Ceo svoj život posvetio je sportu. Prvo se bavio ”kraljicom sportova” u čak tri discipline, skok u vis, trčanje na 800 i 1500m. U skoku u vis je kao srednjoškolac bio nekoliko puta prvak Beograda sa skokom od 1.85m, a zapažene rezultate beležio je i u trkama.
Pored atletike, uporedo se bavio fudbalom i rukometom. Po odsluženju vojnog roka vraća se u rodnu Žitorađu iz Beograda gde sa Blagojem Markovićem osniva ”Rk Zadrugar” odnosno današnji ”Rk Žitorađa”.
Da je sport njegov život pokazuje i podatak da ga je izabrao kao životni poziv, naime, Miletić je 40 godina bio profesor fizičkog vaspitanja u školi u Žitorađi.
Pored ovih sportova bio je uspešan i u: stonom tenisu, plivanju, boksu, ribolovu, džudou, planinarenju i biciklizmu. U rukometu i fudbalu je bio: igrač, trener, funkcioner. Na travnatom tepihu je proveo 10, a na parketu 14 godina.
Kako kaže nikada mu nije bilo teško da igra i dve utakmice dnevno, jer jednostavno sport je njegov život.
''Pošto su se u moje vreme utakmice igrale samo nedeljom, dešavalo se da prepodne igram rukometnu utakmicu a popodne da idem na fudbal. I nikada mi to nije teško padalo, jer sam igrao uvek iz ljubavi i želje da izađem kao pobednik,'' kaže nam ”Ćasko” na početku našeg razgovora.
Svoj nadimak po kome je prepoznatljiv u Žitorađi je dobio još u srednjoškolskim danima, kada je za vreme raspusta iz Beograda dolazio kući.
''Kad god bih za vreme raspusta došao kući, uvek bih posećivao lokalnu poslastičarnicu koju su tada u to vreme držali Goranci. Kako je jednog dana bila velika gužva, a konobar nije znao kako se ja zovem on me je upitao ”Ćasko, a ti šta ćeš?” ja sam poručio i kasnije ga pitao zašto me tako oslovljava, on mi je tada rekao da mnogo ličim na jednog njegovog rođaka koji se zove Ćasko. To su čuli meštani koji su se u tom trenutku zatekli i to je kasnije ostao nadimak po kome sam prepoznatljiv u Žitorađi.''
Među meštanima ove male varoši postoji šala da ”Ćasko samo nije dobar u sportovima koji još uvek ne postoje”. Redovan je učesnik u plivanju za Bogojavljenski krst, a jedini je tri puta zaredom bio šampion, poslednji put u svojoj 70-oj godini. Takođe, ono po čemu se Radovan Miletić izdvaja od drugih jeste da je spasao više od 20 ljudi od davljenja, i naučio oko 1000 neplivača kako da plivaju, tokom svog kursa plivanja koji je godinama držao.
''Često sam plivao za krst, i onda mi je vremenom dosadilo posle 5-6 pobede, tako da sam se pre par godina povukao. Podatak da sam spasao više od 20 života mi dosta znači, ali ja verujem da je to ipak i Božja volja da se baš ja nađem u tom trenutku kada se dešavaju nesreće tim ljudima i da im pomognem. Tokom svoje profesorske karijere sam na obukama neplivača naučio više od 1000 ljudi kako da plivaju, što mi je posebno drago.''
Stariji meštani Žitorađe koji se sećaju Ćaskovih igračkih dana kažu da kad god bi bio slobodan udarac za njegovu ekipu, a Miletić u tom trenutku na terenu to je siguran gol. Na utakmici protiv Bukovika iz Ražnja je čak tri puta matirao golmana protivnika iz slobodnjaka, a na tu cifru dodao je još 4 pogotka iz igre i meč završio kao sedmostruki strelac. I u rukometu je bio ”golgeter” a otkriva nam da mu je najdraža utakmica koju je odigrao na dan svog venčanja.
''Nije bilo dana kada sam ja propustio utakmicu na rukometu ili fudbalu. Međutim, jednom prilikom, na dan svog venčanja trebali smo da igramo rukometnu utakmicu. S obzirom da sam znao da mi iz kuće neće dozvoliti da odem da odigram meč, ja sam se iskrao i bez znanja ukućana odigrao meč na kome sam postigao 16 pogodaka, i moja ekipa je pobedila, a ja sam kasnije otišao da se oženim,'' priča nam sa osmehom na licu Radovan.
Ipak, fudbal mu je doneo najveću popularnost u njegovoj varošici, kako kaže, Žitorađani žive za nedelju i fudbalski meč, s toga su mečevi te ekipe bili najposećeniji. On je posle završetka karijere bio i trener mlađih selekcija koje danas vodi njegov sin Milan. A pet godina je i samostalno vodio ženski fudbalski klub u Žitorađi. Najveći uspeh u trenerskoj karijeri mu je osvajanje državnog prvenstva u malom fudbalu sa učenicima osnovne škole. Za to što i dan danas u 77-oj godini života sa lokalnim mladićima igra fudbal, basket ili stoni tenis zahvaljuje Bogu, jer kako kaže on mu je omogućio da se rodi sa talentom za sport.
''Ja verujem da kao i kod spasavanja davljenika tako i kod sporta, da mi je Bog podario taj talenat da mi svi sportovi leže. I danas igram sa momcima koji se skupe na školskom igralištu fudbal, košarku ili stoni tenis i trudim se da im prenesem svoje znanje. Međutim, nikako da naiđem na nekog ko će da me pobedi,'' još jednom nam kroz smeh priča ”Ćasko”.
Danas kada pogledam, mladi momci i devojke se opredeljuju za sport najviše zbog materijalnih stvari koje moderan sport može da im ponudi, nekada je to bilo drugačije, mi smo to igrali amaterski iz ljubavi, i nikad nismo želeli da izgubimo.
Svoje penzionerske dane provodi plivajući, trčajući i dižući tegove, a određeno vreme posvećuje ribolovu i planinarenju. Nedavno je sa planinarima iz Žitorađe išao na osvajanje Pasjačkog vrha, kao najstariji učesnik.
Koliko mu je sport pomogao u životu govori podatak da je do svoje 70. godine kod lekara išao samo zbog sportskih povreda, i dodaje da mu je karton u lokalnom Domu zdravlja otvoren tek pre par godina. Pored sporta za zdrav život i mladalački duh najviše zahvaljuje određenim navikama.
Nikada u životu nisam ni pušio, ni pio. Jednom za vreme srednjoškolskih dana dok sam čekao tadašnju devojku koja na kraju nije došla, u jednoj kafani u Beogradu popio čašicu vinjaka. Posle te glavobolje koju sam proživeo sam rekao sebi da nikada u životu neću piti, čega se evo pridržavam i dan danas. Za sve mlađe naraštaje, koji planiraju da se bave sportom Radovan Miletić ima jasnu poruku:
''Živite sportski. I volite sport. Bez ljubavi prema onome što radiš, nema uspeha,'' tako završava razgovor za naš sajt, sportska legenda Žitorađe i Toplice, Radovan Miletić ”Ćasko”.
Kurir sport/Dobričke.com, Nemanja Tonić
Foto: Dobričke.com
NE PROPUSTITE
