DOŠAO JE DO GRANICE I REKAO: "NEMAM PAPIRE, ALI MORAM NA DRAŽENOVU SAHRANU" I u Hrvatskoj su cenili Duška: "Zakazivao treninge u 6 ujutro, a ko ne bi došao..."
Duško Vujošević, koji je danas preminuo u 68. godini, imao je prijatelje na sve strane, pa i u Hrvatskoj, gde je posebno bio blizak sa Dankom Cvjetićaninom, nekada čuvenim košarkašem.
Vujošević ga je trenirao još kao klinca u omladinskom pogonu Partizana. I naučio ga je šta je to košarka. Danko je, saznavši tragičnu vest iz Beograda, bio utučen.
- Dule je obeležio moj život i karijeru. Reč je o čoveku koji je bio potpuno posvećen košarci. Bio je neverovatan fanatik. Strahovito je bio opterećen radom i disciplinom, beskompromisan u vaspitavanju igrača, a sve je išlo do te mere da one igrače za koje je smatrao da ne vole košarku stavlja u drugi plan ili ih eliminiše. Zakazivao je treninge u šest ujutro, recimo, a ko ne bi došao, više nije bio u ekipi. Svakom od nas usadio je u glavu ideju kako je košarka najvažnija i da se u njoj do svih dostignuća dolazi samo radom. Ta posvećenost košarci bila je neverovatna - priseća se Danko, koji je iz Partizana stigao u Cibonu i s njom postao prvak Evrope.
Bila je to Draženova Cibona, ali Danko je izvukao ovu poruku.
- To što je meni usadio Dule, to je Dražen imao u sebi. Jedini on.
Setio se Danko i još nekih detalja vezanih za Vujoševićev rad.
- Bio je jako mlad kad je preuzeo seniore Partizana, nakon što je godinama radio s mlađim selekcijama. Posedovao je ogromnu kolekciju ispisanih treninga, svojih razmišljanja, hiljada vežbi za svaki košarkaški element iz kojih je birao najbolje za edukaciju...
Bio je i zahtevan trener, nazovimo to tako.
- Ali nikada nije dao na svoje igrače. Jednom smo trenirali kao klinci na Kalemegdanu i iznad terena, na nekih pedeset metara od nas, skupila se ekipa huligana i počela da nas zafrkava. Dule nam je dao da šutiramo, uzeo usput neki štap, popeo se gore i sam krenuo na huligane ne bi li se obračunao s njima.
Danko nikada neće zaboraviti...
- Ona moja čuvena finta po kojoj me pamte bila je finta koju me je naučio Dule Vujošević. Kasnije, kad bismo se čuli, s obzirom na to da sam godinama bio skaut NBA klubova, pitao me uvek o nekom novitetu, nekoj novoj vežbi iz NBA lige.
Druga strana Duleta Vujoševića bila je umetnost. Gutao je knjige, a u stanu je imao veliku kolekciju slika.
- Nebrojeno me puta zvao i naručivao iz zagrebačkih knjižara neke knjige do kojih nije mogao da dođe u Beogradu. Jednom je tako naručivao knjigu od jednog francuskog reditelja, kazao mi je kako je to važna knjiga za psihologiju. Kako je taj reditelj znao na pozornici razne egocentrike povezati u zajedničku ideju. I tu je tražio neka rešenja za košarku. Voleo bih kad bi neko od naših mladih trenera imao toliku posvećenost kakvu je imao Dule Vujošević. I da, prema nama je uvek bio blagonaklon. Uvek se raspitivao šta je novo u Ciboni, reprezentaciji, našim igračima...
Bio je poseban. Jedan od onih čija je zaostavština mnogo važnija za ovaj sport od riznice trofeja. Svaki život koji je promenio, a bilo ih je mnogo, veći je trofej od svakog onoga u vitrinama - zaključio je Danko Cvjetićanin.
Inače, dobro je poznata priča da je Vujoševića vest o smrti Dražena Petrovića zatekla u Breši, gde je radio kao trener u to vreme. S obzirom na ratno stanje, ući u Hrvatsku je bilo gotovo nemoguće za državljana Jugoslavije. Ipak, Dule je otišao do granice i rekao:
"Nemam papire, ali na sahranu Draženu moram da odem"...
Kurir.rs/Jutarnji
· Reaguj