"POTPISALI SMO OGROMAN UGOVOR, A ONDA SHVATILI DA JE TO PREVARA" Potrebna nam je jaka Crvena zvezda...

Dragan Škrbić je veliko ime napravio u Srbiji igrajući za Crvenu zvezdu i reprezentaciju, a onda je sve to nadogradio u inostranstvu.

Karijera protkana trofejima  

Kruna karijere Dragana Škrbića bilo je šest godina u Barseloni, kluba sa kojim je 2005. godine osvojio Ligu šampiona, uz sijaset trofeja koje je osvajao tokom karijere. Za nacionalni tim naše države upisao je 215 utakmica, bio tri puta bronzani na svetskim i evropskim prvenstvima.

U drugom delu intervju za Kurir, Dragan Škrbić priča o stanju u srpskom klupskom rukometu, činjenicama da određena pravila u rukometu treba menjati i svom privatnom poslovnom životu.

Šta će nam regionalna liga  

Kako vam se čini srpska liga? Deluje da je posle dominacije Vojvodine došao period Partizana. Da li je to loše ili dobro za srpski rukomet jer nema neizvesnosti i draži u prvenstvu?

- Da, ima toga. Nekada je glavna bila Vojvodina, sada Partizan... Mislim da je to po onoj, koliko goriva sipaš u auto, toliko ćeš da ideš. Razlog su finansije. I nabrojani klubovi su to imali, ili sada imaju, bolje sređeno, nego ostali klubovi. I na osnovu toga mogu da dovode kvalitetnije igrače. Liga je na niovu na kojem jeste... I to je problem - kazao je Dragan Škrbić u drugom delu intervjua za Kurir i nastavio:

- Vidim sada, da se predlaže formiranje regionalne lige. Ta liga je okej po meni, ali samo ako rezultat u tom prvenstvu ima neku nagradu. Recimo, ako prvak ide u Ligu šampiona. Ali, ako će to da bude kao Seha liga ranije, koja se pretvorila u to da je Vesprem igrao sa trećom ekipom protiv Partizana, onda to nema smisla. Druga tema je finansiranje. Seha ligu je pokrivao Gasprom i to je za klubove bilo atraktivno jer nisu imali troškove, samo prihode. Ako treba da se podigne kvalitet, onda je bolje da to radimo u Srbiji, nego da igramo sa Makedoncima i Crnogorcima, jer koliko vidim Hrvati i Slovenci to neće hteti da igraju.

Zvezda u rukometu stalno na nuli  

U Zvezdi ste godinama, deluje da bez vas i Nenada Peruničića ne bi bilo ni kluba. Kad će biti bolje i zašto Zvezda ne može da dođe na nivo koji joj pripada?

- Perun se bori koliko zna i ume, održava klub, ja sam tu tri, četiri godine... Što se tiče klupske scene, novac je najbitniji. Recimo, naša konkurencija u Superligi, gotovo svi klubovi imaju neki novac od lokalnih samouprava. Mi i Partizan nemamo ništa od grada Beograda. Mi svaku sezonu završavamo tako, da za svaku sledeću imamo nula dinara. Pomoć prijatelja i donatora postoji, ali ništa to nije izgledno. I onda tokom leta se iskristališe budžet, a to bude kasno za dovođenje kvalitetnih igrača. Ne možemo da planiramo bilo šta.

- Imali smo jedan veliki kiks. I tu preuzimam na sebe odgovornost. Imali smo potpisan ugovor sa velikom firmom iz Danske, gde je trebalo da za četiri godina dobijemo ozbiljan novac za rukometne uslove. Tada sam ušao u klub. Međutim, da li je to sve bila jedna prevara, ili jednostavno takav splet okolnosti, mi od tog novca nismo videli ništa. Umesto da napravimo dva koraka napred, pravimo planove i strategiju za evropsku Zvezdu, mi smo napravili dva koraka unazad. I došli u tešku situaciju, gde nam je trebalo nekoliko godina da dođemo na nulu.

Nekada je Zvezdu i Partizan gledalo 6.000 ljudi  

- Od privatnih sponzora je nemoguće biti na višem nivou. Uz ogroman respekt za sve klubove, nije isto ako finale plej-ofa igra Partizan protiv nekog kluba, a ne protiv Crvene zvezde. Ako želimo da vratimo rukomet tamo gde pripada, onda treba pomoći Zvezdi. Mene i dalje ljudi sreću na ulici i pitaju za onaj večiti rukometni derbi u maju 1993. godine, da li je bio regularan gol za Partizan. (smeh) To je zato što su igrali Zvezda i Partizan, što je bilo 6.000 ljudi u dvorani "Pionir". Da imamo danas to, možda bi više dece igralo rukomet.

- Partizan ima svoju politiku, svoju upravu, svoju strategiju... Prave odličnu ekipu, možda će igrati i Ligu šampiona. To bi bilo značajno za srpski rukomet, da imamo jedan takav klub, na takvom nivou... E, sad, ne bi bilo dobro za srpski rukomet da taj klub bude sastavljen više od stranaca, nego naših igrača i reprezentativaca. Uvek sam pričao da je jedan od velikih problema srpskog rukometa to što mladi igrači odlaze u inostranstvo i tu se završava njihov napredak. Kod nas se radi individualno sa igračima, a preko sigurno ne. U redu ako odeš u Barselonu ili Kil, ali da kao vrlo perspektivan ideš u Rumuniju ili Izrael i tamo se izgubiš... To ne razumem. I zato je srpskom rukometu potrebna Crvena zvezda. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga.

