Sa deset godina ga je pregazio kamion nakon čega je završio u komi i ostao bez dela jetre, slezine i plućnog krilo, ali to ga nije sprečilo da napravi vrhunsku karijeru u profesionalnom sportu i to kakvom sportu...
Antonio Rodrigo Nogeira je MMA legenda iz Brazila čija životna priča je neverovatna i mogla bi da inspiriše mnoge.
Kako je, dolazeći iz izuzetno teške situacije, "postao mitološko biće", i grdosija od preko 100 kilograma sa kojom mnogi ne bi smeli da uđu u oktagon... O njegovoj priči je, u svojoj rubrici "Retrosportiva", pisao hrvatski portal "Indeks", a sjajan tekst iz komšiluka je pred vama:
Dečja igra prerasla je u tragediju i noćnu moru
Godine 1986. tada desetogodišnji Nogeira imao je već šest godina iskustva u džudu. Bio je najsnažniji klinac u komšiluku i već je do svoje desete godine nabrao zavidan broj trofeja u svom gradiću u Bahiji na krajnjem zapadu Brazila, revolucionarnog imena Vitoria da Konkvista.
Jednog dana igrao se s mlađim bratom, Antoniom Rožeriom Nogeirom, i još jedanaestoro dece na ulici.
"Sećam se svega. Bio mi je to najteži trenutak u životu. Pričao sam s nekim i nisam ni primetio da je kamion na mojoj strani. Nisam imao vremena ni mesta da pobegnem", rekao je Nogeira o događaju koji mu je promenio život.
Ogroman kamion parkiran na ulici krenuo je u rikverc, a vozač nije ni primetio da se iza njega igraju deca.
"Točkovi su mi prešli preko celog tela. Sećam se da je brat hteo da me spasi, ali nisam uspeo da se izvučem. Najviše mi je u pamćenju ostalo koliko su me bolele noge kad ih je kamion gazio. Nakon toga mi je prešao preko stomaka i ramena. Mislio sam da ću da umrem. Zaustio sam nešto da kažem bratu, hteo sam da razgovaram s porodicom, ali onda se odjednom sve zacrnilo".
Ostao je bez pola jetre, slezine, plućnog krila, u komi i s polomljenim kostima. Bio je invalid i to je trebalo zauvek da ostane.
Sledeća četiri dana mali Nogeira je proveo u komi. Polomljene su mu obe noge, a slomljena rebra uzrokovala su ogroman broj unutrašnjih povreda. Morali su da mu odstrane deo jetre, slezine i plućnog krila, a mogao je da diše samo uz pomoć mašine. Lekari su rekli njegovim roditeljima da se pomole za čudo da im dete ostane živo, ali da više nikad neće hodati.
Nakon par nedelja došao je do nivoa da može sam da diše, ali i dalje nije mogao da se kreće. Noge su mu bile slomljene, a nekoliko pršljenova i diskova mu je bilo oštećeno i van ležišta i svaki medicinski stručnjak i udžbenik upućivao je na to da će ceo život ostati invalid.
Kasnije je pričao da je ključnu ulogu u svemu odigrala njegova baka, koja nije napuštala njegov krevet, neprekidno se molila i koju je čuo čak i kad je bio u komi. Te trenutke nikad nije zaboravio.
Kako je dete iz kraja postalo mitološko biće
Izašao je iz bolnice nakon dva meseca, a tačno toliko mu je trebalo da prohoda uprkos svim prognozama.
"Znao sam da ja to mogu. Taj period je bio nešto što me odredilo kao čoveka, ali i borca. Svaki put kad bih dobijao batine, u ringu bih sam sebi rekao da ništa ne može da bude gore i bolnije od kamiona koji te gazi".
Nogeira je uskoro postao "Minotaur", grčko mitološko biće koje je pola čovjek, a pola bik. Nadimak mu je dao rođak zbog "nadljudske snage i veličine". Sledeće dve decenije je proveo po "kavezima" šrom sveta, gde je dokazivao da je ono najbolnije i najgore već prošao.
Osim ogromnog ožiljka koji se protezao preko stomaka i celih leđa, na to ga uvek podseća rupa u njegovim leđima gde se nalazio mišić kojem nije bilo spasa nakon nesreće. U tome je bio deo njegove mistike i veličine.
Bilo je u istoriji većih i boljih boraca, onih koji su uzeli više pojaseva i koji su imali bolji učinak. Ali niko nije tako dobro, tako uporno i tako žestoko dobijao batine pa, po ko zna koji put u svom životu, sve prevario i izašao kao pobednik.
