MILOŠ PAVLOVIĆ, SELEKTOR KOŠARKAŠICA SRBIJE: Perspektive ima! Potajno se nadam plasmanu na Olimpijske igre

Posle iza uspeha na najvećim takmičenjima, dva zlata na Evropskim prvenstvima i po jedna bronza na Olimpijskim igrama i Evropskom prvenstvu, ženska košarkaška reprezentacija Srbije nalazi se pred novim početkom.

Da li je mesto selektora Srbije ispunjenje sna, i da li si zamišljao da ćeš jednog dana biti na toj poziciji?

-Zamišljao, nadao se i radio ka tome svakako jesam. Ono što je nesvakidašnje, jeste način i brzina na koji se sve odigralo u momentu kada apsolutno to nisam očekivao. Sa Anom Joković, potpredsednicom KSS, sam letos dosta pregovarao i dogovarao da se vratim kao selektor mlade reprezentacije i da U20 selekciju vratimo u A Diviziju. Apsolutno nisam razmišljao o seniorskoj selekciji. Imali smo planove i priče u smeru da ostanem na mestu selektora U20 selekcije ne bi li pokušali da napravimo kontinuitet i eventualno uzmemo medalju. U jednom trenutku sam dobio poziv predsednika Saveza Nebojše Čovića, da dođem na razgovor gde mi se nudi seniorska reprezentacija. Praktično je bilo jako malo vremena do prvog prozora u pretkvalifikacijama. Predstavljeno mi je da Marina Maljković odlazi i da Savez želi da ja preuzmem reprezentaciju. S jedne strane je to bilo potpuno neočekivano, ali daleko od toga da nisam razmišljao da jednog dana u budućnosti treba da se desi. Seniorska reprezentacija je nešto što se ne odbija, i naravno da smo se veoma brzo dogovorili. Čekalo se da prođe protokolarni deo, da Skupština izglasa, pa je zvanično sve bilo potpisano dan-dva pred sam početak priprema. Iznenada je sve došlo, ali je to za mene velika čast, obaveza i odgovornost. Što se mene tiče, nijednog trenutka nije postojala dilema da li da prihvatim, iako trenutak nije bio povoljan.

Kada kažeš da trenutak nije povoljan, s jedne strane si na klupi nasledio Marinu Maljković, a znamo do kakvih je sve rezultata stigla, a sa druge strane na poslednja dva velika takmičenja uočljiv je pad rezultata. Koliko je "vruća" stolica u koju si seo?

-Marina Maljković je za žensku košarku uradila mnogo, naslediti najuspešnijeg selektora u istoriji nije nimalo lako i veliko je breme u smislu očekivanja javnosti. I da je sve idealno, posle takvog selektora preuzeti kormilo je sama po sebi "vruća" stolica. U sportu je neminovno da ničija ne traje doveka. U jednom trenutku je neminovno moralo doći do pada i zatišja jer je generacija koja je iznedrila sve te uspehe došla do momenta da je prestala da se bavi profesionalno košarkom. Taj pad je prirodan, treba da usledi smena generacija i da dođe nova energija koja treba da se izgradi, kako bi pokušali da dođemo do visina koje je postavila "zlatna generacija". Zadatak koji nam je ostavila ta generacija je vrlo težak, ne samo zbog igračkog kadra i potencijala. Da ne pominjem sada imena, ali Sonja, Jelena, Ana... su bile igračice na vrhunskom svetskom nivou. U ovom trenutku manjkamo sa takvim igračicama i u tom smislu moramo biti realni. Ono što je možda i najveći problem novih generacija, što nemamo dovoljno igrača koji na vrhunskom evropskom i svetskom nivou imaju zapažene liderske uloge. Tu bih pomenuo Draganu Stanković, koja ima zapaženu ulogu u klubu koji je dobro pozicioniran u Evrokupu, takođe i Jovanu Nogić koja igra u vrhunskom klubu u Rusiji, ali ne igra evropsko takmičenje. Nemamo igrače koji su nosioci ili lideri u vrhunskim evropskim klubovima na najvišem mogućem nivou. Mi sada treba da pokušamo da izgradimo ili pomognemo devojkama koje imaju taj potencijal, da dođu na taj nivo. Sa druge strane, treba da promovišemo mlađe igrače koji imaju potencijal da postanu važan šraf u seniorskoj reprezentaciji. Utakmice i prvenstva ne dobijaju samo ta 2-3 vodeća igrača, već bitnu ulogu imaju i igrači koji dolaze iz drugog plana. Manje-više, sve selekcije imaju kvalitetnih prvih pet igračica. Razliku prave ona šesta, sedma, osma, deveta... To je nešto na čemu moramo da radimo, da u nekoliko narednih godina iznedrimo igrače koji će na evropskom klupskom nivou imati zapažene uloge i to iskustvo onda preneti na reprezentaciju.

