Na Svetskom prvenstvu u Rimu osvojila je zlatnu medalju u disciplini 200 metara prsno uz evropski rekord, a ovim uspehom Nađa je ušla u istoriju srpskog plivanja kao prva žena koja je postala svetska prvakinja.
Već duže vreme je nema u sportskoj javnosti, a, kako je ranije rekla, vodi totalno miran život, fokusirana na svoju porodicu i dvoje dece.
Higlova se u međuvremenu posvetila pisanju bloga, i to o ozbiljnim temama. Jedna o temu koju je Nađa obradila je "kako se izboriti sa depresijom".
"Svako od nas kroz život prolazi kroz lepe i manje lepe trenutke. Ne ide uvek sve onako kako smo planirali i uglavnom ne bude onako kako smo zamišljali. Verujem da je svako od nas u nekom periodu života upadao u krize i osećao kao da iz te situacije ne postoji izlaz. Ne treba ni da vam govorim da je to greška jer posle svake kiše dođe duga, odnosno, posle lošeg perioda mora doći neko bolje vreme", napisala je u uvodu Nađa Higl.
Higlova je opisala period u kome je postavljala pitanje da li da nastavi sa treninzima.
"Dok sam trenirala, dešavalo mi se da osetim da više ne mogu, da pomislim da je sve uzalud. Dvadeset godina sam se bavila plivanjem. To je dve trećine mog života i normalno je da je bilo uspona i padova. Trenirala sam, a rezultati su mi izmicali. Naravno da će doći do onog pitanja “Zašto uopšte ovo radim kada nema vajde”. Zaista mi je više puta došlo da dignem ruke od plivanja, ali jednostavno je bilo teško dići ruke od nečega čemu si više od pola života maksimalno posvećen.
Budila sam se sa teskobom i osećajem kako mi se ne ide na trening, kako mi se ne ulazi u tu ledenu vodu, ali onda uskočim i osetim ono što me je godinama držalo, a to je ljubav prema plivanju. Shvatila sam da imam problem i priznala sam sebi da moram da pronađem izlaz iz toga.
Odustajanje nije dolazilo u obzir, te sam pokušavala da kroz tu ljubav prema sportu prebrodim anksioznost koja se kod mene javljala. Depresiju nisam prevazišla pobedom u Rimu. Pobedila sam je dve godine pre toga, kada sam sa bratom promenila sve moguće i nemoguće u treningu, tehnici i taktici."
Mlada Pančevka je rešila da nešto promeni u svom životu.
"Shvatila sam da moram nešto da promenim ili će me depresija potpuno dotući. Nisam to dozvolila i izašla sam iz toga jača. Posle toga nije postojala stvar koja me može uvući u taj vrtlog emocija. Ni povreda, ni mamino zdravstveno stanje, ni loše trke ni loši plasmani, borila sam se sa najjačom voljom do tada, jer ako se ne borimo, dozvoljavamo depresiji da nas dotuče.
Sve je išlo svojim tokom dok nisam dobila prvo dete. Pre toga sam razmišljala: “Kako žena može da se loše oseća kada pored sebe ima najlepše biće na svetu?”. Nažalost može. Ja sam to doživela i ne znam kako sam dozvolila da me to obuzme. Jednostavno se desilo. Kao da to nisam bila ja.
Uhvatila sam sebe da ležim i razmišljam: “Kako ću ja sada?”, U tom trenutku sam pored sebe imala biće koje je na mene bilo upućeno 24 sata dnevno i ceo moj život se svodio na dojenje tj. u mom slučaju izmuzavanje, hranjenje, pranje, peglanje, presvlačenje, uspavljivanje, razmišljanje o tome šta ću ako mu se nešto desi te zbog toga nisam ni u toalet išla dok neko ne dođe da ga pričuva.
Sama sam sebi to nametnula i to me je navelo da se osećam kao da postojim samo zbog tog malog bića, kao da je moj život izgubio bilo koju drugu svrhu osim da budem mama. Na sreću, u mom slučaju je trajalo samo nedelju dana, jer sam se trgla i rekla sebi: ”Nađa, ti nisi neko ko cmizdri i ko kuka nad svojom sudbinom. Imaš biće koje zavisi od tebe i ako ti nisi srećna neće ni to dete biti!”."
Bio je te prelomni trenutak, trenutak u kome je shvatila da je često bila sama sa svojim mislima.
"Od tog trenutka sam, kako mi nešto mračno padne na pamet, odmah počinjala nešto da radim, bilo da perem, da odem u šetnju sa bebom. Ma bilo šta samo da ne dopustim crnim mislima da me obuzmu. Shvatila sam da je problem bio u tome što sam često bila sama sa svojim mislima i tada ljudima svakakve gluposti padaju na pamet. Zaradila sam se i nisam imala vremena da se bavim trivijalnim mislima. Izborila sam se i vratila na kolosek.
U našem društvu je sramota ako priznaš da si ranjiv i da si doživeo nešto na šta uistinu ne možeš da utičeš. Mene nije sramota što sam ranjiva i ne treba ni vas da bude ako ste to doživele, jer to niste vi same birale, već je taj osećaj vas izabrao. Vaše je samo da ga prepoznate i da se sa tim izborite što je brže moguće. Ukoliko shvatite da ne možete sami, obavezno potražite pomoć stručnog lica."
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT UŽIVO: Zašto su Filipović i Pjetlović skinuli medalje na pobedničkom postolju?