Sa 17 godina je upoznao najveću ljubav svog života. Njome će pokoriti svijet
Četiri godine trebale su mu da se vrati treninzima u džudu, ali je ubrzo shvatio da ga zanimaju sve borilačke veštine. S 15 godina je prvi put u životu otišao na bokserski trening. Na prvom sparingu u životu je odradio sedam rundi.
Svih sedam je uverljivo izgubio.
"Bilo mi je teško. Ceo život sam navikao nekom da uletim u noge. Nisam mogao da se naviknem na borbu stojeći. Prebijali su me svi, čak i moj brat blizanac koji je bio niži skoro deset centimetara i imao je deset kilograma manje", rekao je "Minotaur".
Relativnim neuspehom na bokserskim treninzima utabao je put do najveće ljubavi svog života. Sa 17 godina je počeo da trenira brazilski džiu-džitsu, veštinu kojom je naredne dve decenije dominirao najvećim svetskim borilačkim arenama.
Učio je od najboljih i postao najbolji
Džiu-džitsu ga je naterao da promeni puno toga u svom životu. "Izleti" u Rio de Žaneiro postali su stalni na mesečnoj bazi kako bi "Big Nog" (kako su ga godinama kasnije Amerikanci prozvali, za razliku od mlađeg brata, "Lit Noga") išao u akademiju povezanu s jednim od pionira i najvećih majstora u istoriji ovog sporta, Rikarda de la Rive.
Nogeira se borio pod nadzorom De La Rivinih učenika, ali vrlo brzo je prešišao sve s kojima je trenirao i takmičio se. De La Riva je u njemu video nešto posebno i uzeo ga je pod svoju kontrolu. Vrlo brzo "Minotaur" je zanat počeo da uči od onih koji su ga stvorili.
Porodica Gracije stara je porodica koja je početkom 20. veka preuzela izvorno japansku vještinu i dala joj današnja prepoznatljiva obeležja. Shvatili su da, za razliku od japanskih džudoka, Brazilcima više od bacanja odgovara borba puno bliža brazilskim uličnim tučnjavama s bandama i drugim napadačima koja se zasniva na borbi na podu (grappling), zahvatima i gušenjima.
Džiu-džitsu je imao sve osim jedne stvari - love
U samo par godina "Minotaur" je postao jedan od najboljih učenika u istoriji porodice koja je izumela sport. Do 22. godine je dvaput bio prvak Brazila, dvaput je osvojio Panameričke igre, a na Svetskom prvenstvu je uzeo srebro i bronzu.
Džiu-džitsu je nudio sve što je on u životu hteo i tražio osim jedne stvari - love. "Lepo je osvajati medalje, ali ja sam kao džudoka i džiu-džitser zaradio par hiljada dolara u životu. Od nečeg moraš da živiš", rekao je "Minotaur" koji je tačno mjesec dana nakon zlata na Panameričkim igrama prvi put u životu profesionalno ušao u MMA kavez.
Radio je stvari koje nikad nisu viđene. To ga je preko Amerike odvelo u obećanu zemlju
Svoj prvi meč odradio je u američkoj Floridi protiv Davida Doda. Amerikanac je izdržao svega tri minuta i dvanaest sekundi borbe pre nego što ga je "Minotaur" naterao na tapkanje.
U mesecima koji su usledili pokazalo se koliko je Dod zapravo bio tvrd. Sledeći meč Nogeira je imao za samo četiri meseca. Opet je pobedio, ovog puta "armbar polugom" za minut i 52 sekunde borbe.
Dvadeset dana kasnije opet je bio u ringu.
Ovog puta je preko puta njega bila opasna njuška - Valentijn Overem, brat puno poznatijeg Alistera, ali čovek s bogatim amaterskim iskustvom u kikboksu i MMA, te 15 profesionalnih mečeva u slobodnoj borbi.
Izdržao je sekundu manje nego poslednji "Minotaurov" protivnik, a onaj u četvrtom meču nije izdržao ni minut u kavezu s "Big Nogom". Naravno, ne treba posebno da se napominje da je pobedio nakon tapkanja na poluge. S 23 godine u životu i učinkom od 5-0 obezbedio je sebi priliku života. SAD je bio samo odskočna daska za prestonicu i Meku borilačkih sportova tih godina - Japan.