Treptaj oka je protekao od dogovora i promocije do prvih utakmica. Kako gledaš na prve utakmice koje si vodio kao selektor?

-S jedne strane jeste nezahvalno, jer u tim prozorima nema prostora da se nešto ozbiljno menja, da se prilagođava, da se pravi sistem. Iz mog ugla, čini mi se da se najbolje snalazim u tom nekom "ludilu" kada je vruće i kada nema puno prostora da se razmišlja, već moraš odluke brzo da donosiš. Ono što ističem kao moju veliku prednost u tom trenutku jeste što je 90 odsto tima direktno sarađivalo sa mnom kroz mlađe kategorije. To je jedan od razloga zašto smo ostvarili uspeh u prvom prozoru. Znali smo se, znali kako ko razmišlja, kakva nam je filozofija. Da je bila situacija da smo morali da se upoznajemo, bilo bi mnogo teže. Nije bilo problema što se tiče poverenja i odnosa, već smo mogli da se koncentrišemo na neke košarkaške stvari koje su bile neophodne kako bi protivnici mogli da se dobiju.

Nikada se do sada nije desilo da reprezentacija putuje čarterom na neku utakmicu. Koliko je to bilo bitno na startu novog ciklusa?

-Koliko znam, to se nije nikada desilo. Možda nekima zvuči populistički da se taj potez hvali, ali moram da vam objasnim zašto je to bilo baš, baš bitno. Mi smo igrali 12. novembra na Islandu. Imali smo dve redovne opcije za povratak, ali obe su podrazumevale da 13. prespavamo negde u Evropi, Holandija ili Nemačka, i tek 14. stignemo u Beograd. Protiv Portugala smo igrali 15. novembra. To je za nas bila najbitnija utakmica, gde dolaziš bez dovoljno treninga, ni blizu pripremljen kako treba. Dolazi ti protivnik sa velikim samopouzdanjem, pobedili su te na prethodnoj utakmici, dugo su na okupu, isti je selektor... Sa čarterom smo imali to da smo već 13. novembra ujutru bili u Srbiji, a prvi trening odradili to popodne. Ogromna razlika. Velika zahvalnost Savezu i sektoru za žensku košarku koji su to organizovali.

Pomenuo si stručni štab, a nekako neočekivano se još letos u tvom timu pojavila Jelena Bruks, kapiten "zlatne generacije". Kako je došlo do vaše saradnje i koliko ona znači u praktičnom delu?

-Jelena i ja se poznajemo jako dugo. Mi smo 2015. godine bili u istom timu tokom Evropskog prvenstva u Mađarskoj. Potom je moj sedmogodišnji boravak u Mađarskoj, gde je ona živela i igrala dugo, doprineo je da postanemo jako dobri prijatelji. Mnogo mi je pomogla savetodavno za ligu, klubove, igrače... S obzirom da smo poslednjih godina igrali u istoj ligi podigao se taj prijateljski odnos na još veći nivo. Letos kada sam ulazio u priču preuzimanja U20 selekcije, nekako sam nju video sa te organizacione strane, nekoga ko svojim iskustvom može da pomogne, kako meni i stafu, tako i devojkama na samopouzdanju i svemu van terena što se ne vidi. Jako sam joj zahvalan što je, i dalje kao aktivan igrač, prihvatila da bude deo stafa. Njen ogroman doprinos je u tome što je, kao igrač koji je dugo na vrhunskom nivou, tačno znala šta ekipi treba u kom trenutku. Nisam trebao ja da budem taj koji će vršiti inicijativu i nešto je učiti, već je ona išla bukvalno ispred nas i mene forsirala. To mi je mnogo pomoglo da razmišljam samo o terenu, o najbitnijim stvarima kada je jedan trener u pitanju. Nisam morao da razmišljam o hotelima, putovanjima... Jelena je kao tim menadžer obavila vrhunski posao i nije bilo upitno da li ću je kontaktirati za seniorski tim.

Spojio si kroz selektorsku ulogu U20 i seniorke. Kakva je perspektiva srpskog A tima?

