"DEVET DANA PIO SOPSTVENI URIN, JEO ZMIJE, SLEPE MIŠEVE" Čuveni sportista se izgubio u Sahari - pronašla ga devojčica i pobegla kada je videla kako izgleda...
Mauro Prosperi - italijanski policajac i vrhunski sportista otišao je u Saharu da istrči jednu od najtežih trka na svetu. Devet dana kasnije pronađen je na ivici smrti, stotinama kilometara od staze, nakon što je preživeo ono što mnogi smatraju nemogućim.
Mauro je rođen 13. jula 1955. godine u Rimu. Bio je pripadnik italijanske policije, ali i vrhunski sportista. Bavio se modernim petobojem, nastupao za reprezentaciju Italije i godinama gradio reputaciju čoveka koji nikada ne odustaje.
Međutim, nijedna medalja nije mogla da ga pripremi za ono što ga je čekalo 1994. godine.
"Pakao na Zemlji"
Te godine prijavio se za čuveni "Marathon des Sables", ultramaraton dug oko 250 kilometara kroz marokanski deo Sahare.
Takmičari nose gotovo svu svoju opremu na leđima, trče po temperaturama koje prelaze 50 stepeni, a organizatori im obezbeđuju samo ograničene količine vode. Smatra se jednom od najtežih trka izdržljivosti na planeti.
Prosperi je bio u samom vrhu plasmana.
A onda se sve promenilo. Peščana oluja koja je izbrisala svet. Četvrtog dana trke pogodila ih je ogromna peščana oluja. Veter je dostizao orkanske udare, vidljivost je bila gotovo ravna nuli, a Mauro je, uprkos upozorenjima, nastavio da trči.
Kada se oluja smirila, nije bilo više ni zastavica, ni tragova, ni drugih takmičara.
Bio je potpuno sam. I izgubljen. Devet dana borbe za život. U rancu je imao još malo vode, nešto hrane, kompas i nož. U početku je verovao da će ga spasioci pronaći. Nisu.
Kako su dani prolazili, počeo je da pije sopstveni urin kako bi odložio dehidraciju. Hvatao je guštere, zmije, bube, pa čak i slepe miševe, koje je jeo sirove kako bi preživeo. Noću se ukopavao u pesak da bi sačuvao telesnu temperaturu, a danju se skrivao od nemilosrdnog sunca.
Trenutak kada je poželeo da umre
Posle nekoliko dana pronašao je napušteno muslimansko svetilište. Bio je uveren da više nema izlaza. Odlučio je da sebi preseče vene. Ali zbog ekstremne dehidracije krv gotovo da nije tekla. Kasnije je pričao da je upravo tada shvatio da mora da nastavi borbu.
Ako ga smrt nije želela tada, možda ipak postoji razlog da nastavi dalje.
Pronašao vodu... ali nije mogao da pije. Osmi dan stigao je do male oaze. Kada je pokušao da pije vodu, telo je odbacivalo svaki gutljaj. Grlo mu je bilo toliko otečeno da nije mogao normalno da proguta.
Satima je uzimao male gutljaje dok organizam nije počeo da prihvata vodu. Bio je to prvi znak da možda ipak ima šansu. Spas koji je stigao u poslednjem trenutku
Narednog dana ugledao je tragove koza. Pratio ih je i naišao na devojčicu iz nomadskog plemena Tuarega.
Izgledao je toliko jezivo da je devojčica pobegla od straha. Tek kasnije su odrasli iz plemena pronašli iznemoglog Italijana i odveli ga do pomoći.
Bio je zalutao skoro 300 kilometara od rute trke i završio na teritoriji Alžira. Kada je stigao u bolnicu imao je svega oko 45 kilograma i bio je na ivici otkazivanja organa.
Heroj... ili?
Po povratku u Italiju dočekan je kao nacionalni heroj. Mediji su ga nazvali "Robinzon Kruso Sahare".
Ipak, nisu svi poverovali njegovoj priči. Osnivač trke javno je tvrdio da je Prosperi morao biti spašen mnogo ranije i da je deo priče preuveličan, smatrajući da je fiziološki gotovo nemoguće preživeti takvo lutanje bez pomoći. Te tvrdnje nikada nisu konačno dokazane.
Većina ljudi nikada više ne bi kročila u Saharu. Mauro Prosperi je uradio upravo suprotno.
Vratio se na Marathon des Sables i uspešno završio trku koja mu je skoro oduzela život. Kasnije je istrčao još brojne pustinjske ultramaratone, dokazujući da ga strah nije pobedio.
Ma, kakav sport
Život Maura Prosperija nije priča o medaljama, rekordima ili pobedama.
To je priča o čoveku koji je devet dana hodao kroz jednu od najsurovijih pustinja na svetu, pio sopstveni urin, hranio se onim što je mogao da ulovi i odbio da odustane čak i kada je poverovao da mu nema spasa.
Bez obzira na rasprave o pojedinim detaljima njegove ispovesti, jedno je nesporno – Mauro Prosperi je postao simbol ljudske izdržljivosti i dokaz da ponekad najveće sportske pobede nemaju ciljnu liniju, već samo jedan cilj – ostati živ.
