NINA SKORO ZAPLAKALA PRED MEČ SA SRBIJOM: "Tresla sam se"! Odbila je Hrvatsku, a onda je ostvarila san sa Majom, Tijanom...
Deset godina je čekala da sa Austrijom zakorači na veliku scenu, a kada je konačno dočekala Evropsko prvenstvo, preko puta mreže ugledala je reprezentaciju uz koju je odrastala.
Nina Nesimović (29) prvi put u karijeri igrala je protiv Srbije, stajala na mreži naspram Maje Ognjenović i Tijane Bošković i priznaje da joj nije bilo lako da zaboravi ko se nalazi sa druge strane. Baš to je bio prvi meč na šampionatu u Brnu.
A iza tog trenutka krije se mnogo toga. Svetlana Ilić bila je osoba uz koju je shvatila da odbojka može da bude njen život, Hrvatsku je odbila još kao devojčica jer je želela da igra za zemlju u kojoj je rođena, a samo tri meseca pred prvenstvo završila je na operaciji kolena. Ipak, mogućnost da propusti ono što je čekala čitavu deceniju za nju nije postojala.
Prvi susret sa Srbijom kod devojke koja vodi poreklo iz Bosne i Hercegovine, doneo je i posebnu vrstu uzbuđenja. Preko puta su bile igračice koje je Nina godinama gledala na televiziji.
“Na početku sam i ja imala tremu. Rekla sam sebi: Nina, opusti se, igraš protiv Maje, Tijane i Srbije. Igrala sam u Poljskoj i protiv mnogo dobrih, velikih igračica, ali ovo je bilo nešto posebno. Pogotovo Srbija, prvi put u istoriji. Malo sam se tresla, rekla sam: ‘Hajde da malo dođem sebi’. Posle prvog seta je bilo lakše“, ispričala je nasmejana Nina Nesimović za Meridian Sport.
Kada je početno uzbuđenje prošlo, sve je postalo jednostavnije.
“Onda malo dođeš sebi i kažeš: Dobro, tu je dizač, korektor i to je to. Ali, naravno, stojiš na mreži, pogotovo ja kao srednji bloker, i baš gledaš u njih… Stvarno je bilo ekstra i nadam se da ćemo moći još jednom da zaigramo protiv njih… Češku znamo iz Zlatne lige, ali ovo je bilo nešto posebno. Mislim da je već druga utakmica bila mnogo lakša, pošto smo znale šta nas čeka na terenu“.
Poseban trenutak bio je susret sa Majom Ognjenović, jednom od igračica na koje se ugledala.
“Baš mi je ona uzor. Stajala sam na žrebanju sa Majom i rekla sam: Možete li, molim vas, da mi date sliku sa tog žreba, da je imam negde? Gledala sam je na televiziji, a nisam još imala priliku da igram protiv nje. To je bilo prvi put. Nisam mogla da verujem – Tijana, Maja, te generacije sam stvarno pratila kada su igrale, još i one starije. Tako da je bilo nešto posebno“.
A onda je kao srednji bloker morala da pokuša i da pročita ono po čemu je Maja prepoznatljiva.
“Naravno, kada su u plus-plus prijemu, ja kažem: Ide u četiri, a na kraju Maja uradi nešto svojim rukama i nisam znala kuda da krenem. Ali navikneš se onda. Naravno da znamo ko tu stoji, ali treba se navknuti“.
Evropsko prvenstvo je za Nesimovićevu do ovog leta postojalo samo na malim ekranima. Austrija je na povratak na veliku scenu čekala čak 55 godina.
“Iskreno, ja to samo znam sa TV-a. Uvek sam pratila Srbiju, tako smo, ajmo reći, odrasli. Nisam baš imala neku predstavu kako će izgledati. Ali sada sam oduševljena kako je Češka organizovala, mnogo mi se sviđa. Navijači, cela organizacija, od hotela do transfera… Gledam da uživam, pošto nikad ne znaš kada ćeš opet tako nešto doživeti. Lep je doživljaj za nas“.
A na početku svega stajalo je jedno dobro poznato ime sa ovih prostora – Svetlana Ilić.
“Došla sam kada je bila selektor Austrije. Zbog nje sam, ajmo reći, počela da igram i da razmišljam o nekom nivou. Ona me je na jednom treningu izdvojila i rekla: Hoćeš ti dalje školu ili odbojku? Ja sam rekla: Odbojku. Kroz nju sam shvatila šta je to. Ona je pokrenula te četiri godine kod nas, igrale smo Srebrnu ligu. Za nas je bio uspeh da budemo druge iza Švedske, za naciju koja nije toliko poznata po odbojci. Naučila me je disciplini, svemu u odbojci. Sve što danas znam baš sam od nje pokupila, i ponašanje van terena, šta znači biti profesionalac. Baš sam joj zahvalna i dan-danas“.
Nina je rođena u Austriji, ali porodični koreni vode ka Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
“Mama mi je iz Cazina, tata je isto odatle, iz Jezerskog. On se rodio u Hrvatskoj, blizu Siska. Tokom rata su se preselili u Austriju. Tata je igrao fudbal i tako je uspeo da dođe u Austriju, i mama isto. Ja sam se onda rodila u Austriji i tako smo tamo počeli naš život. Često idem dole“.
Imala je čak tri državljanstva, a kao devojčica dobila je i mogućnost da jednog dana igra za Hrvatsku.
“Imala sam tri državljanstva – austrijsko, bosansko i hrvatsko. Mene je jednom pitala Hrvatska. Bila sam tada mlada, imala sam 13 godina i nisam previše razmišljala, ali sam rekla: Ostaću, igraću za Austriju. Tu sam rođena, osećam se dobro. Tako je sve krenulo. Tu sam upoznala Anu Mariju i Aidu. Mi smo naše, ali smo rođene u Austriji i deo smo toga. Naravno, u sebi uvek nosimo naše poreklo, znamo odakle smo i ponosne smo. Ali meni je uvek bio san da budem u reprezentaciji Austrije. Rođena sam u Austriji, tako da mi je to bilo normalno. Naravno, pratiš druge, Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, navijaš kada sam ne igraš“.
Zbog toga je intoniranje austrijske himne protiv Srbije na prvom Evropskom prvenstvu u njenoj karijeri bilo mnogo više od uobičajenog protokola.
“Bilo je ekstra. Skoro da nismo zaplakale, pošto je to prvi put na Evropskom prvenstvu“.
Kompletan intervju pročitajte na portalu Meridian sport.