-Suštinski, perspektive ima. Naše selekcije u mlađim kategorijama, bez obzira kakve rezultate pravili, imaju poseban intelekt, i tu ja vidim najveći talenat. Nekako se naši igrači ranije profilišu kao seniorski igrači u odnosu na mnoge druge zemlje. Ne bih zanemario ni našu trenersku filozofiju i sistem igre. Potencijal postoji. Liga kao liga nije kompetitivna u odnosu na Evropu. Imali smo dve ekipe u Evrokupu ove sezone, i igračima je sigurno značilo da se oprobaju protiv ekipa iz drugih liga. Nadam se da ćemo u budućnosti imati minimum dve ekipe u Evropi, naša košarka zaslužuje to. U Mađarskoj imate 4-5 ekipa koje igraju u Evropi, bar dve u Evroligi, a 2-3 u Evrokupu. Razlika se jasno videla u finalu B divizije protiv Mađarske. Jasno se videlo da su navikli da igraju pred punim tribinama, za razliku od nas. Pa onda nivo utakmice, ta snaga... sve to ima posebnu težinu i to pravi veliku razliku bez obzira na naš kvalitet. Meni se dešavalo u kadetskim selekcijama, čak i u juniorskim, da neke igračice nikad nisu letele avionom, pa se drže za ruke... Jedno je sama košarka, a posve nešto drugo ono što je okružuje.

Kada smo ugovarali intervju, rekao si mi da si tog dana bio na treningu jedne ekipe, pa si onda gledao utakmicu druge ekipe, a posle otišao na trening treće ekipe. Kako sada, kada si postao profesionalac, izgleda tvoj radni dan?

-Nije baš bukvalno svaki dan radno vreme od 8 do 5. Imam dosta slobode u organizovanju radnog vremena. Nekada se tako namesti dan, da juriš na tri strane, nekada nije tako. Ono što je dogovor svih selektora sa Savezom, jeste da se maksimalno angažujemo na praćenje svako svoje selekcije, Dragan Vuković kao selektor kadetske selekcije i Miljana Bojović kada je u pitanju juniorska selekcija. Kroz razgovor sa predsednikom Saveza imam i tu obavezu da probamo struku da podignemo na određeni nivo. To je kod nas u Srbiji jako nezahvalan deo posla. U smislu kako će to biti shvaćeno, šta je to što možeš da sugerišeš i na šta možeš da skreneš pažnju, a da ne budeš shvaćen kao neko ko sa pozicije pokušava nešto da nametne. Postoji more ideja sa moje strane. Za početak praćenje utakmica, a u poslednje vreme počeo sam da pratim i treninge svih prvoligaških ekipa. Posle Nove godine planiram posetu ekipama van Beograda, kao i igračima koji igraju u inostranstvu. Drago mi je što je Savez rešio da profesionalizuje taj deo priče. Ranije sam posle svake kampanje sa mlađim selekcijama, uvek isticao da je jako bitno da se nađe način da se one konstantno prate. Ili da jedan selektor prati jednu generaciju od U16 do U20, ili ovaj drugi, da jedan selektor bude profesionalac za jednu selekciju. Pošto ovog leta nemamo obaveze sa seniorskom selekcijom, dogovor je da ostanem selektor U20. Svakako su ove dve ekipe jako povezane pošto je U20 poslednji filter do seniorskog tima.

Poslednjih godina jedno od neminovnih pitanja, kada pričamo o A timu, jeste pitanje stranca. Imali smo Danijel Pejdž, tu je sada Ivon Anderson. Šta možemo da očekujemo u budućnosti?

-To je apsolutno pitanje, ne samo novinara, već ljubitelja košarke, struke... U idealnim uslovima, smatram da reprezentaciju treba da čine domaće igračice. Ali, u ovom smislu pogrešno nas je porediti sa muškom selekcijom iz više razloga. Sa druge strane, u ženskoj košarci ekipe koje imaju daleko veći broj igračica i prave rezultate, poput Francuske i Španije, angažuju strance. Da nema neke preke potrebe i da nije nužno, ne bih se odlučio za njihovo angažovanje. Međutim, Marina je uspela da nađe igrače koji su apsolutno bili podređeni sistemu. Jasno je koliko su doprineli rezultatu. Anderson je bila sa nama u novembarskom prozoru. Neosporno je ona igrač koji vredi, iako je na zalasku karijere. U ovom trenutku mislim da nam je stranac neophodan kako bi napravili neki rezultat, pogotovo kada nemamo igrača na nivou Sonje, Jelene... Radimo na tome, pratimo tržište, pratimo igrače koji bi mogli da budu kandidati. To danas nije tako lako kao prethodnih godina. Američko tržište je otvorilo vrata kada je platežna moć u pitanju, pa top level igrači nemaju potrebe za pasošem da bi igrali u Evropi. Reagovaćemo shodno potrebi. Ivon Anderson nije više član Crvene zvezde. Očekuje me razgovor sa njom, naš plan je bio da pretkvalifikacije u martu završimo sa njom i da se na taj način oprostimo od nje. Ivon je visoko profesionalno odradila svoju ulogu na utakmici protiv Portugala sa svojih deset asistencija. Da zaključim, postoji potreba za angažovanjem stranog igrača.