Japanska mafija dala je "Minotauru" ponudu koja se ne odbija
Dugo godina su Japanci smatrali da su veštine njihovih profesionalnih rvača jedino oružje u stvarnoj i realnoj borbi. Japanski kečeri su godinama izazivali suparnike na prave i "freak" borbe, uglavnom po kalupu koji je savršeno odgovarao rvačima koji su u 9 od 10 mečeva lako odnosili pobedu.
Ta teorija poljuljana je kada je Rikson Grejsi, verovatno najveštiji potomak džiu-džitsu porodice, u ringu na mrtvo ime prebio najveću japansku rvačku zvezdu, Jojija Anja. Japan je morao da sačuva čast pred celim svetom pa je 1997. godine osnovao organizaciju koja je obeležila narednih deset godina borilačkog sporta i dao joj simbolično ime - "Pride FC".
Jedan deo priče oko Prajda vrti se oko toga da su Japanci zvali najbolje borce iz čitavog sveta i svih mogućih borilačkih vještina i koji su se, za razliku od tradicionalno zatvorenih i mističnih istočnjačkih borilačkih tradicija, otvorili prema svetu i napravili najveći spektakl do tada.
Prajdovi događaji bili su kombinacija profesionalnih mečeva, borbi kečera, koncerata čudnog japanskog roka i oživljavanja doživljaja iz anime crtaća. Drugi deo priče oko Prajda je puno mračniji. Iza njega su stajale jakuze koje su organizaciju koristile ne samo da bi širili teritoriju i oprali novac nego i da bi u domaćoj javnosti oprali svoje ime. Tu valutu su bili spremni da plate zlatom.
Puno godina kasnije dosta Prajd boraca je priznalo da nikad nisu imali nikakve ugovore, da su novce dobijali na ruke i da su, zavisno od faze karijere i interesu, znali da dobiju milione da prodaju meč koliko god to tragikomično izgledalo.
"Minotaur" je prvu šansu u Japanu dobio u sestrinski povezanoj organizaciji, "Fighting Network Ringsu", a 2001. godine je debitovao u Prajdu kao najopasniji Brazilac i "grappler" na svetu.
"Taj novac nisam mogao ni da sanjam. To je bila ponuda koja se ne odbija", rekao je uz znakoviti smešak u brazilskom podkastu 2017. godine.
Pod patronatom jakuza stvorilo se najveće rivalstvo u MMA istoriji. Brazilci protiv brazilskih divljaka
Baš je najveći sportski događaj pod patronatom japanskih jakuza bio platforma stvaranja najvećeg rivalstva u istoriji MMA sporta kada je reč o suprotstavljenim dvoranama, odnosno timovima. Obe su bile brazilske.
S jedne strane postojao je "Brazilian Top Team", kojem je pripadao i "Minotaur".
Bila je to ekipa sa snažnim vezama s porodicom Grejsi i američkim dvoranama, čiji je skoro pa isključivi cilj bio da promoviše džiu-džitsu na najvećoj sceni. Braća Nogeira, Vitor Belfort i Rikardo Arona najpoznatija su imena te ere iz BTT-a.
S druge strane je stajao "Chute box", a o njima je možda dovoljno reći da im je neformalan naziv i u Brazilu i u Japanu bio "divljaci s Amazone". Njihov stil u borbi zasnivao se na ludosti, tempu i zastrašivanju protivnika, a činjenica da je najpoznatijem borcu tima Vanderleju Silvi nadimak bio "Ubica sekirom" govori kako se borio, ali i ponašao.
"Chute box" nije zanimalo širenje nacionalne slave niti predstavljanje plemenite brazilske veštine. Zanimalo ih je samo dobro staro nasilje. Dva tima su se godinama sukobljavali i u ringu i van njega za titulu najbolje brazilske dvorane, a "Minotauru" su dve borbe protiv članova "Chute boxa" na vrhuncu karijere otkazane zbog povrede.
Poruka "Kro Kopu" (Mirku FIlipoviću, hrvatskom borcu): "Je***e mu mater"
"Imao sam osećaj da nas pokreće samo mržnja. Danas to ne mogu da objasnim i glupo je. Ali i ja i Antonio smo postali bolji borci jer smo hteli da pokažemo da Brazilci nisu divljaci", rekao je godinama kasnije "Minotaurov" brat.
Koliko je važna i stvarna mržnja između dva tima bila, najbolje svjedoči situacija prije meča "Kro Kopa" i Vanderleja Silve, a ispričao ju je Igor Pokrajac, hrvatski rekorder u UFC-u i dugogodišnji Filipovićev prijatelj i trening partner.