Smanjiti uticaj sudija, promeniti pravila  

Dosta se priča o promenama u rukometu. Treba li menjati pravila - tipa da gol sa devet metara vredi dva, da se ograniči napad na vremenski period i slično...

- Da se vratim na utakmice Srbije i Mađarske... Moj prvi utisak sa tog dvomeča je kako je moguće, da jedan tako važan baraž meč sude onakvi arbitri. Da na tom nivou, koji odlučuje ko će na SP, što je derbi baraža dobiju onakve sudije. Ne mogu da verujem. Ono u Nišu, oni Turci što su sudili - nema veze. U Mađarskoj, sudije Islanđani - pazi, oni su sudili da nisam znao kakav kriterijum imaju, šta je penal, šta je faul, šta probijanje... Pogubili su se totalno. Većina njihovih odluka išla je na mađarsku stranu. Da li je to slučajno, ili ne, to je drugo pitanje... To je bila jedna papazjanija, neverovatna.

- Rukometu su potreban nova pravila, pogotovo taj uticaj sudija da se smanji. Decenijama unazad je prvo pitanje u svetu pred utakmicu - ko sud?! Sudska procena! Šta je to? Pravila moraju da budu jasnija. Verujte mi, ne znam da li je semderac, ili probijanje, a toliko sam igrao rukomet. Nije mi jasno. U rukometu se menja tendencija kriterijuma suđenja, a ne menjaju se pravila. Zezam se nekad sa Ratkom Nikolićem (bivši rukometaš i kolega iz reprezentacije op.a.) i kažem mu da bismo nas dvojica danas da igramo, davali po 30 golova po utakmici. Danas ako pipneš pivota odmah isključenje, ili penal.

Gol sa devet metara dva poena, pa da vidimo  

- Najatraktivnije u rukometu je kad igrač skoči sa devet i više metara i zvekne loptu "u 90", da ona ide kao metak. Po meni, to je perfekcija! I nagradi ga, onda, daj mu dva poena za taj gol. To što su radili Nenad Peruničić, Nedeljko Jovanović, Blažo Lisičić... Što rade sada neki rukometaši, doduše sve manje i manje... Sad se rukomet svodi na to da se raširi odbrana, da se fintira "jedan na jedan", do sutra...

- Koji sada sve lobiji postoje u svetskom rukometu ne znam... Ali, sam siguran da bi potez da jedan gol vredi dva poena, da bi bilo super. To bih sigurno uveo. To bi bio pun pogodak. Kao "brzi centar", jer sa njim rukomet nije više isti. E, sad ima polemike... Vidi, ako vremenski ograničiš napad na 35 sekundi, jel to znači da jedna ekipa koja vodi jedan razlike, može da stoji na svojih šest metara i čeka da prođe napad... Ono, ja tebi, ti meni, i tako dok vreme ne istekne. Ni to nije rešenje. Ali, ni ovo sad nije dobro. Nekad je pasivan napad posle 10, a nekad posle 40 sekundi.

Ispunjen poslom koji sada radi  

Privatno čime se bavite, imali ste posao sa mandarinama, a onda ste ušli u posao sa medicinskom opremom. Šta nam možete reći o tome?

- Nisam nikada radio sa mandarinama. (smeh) Ulagao sam neki novac u taj posao, kupovao zemlju, ali nikada se sa tim nisam bavio. Bio sam svestan, još dok sam igrao, da će karijera da se završi i da posle treba živeti od nečega. I to je moja poruka sadašnjim mladim igračima. Da budu svesni da će karijera brzo da prođe, a mi rukometaši smo u sportu koji nije mnogo plaćen. Nema tu ugovora sa kojim možeš da obezbediš porodicu. Nije rukomet na tom nivou.

- Kada sam prestao da igram rukomet u Barseloni, otvorio sam firmu koja se bavi uvozom i distribucijom medicinske opreme. Pre svega implantata koji su vezani za ortopediju, reumatologiju i spinalnu hirurgiju. To radim u Srbiji, sarađujem sa svim bolnicama, kako državnim, tako i privatnim. Moj život sada je da vodim računa u svojoj kompaniji, koju sam osnovao u Španiji i raširio biznis u svojoj zemlji.

Kao da je i dalje na terenu  

- Osećam se ispunjenim. Uvek mi je bila želja da posle rukometne karijere radim nešto što volim, tako da sam sa ovim pogodio. Uživam svaki dan u svom poslu, nemam za čim da žalim, sem da me deca nisu videla kao rukometaša i tako me zapamtili, jer su bili mali.

- U ovom poslu koji radim osećam se kao da sam i dalje na terenu, sve su mi neke asocijacije na sport, tipa timski rad, pobednički mentalitet, da dam svojih 100 odsto. Sve što sam naučio u sportu, te neke vrednosti primenjujem i u svom poslu, u svom drugom životu - objasnio je Dragan Škrbić.