Amerikanke dolaze u Evropu, ali sada imamo i "migraciju" Evropljanki u Ameriku. Novost je da je to sada u mnogo većem broju i da se sada igrači plaćaju. Šta to znači za našu košarku i reprezentaciju?

-U globalu, to će poremetiti ne samo košarku u Srbiji, već u celoj Evropi. Do sada igrač koji je bio plaćen ovde nekim stipendijskim ugovorom, nije mogao da ide u Ameriku, sada su ta "vrata pakla" otvorena. Dolazimo u situaciju da će igrači biti plaćeniji višestruko bolje na koledžu, nego kasnije kada se vrate i igraju Evroligu ili Evrokup. Nemamo puno kvalitetnih igrača za vrhunski nivo, ali eto sada imamo Jovanu Popović koja ide na Univerzitet Konektiket, koji je ozbiljna košarkaška priča. Mi je apsolutno gubimo za kvalifikacije, i to je ogroman problem. Ljudi koji slabije prate, ne znaju da su u toj Top diviziji NCAA ogromne razlike između timova. Postoji oko 350 koledža, ali imate top 20, najviše 30 koledža... Ogromne su razlike u uslovima, programima, koncentraciji na košarkaški stil... Kad me pitaju, što se tiče školovanja, života, iskustva, apsolutno sam za da igrači idu. Ali u košarkaškom smislu, ako to nisu top 20-25 univerziteta, ne treba razmišljati o košarci. Kada pogledate utakmice, shvatite koji je to nivo. Često je taj nivo ispod nivoa naše Prve lige. U Evropi se mogu naći bolji uslovi što se tiče košarkaškog obrazovanja. Mi smo sada u situaciji da je pola mlade reprezentacije u Americi. Tu su i igrači koji ulaze po godinama u seniorsku priču, poput Marije Avlijaš, Katarine Knežević, Ane Milanović... Iz te priče izlaze Angela Dugalić i Anđela Matić, pošto završavaju koledž. Jedan od zadataka stručnog štaba je da se napravi velika baza, pre svega na tržištu Amerike. Da se ne desi da propustimo igrače koji su naši ili poreklom naši, a da kasnije budu registrovani za druge reprezentacije i dobiju zvezdicu ako žele da igraju za nas. Imamo neke planove, ali o tome u narednom periodu. Amerika je veliko tržište i ima jako puno dece koja su ispod radara. Ne znam kakva su perspektiva, ali je bitno da ih imamo u bazi.

Šta nas očekuje od obaveza u 2026. godini?

-Nažalost, mi posle 15 godina igramo pretkvalifikacije. Nismo se kvalifikovali za Svetsko prvenstvo, pa ćemo tokom leta imati lufta. U martu završavamo pretkvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2027. Cilj nam je da pobedimo u obe utakmice kako bi sakupljali bodove i bili u prvom šeširu na žrebu za glavne kvalifikacije. Za sada smo ispred Nemačke, koja će igrati na Svetskom prvenstvu. Od novembra startuju glavne kvalifikacije. Cilj je da napravimo kontinuitet igranja na velikim takmičenjima, počev od narednog Evropskog prvenstva. Jedan od mojih potajnih ciljeva je da se plasiramo među pet na tom takmičenju i onda uđemo u kvalifikacije za Olimpijske igre. Bio bi san snova kada bi se plasirali za Los Anđeles. Za sada bukvalno razmišljamo od utakmice do utakmice, pratimo sve igrače, koga možemo da vratimo i da napravimo sistem koji bi mogao da se napravi za dalju priču. Svesni smo da nemamo ekipu za instant rezultat, treba da se radi puno da bi došli do toga. Čeka nas veliki rad i potrebno nam je strpljenje javnosti jer radimo nešto za naredne godine i blisku budućnost koja bi nas dovela do velikih rezultata. Za sada je apsolutni cilj kontinuitet igara na velikim takmičenjima. Verujem da ćemo već u drugom delu pretkvalifikacija dati priliku novim igračima, dati šansu igračima koji do sada nisu bili u prilici da budu u seniorskom timu - završava Miloš Pavlović.