Bilo je to tačno tri godine nakon borbe između "Minotaura" i "Kro Kopa" u polufinalu teškaškog Gran Prija, koji je Prajd organizovao. "Minotaur" je zaustavio "Kro Kopov" tim i imao je samo jednu poruku i želju usmerenu protiv svojeg sunarodnnika: "Molim vas, je***e mu mater."
Kasnije se rivalstvo ublažilo ili barem poprimilo nove forme raspuštanjem pojedinih ekipa ili fuzijama s trećim dvoranama. Borbe i stil su "Minotauru" doneli planetarnu slavu, ali u Brazilu su ga obožavali pre svega kao tipa koji zemlju predstavlja na ispravan način, nasuprot "divljacima" i "ubicama sekirom".
Tri borbe su mu bile dovoljne u Prajdu da dođe na svetski tron
U svojoj prvoj Prajd borbi "Minotaur" je bivšeg svetskog prvaka u obaranju ruke, Garija Gudridža, porazio tako što mu je napravio polugu takozvanim trouglom. Na isti način je u sledećoj borbi porazio prvog UFC teškaškog šampiona u istoriji, Marka Kolemana.
U svom trećem meču u Prajdu borio se za prvi pojas prvaka u istoriji organizacije. Amerikanac Hit Hering bio je najtvrđi protivnik dosad, ali su sudije jednoglasno odlučile da je "Minotaur" bio bolji.
S 25 godina imao je svet na dlanu. Bio je prvak najmoćnije i najbrže rastuće organizacije na svetu, zaradio je milione, a načini na koji je svladavao protivnike samo su doprinosili mitu o nepobedivom biću.
Ceo svet je hteo da vidi ko je pravo čudovište. Zver iz Amerike ili polubik iz Brazila
Naravno, mitološko biće može doživeti svu količinu slave i veličine samo kad porazi drugo mitološko biće. Za vlasnike Prajda i sve fanove borilačkog sveta širom sveta nije bilo dileme koga treba upariti s Nogeirom.
Bob Sap bio je čudo prirode, zver do tada neviđenih fizikalija u slobodnoj borbi. Tip od 197 centimetara i 150 kilograma čistih mišića u Japanu je u kik-boksu u roku od dva meseca dva puta nokautirao starog, ali legendarnog Ernesta Husta, jednog od najboljih boraca u istoriji.
Sap je odradio dve MMA borbe koje je ekspresno rešio i Japanci su dali sve od sebe da njegov okršaj s "Minotaurom" prikažu kao sukob polubogova. U tome su apsolutno uspeli. Svi koji vole tuču su 28. avgusta 2002. godine pred TV-om čekali odgovor na pitanje koje je od dva čudovišta stvarno, a koje je izmišljeno.
U prvoj sekundi borbe "Minotaur" se bacio u noge znatno većem i težem protivniku. Sap je to na vreme prepoznao, spustio se u kolenima i uhvatio rivala oko struka. Već u idućem trenutku ga je podigao metar u vazduh i svom snagom zakucao o pod. Širom arene su se čuli urlici jer nema šanse da neki čovek to preživi. Srećom, "Minotaur" je samo napola čovjek.
Sap ga je žestoko udarao šakama, a Nogeira je dobio najveće batine koje su viđene na TV ekranima još od partizanskih filmova u kojima stradaju vagoni nesretnih Nemaca. Amerikanac se izduvao, a Nogeira je dočekao svoj trenutak u drugoj rundi. Poluga na ruci, tapkanje i kraj priče.
Dan kada je celu Hrvatsku bacio u očaj
S tim, ali i mnogim drugim skalpovima vrednim pohvale (doduše, ovaj put bez titule prvaka koju je preuzeo Fedor), "Minotaur" je stigao na okršaj protiv "Kro Kopa", onog koji je cela hrvatska nacija sa strepnjom iščekivala.
Scenario uoči borbe je bio spreman. Fedor je otkrio da je i minotaure moguće pobediti, a najbolji udarač u svetu slobodne borbe imao je zadatak da zakuca Brazilca, uzme pojas privremenog prvaka i izazove Fedora za najveći spektakl u istoriji sporta.
U prvoj rundi sve je išlo prema tom scenariju. Mirko Filipović, koji je sad već mesecima radio s najvećim svetskim majstorima graplinga i rvanja koji su ga naučili osnovama odbrane, bez većih problema je branio "Minotaurova" rušenja, a u borbi na nogama podelio mu je poprilične batine uz nokdaun na kraju runde.
