"NEĆU DA IM TRAŽIM ADRESE I PALIM KUĆE" Velika ispovest Veljka Ražnatovića: Sve to rade zbog mog prezimena, čime god da se bavim - to bi me pratilo!
Veljko Ražnatović je sa 29 godina prošao put koji je neobičan za jednog boksera.
U sport je ušao kasnije nego što je to uobičajeno, trenirao je u različitim uslovima i prolazio kroz uspone i padove sve vreme noseći prezime koje u Srbiji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ipak, kada stane u ring, kako kaže, na kraju ostaje samo ono što uradi pesnicama.
Proteklog vikenda je došao do skora 20/0, o čemu se toliko priča. U razgovoru je Kurir otvoreno govorio o svakodnevnom životu, boravku i radu u Rusiji, prozivkama na mrežama, iscrpljujućim treninzima, porodici, veri, podršci koju ima kad je najteže, ali i o velikoj želji - da jednog dana osvoji medalju za Srbiju na Olimpijskim igrama.
Za početak - Rusija, država gde je proveo mesece podižući svoju boksersku priču na još viši nivo.
- U principu, bilo je jako slično ovome ovde. Dok sam bio tamo, radio sam s trenerom, a sad je i on došao ovde, tako da se u tom smislu ništa bitno nije promenilo. Treninzi su mi apsolutno isti, program je isti, i sve ono što sam radio tamo, radim i ovde. Jedina razlika je što mi je sada teretana praktično ispred kuće, dok sam tamo morao da se cimam metroom do treninga. Ovde mi je, što se toga tiče, mnogo jednostavnije da organizujem dan, ali rad i ritam su ostali potpuno isti - kaže Veljko.
Boks zahteva konstantnu motivaciju. Ražnatović ima jedan, najveći motiv - grb, zastavu i boje Srbije.
- To je stvarno neki poseban osećaj i nešto što je teško uporediti s bilo čim drugim. Kad uđeš u ring i znaš da predstavljaš Srbiju, imaš drugačiji osećaj i drugačiju odgovornost. To je nešto na šta se čovek, kada to jednom oseti, praktično navuče. Bar je tako kod mene. Volim taj osećaj i voleo bih da ga doživim što više puta.
Dan bez treninga? Veoma teško, posebno kad se uđe u ritam priprema za takmičenje...
- Iskreno, retko... Nema to veze s tim da li voliš boks ili ne. Naravno da ima dana kad se osećaš dobro, kad ti je lakše da treniraš, ali ima mnogo više dana kad ti se jednostavno ne ide i kad bi najradije ostao kod kuće. Međutim, to je deo sporta. Ne možeš svaki dan da čekaš da budeš raspoložen i motivisan. Moraš da odradiš ono što je pred tobom i kad ti je teško i kad ti se ne radi.
A kad je teško i kad je potrebno pronaći dodatnu snagu...
- Kad mi je najteže, najveću podršku pronalazim u Bogu. To je za mene nešto najvažnije i nešto na šta se oslanjam u svim teškim trenucima. Vera mi daje snagu da nastavim dalje, bez obzira na to šta se dešava.
Vera za njega ima posebno mesto u životu.
- Isus Hrist je jedina istina. To je moje uverenje i nešto što je za mene iznad svega ostalog.
Iako je boks praktično svakodnevni deo njegovog života, postoje periodi kada želi da se potpuno isključi.
- Svaki put kad završim meč, gledam da se potpuno isključim iz svega. Tada nema treninga i ne razmišljam o boksu. Sa ženom i decom otputujem negde. Može to da bude Kopaonik, može negde drugde po Srbiji, stvarno mi nije bitno gde smo. Bitno mi je samo da se odmorim, da budem s porodicom i da napravim pauzu od svega. Posle priprema i meča potrebno mi je da se malo odmorim, i fizički i mentalno.
Iako ima 29 godina, Veljko smatra da njegova priča u boksu i dalje ide pravim putem. Posebno zato što nije krenuo utabanom stazom.
- Ja sam kasno počeo da boksujem, u godinama kada ljudi koji su prošli kroz amaterski boks uglavnom već ulaze u profesionalne vode. Ja sam tada praktično tek krenuo da učim i da ulazim ozbiljnije u sve to. Zbog toga i nemam osećaj da sada moram nešto na silu da jurim ili da preskačem korake. Sve ima svoj proces.
Zbog toga nema osećaj da je nešto propustio ili da mora bilo gde da žuri.
- Mislim da sve ide svojim tokom, da se stvari odvijaju onako kako treba. Nigde ne žurim. Bitno mi je da napredujem, da učim i da idem korak po korak. Ne vidim razlog da bilo šta forsiram.
Jedna od tema od koje Veljko Ražnatović nikad nije mogao da pobegne jeste i njegovo prezime.
- Mislim da bi bilo isto šta god da sam radio. Da sam igrao košarku, opet bi bilo komentara. Da sam promašivao trojke, bilo bi komentara, da sam davao sve, opet bi bilo komentara. Mislim da to nema mnogo veze sa sportom kojim se bavim, već jednostavno s prezimenom koje nosim. Tako da je to nešto što je tu i što je oduvek bilo prisutno.
Veliko je pitanje kako se boriti s komentarima koji dolaze sa svih strana.
- Ne znam ni šta znači boriti se s tim. Živiš svoj život i radiš ono što radiš. Šta sada, treba da tražim IP adrese i palim kuće zbog komentara? Toga će uvek biti. Uvek će postojati neko ko ima nešto da kaže, neko ko će da kritikuje i neko ko će da komentariše. Ne možeš to da promeniš i nema smisla trošiti energiju na to.
Zlato na Olimpijskim igrama
Izbor između pojasa u profesionalnoj karijeri i olimpijskog zlata lak je za Ražnatovića.
- Zlato na Olimpijskim igrama, bez dileme. To je ipak nešto što osvajaš za Srbiju. Koliko god da je profesionalni pojas velika stvar, na kraju ga osvajaš za sebe i nosiš ga kući. Olimpijska medalja je nešto drugo.
