije, srce, mozak i pamet za ovu igru kojom je oduševljavao košarkašku Jugoslaviju i sve zvezdaše.

Postao je Boban Janković uzor mnogim dečacima 80-tih godina prošlog veka, jer je bio oličenje onoga što su želeli da budu -  mangup ogromnog srca, trojkaš, borac, kapiten koji je najveće utakmice igrao kada je bilo najvažnije. Obožavao je Crvenu zvezdu, verovao u svoje saigrače, sebe i nesebično delio svoje unikatno znanje mlađima.

Slobodan Janković rođen je 15. decembra 1963. godine u Lučanima, preminuo je 28. juna 2006. godine.  Od oca Dragoljuba i majke Radmile koja je radila kao vojni stručnjak u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima, gde su živeli sve do Bobanove sedme godine, kada se zbog medicinskog tretmana i školovanja koji je bio potreban njegovoj sestri Slavenki, Boban sa svojom porodicom seli u Beograd.

Obožavao je fudbal i Crvenu zvezdu, a tu ljubav Boban je nasledio od oca Dragoljuba, koji ga je još dok su živeli u Lučanima vodio u Beograd na Zvezdine utakmice. Boban je bio mnogo viši od svojih vršnjaka i na insistiranje majke Radmile odlazi na Mali Kalemegdan, nakon što je Crvena zvezda objavila konkurs za prijem i probna testiranja za generaciju rođenu 1963. godine i kasnije.

U Francuskoj ulici, u osnovnoj školi "Proleterska brigada" na beogradskom Dorćolu Crvena zvezda je testirala zainteresovane klince, te je nakon istih ostalo tridesetak dečaka, a među njima i Boban koji su par meseci trenirali pod budnim okom trenera Mileta Protića. Od svih tridesetak dečaka jedino je Boban prošao oštru selekciju.

Marljivo je radio i trenirao prolazio sve selekcije Crvene zvezde. Jednog dana, na nagovor upravo pomenutog Mileta Protića, čuveni trener Ranko Žeravica došao je da vidi jednog plavokosog dečaka o kome svi pričaju. Nakon samo pet minuta gledanja Ranko je napustio halu, a Boban je već sutradan prebačen u prvi tim Crvene zvezde. Sa 17 godina je debitovao za prvi tim Zvezde i to u večitom derbiju 29. novembra 1980. godine.

Da vatreno krštenje bude još veće, čika Ranko ga postavlja u startnu petorku i to da čuva jednog od najboljih košarkaša Partizana Bobana Petrovića. Ranko Žeravica nije zažalio. Odigrao je Boban deset minuta na toj utakmici i odlično obavio svoj zadatak, Zvezda je na kraju izgubila taj meč rezultatom 89:87, ali je dobila sjajnog košarkaša na duži vremenski period, a ispostaviće se na kraju i legendu kluba!

Boban Janković bio je visok 201 centimetar i igrao je na poziciji krila. Posedovao je fantastičan šut, pogađao iz nemogućih situacija, imao ogromno srce i bio pravi fajter na terenu. Kao takav, uspeo je da se izbori i postane kapiten Crvene zvezde.

Ostavio je popularni Guza dubok trag i bio i ostao ljubimac Zvezdinih navijača. Boban je neizmerno voleo Zvezdu i košarku, znao je često da ostane posle treninga i da vežba slobodna bacanja, a takođe i da mladima nakon treninga pokazuje razne finte i "fore" kojih je bilo u izobilju u njegovoj igri. Bio je rođeni borac, nije se nikada predavao, verovao je u sebe i svoje saigrače.

U prilog u tome ide i jedna anegdota – kada se kladio sa tadašnjim fudbalerom Partizana Vladimirom Vermezovićem da će Zvezda pobediti favorizovane crno-bele u košarci, za koje su tada igrali Žarko Paspalj, Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović i drugi. Zvezda je naravno slavila, a Vermezović je morao da ispuni obećanje i isplati Bobanu 100 franaka.

Po pravilu najbolje partije je upravo pružao protiv Partizana, i pobede nad večitim rivalom su mu predstavljale najveću draž. Po sopstvenom priznanju uzor mu je bila još jedna Zvezdina legenda Ljubodrag Duci Simonović.

Jednu godinu Janković je proveo u Vojvodini, da bi se zatim vratio u Crvenu zvezdu, iako je imao spremnu kartu da ode za Italiju i tamo nastavi karijeru. Poziv sa Kališa da se vrati je promenio sve. Ljubav prema Zvezdi nije imala cenu. Odlične partije koje je pružao nakon povratka u Zvezdu stavile su ga na širi spisak reprezentacije za Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Na žalost ni reprezentacija, ni Boban nisu učestvovali na OI zbog nepravednih sankcija našoj zemlji.

Poziv za nastavak karijere stiže od njegovog nekadašnjeg trenera u Crvenoj zvezdi Vlade Đurovića da mu se pridruži u Grčkoj i pojača Panionios. Od 1992. godine igra za plavo-crvene iz Atine. Svojom igrom i velikim srcem postaje miljenik navijača. Nažalost, na prvenstvenoj utakmici protiv Panatinaikosa, 29. aprila 1993. godine, iznerviran sudijskom odlukom, srčan kakav je bio - udario je glavom u konstrukciju koša (misleći da je sunđer koji štiti konstrukciju mnogo jači) i tom prilikom zadobio teške povrede kičme od kojih je ostao trajno invalid.

O njegovoj veličini govori i događaj sa oproštajne utakmice Saše Đorđevića. Tada već u invalidskim kolicima, na kraju utakmice Slobodan Guza Janković, kako su ga od milošte zvali, dobio je na poklon dres od Saleta Đorđevića i ovacije pune hale navijača Partizana. Koliko su ga navijači voleli, najpre Zvezdini, a kasnije navijači Panioniosa, govori podatak da je u noći kada se povredio i kada su se lekari borili za njegov život, ispred bolnice čekalo više hiljada Grka i molilo se za njegov oporavak.

Slobodan Janković sahranjen je 1. jula 2006. godine na groblju Nea Smirni u Atini, uz prisustvo nekoliko hiljada ljudi. Crvena zvezda je povukla iz upotrebe dres sa brojem 8 u čast Bobanu Jankoviću, jednoj od najsvetlijih, najbriljantnijih, ali i najtragičnijih figura u istoriji kluba.