Autobus koji prevozi predstavnike medija do mesta događaja uglavnom nije skroz popunjen, ali pred finalnu utakmicu na vaterpolo turniru gotovo da nije bilo slobodnog mesta.Primećujemo kako devojka u majici sa srpskim obeležjima luta pogledom tražeći gde će da sedne, pa joj nudimo mesto na kojem smo držali opremu. Naša zemljakinja u Bakuu je Sanja Jović (22), volonterka iz Beograda, koja radi kao asistent u timu Estonije.- Prijavila sam se za volontiranje i izabrana sam za sektor olimpijskih komiteta. Želela sam da radim s nekom bivšom sovjetskom republikom i dobila sam Estoniju.Zašto bivša sovjetska republika?- Studiram ruski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu i ovo mi je dobra praksa i veliko iskustvo. Bila sam i na ZOI u Sočiju, i to mi je veoma značilo, pošto tamo svi govore ruski.Koja je razlika između Sočija, Bakua, Beograda?- Malo više mi se Soči svideo, ali i Baku je prelep. Sve mi se dopada, spoj Istoka i Zapada, azijske i evropske kulture.Često se srećemo na borilištima kad nastupaju naši sportisti. Kako sve to doživljavaš?- Postignut je ogroman uspeh i baš sam ponosna. Drago mi je što sam ovde, što mogu da vidim sve to kroz šta oni prolaze i da to osetim s njima, da navijam za njih i delim njihovu sreću i budem deo istorije, jer ovo su prve Evropske igre.Čestitaju li Estonci kad naši sportisti uzmu medalju?- Naravno! Pogotovo za vaterpolo, to im se baš dopalo i bili su mnogo srećni što smo mi osvojili zlato.
