Na današnji dan pre četiri godine u tom čudesnom brazilsko gradu slavili smo samo tako. Bravuru košarkaša u polufinalnom duelu sa Australijom (87:61), osvojenu bronzu košarkašica trijumfom nad Francuskom (70:63), a onda i od 1988. godine čekano zlato vaterpolista. Slađe valjda nije moglo, potopljeni su Hrvati sa 11:7, okrenuli su igricu "delfini", a zauvek ćemo pmatiti sjajan slogan "Osvojili smo sve".
Da krenemo od Saleta Đorđevića i njegovih momaka. Ona neka pozitivna napetost među nama na tribinama potrajala je tek koji minut. Kada je Raduljica monstruozno zakucao u kontri za 8:0 svi smo već znali da košarkaši idu u finale. Da nas čeka i drugi duel sa Amerima, koje smo u grupnoj fatzi takmičenja "ispustili" i izgubili sa 94:91.
Marina Maljković posložila je kockice tako da ispiše istoriju srpske ženske košarke. Tako da devojke sa trobojkom na dresu prave čudo za čudom i da u Riju naprave nešto veće od čuda. Da uzmu medalju, da postanu prva ekipa kojoj je to uspelo u ženskoj košarci. Da učine da ih zapamtimo. One su bile svuda, podjednako žustre i vatrene na treningu, na utakmicama, ali i na tribinama kada je trebalo bodriti ostale naše sportiste. Izgrebane, izranjavljanje, polomljene... A opet beskrajno srećne i večito nasmejane zaslužile su sve aplauze.
Čekamo ih posle meča u prostoru za izjave, a odatle izlazimo bogatiji nego što smo ikad pomislili da ćemo biti. Bogatiji za nestvarno isksutvo. Suze su "napale" Marinu Maljković, svi smo trljali oči. Smeh se brzo pojavio kod selektorke, pa i kod svih nas. Toliko i takvih emocija na jednom mestu, u nekom polumraku hale u Rio de Žaneiru... Suvi blagoslov! Još kada sam nešto kasnije od Dajane Butulije (delimo rođendan, pa imamo tu posebnu konekciju) dobio potpisan dres, mom užitku nije bilo kraja.
I onda, ajmo na vaterpolo. Na klasik vodenog sporta, na duel Srbije i Hrvatske. Mesto mi je negde na vrh tribina, broj na kapicama teško da mogu da razaznam, a pored mene novinar iz Australije. Nije utakmica ni počela, čovek piše izveštaj: "Vaterpolisti Hrvatske osvojili su zlato na Olimpijskim igrama pošto su u finalu...". Htedoh da ga gurnem, da mu objasnim da lupeta i da će sve to obrisati, ali ga pustih. Posvetih se utakmici. Pardon, uživanju u istoj. Sa sve bronzanim košarkašicama, koje su nešto bliće bazenu.
Bilo je kao nešto napeto u prvoj četvrtini, već do poluvremena smo imali sigurno vođstvo, a briljirao je Dušan Mandić, koji je Hrvate potpuno rasturio i demoralisao. Smeškam se i gledam kako Austrlajinac briše prvi deo teksta, pa kucka ponovo i uživam. Vaterpolsiti su u tom trenutku PRVACI SVEGA. Evropsko, svetsko i olimpisjko zlato u vlasništvu je momaka, pardon ljudina, koje vodi Dejan Savić.
Igre su se bližile kraju, a mi smo znali da smo bili deo nečeg posebnog, nečeg velikog - najvećeg uspeha srpskog sporta svih rvemena na Olimpijskim igrama.