Pre druge runde "Minotaur" je još jednom odlučio da će da pobedi svaku prognozu protiv sebe. Brazilac je srušio rivala i strpljivo radio na podu obgrlivši ga poput anakonde. "Kro Kop" je hteo da pobegne u pogrešnom trenutku i bilo je to dovoljno da mu "Minotaur" zgrabi ruku, izvuče polugu i novom predajom dođe do najveće pobede u svojoj karijeri i titule privremenog prvaka.
Sveto trojstvo Prajda
Bila je to pobeda koja brazilskom majstoru nije samo donela novu šansu da izazove Fedora i napadne "pravi" pojas. Tih godina u Japanu se stvorilo Sveto trojstvo svetskog MMA-a. Fedor, Mirko i Nogeira nisu samo bili najbolji borci sveta.
Bili su tipovi koji su popularizovali MMA u svakom uglu sveta. S njima trojicom se, više nego ikad pre, slobodna borba odmakla od etikete brutalnog iživljavanja i nasilja i primakla konceptu sporta u kojem je poštovanje i odricanje sve.
Fedor je sve do odlaska u Ameriku bio nepobediv, a "Minotaura" je pobedio dvaput. Ali, Brazilac je, baš poput njegovih prethodnika iz porodice Gracije, celom svetu pokazao koliko je moćan brazilski džiu-džitsu, koji će uskoro promeniti koncept samoodbrane i ući u sve kurseve i dvorane ovog sveta.
Njegovi rezultati debelo su premašivali okvire sporta, a njegova neverovatna izdržljivost i otpornost na udarce bila je za Brazilce veliki odraz njihovog fajterskog, drskog i upornog nacionalnog duha. Svako u Brazilu je barem jednom zaigrao fudbal i svako se barem jednom potukao. Za ove druge "Minotaur" je bio ono što je Ronaldo bio za ove prve.
Japansku karijeru završio je učinkom od 29 pobeda, četiri poraza i jednim prekinutim mečom u kojem nije proglašen pobednik. Baš kao i ostatak Svetog trojstva, pad Prajda i japanske borilačke industrije dočekao je s izdašnim ugovorom iz SAD-a. I to najekskluzivnijim mogućim, UFC-ovim.
U UFC ispisao istoriju
I "Kro Kop" i Fedor su imali velikih problema nakon prelaska u SAD, a "Minotaur" je tu tranziciju najbolje odradio. U svom prvom meču u UFC savladao je starog znanca Heringa, a već u drugom meču dobio je napad na pojas privremenog prvaka.
U tom duelu je pobedio bivšeg prvaka Tima Silviju, koji je zapeo u Brazilčevoj giljotini. "Minotaur" je time postao jedan od samo tri čoveka u istoriji, uz Dena Hendersona i Marka Kolemana, da je imao pojas i u Prajdu i u UFC.
Činilo se kako bi njegova američka priča mogla biti velika skoro kao i japanska. Onda je, kako to obično biva, naglo i nasilno ugušen još jedan mit. Tek je s 31 godinom "Minotaur" postao čovek u punom smislu te reči.
Izdalo ga je najveće oružje, a legenda je brzo otišla u istoriju
U borbi za pojas prvaka protiv još jednog vrhunskog majstora brazilskog džiu-džitsua "Minotauru" se dogodilo ono što nije nikad do tada u karijeri. U tačno 37. borbi svoje karijere doživio je poraz prekidom. Mir ga je nokautirao u drugoj rundi i nagovestio početak kraja.
U sledeće četiri borbe "Minotaur" je doživeo još dva poraza. Nokautirao ga je Kain Velaskez i potvrdio da je čvrsta brada daleka prošlost za Brazilca, koji je u karijeri jednostavno pretrpeo previše štete. Bio je pretvrd čak i za svoje vlastito dobro.
Da mu verovatno više nije mesto među elitom, sugerisao je revanš protiv Mira u kojem je američki borac svom suparniku, jednom od najboljih džiu-džitsu majstora u istoriji slobodne borbe, slomio ruku kimura polugom. Poslednje tri borbe njegove karijere bile su pomalo tužne, kako to obično bude kada borci koje je biologija pregazila požele zadnji put da se naplate.
Sve tri borbe je izgubio, a sjaj prvaka i nepobedivosti otišao je davno pre toga. Na scenu su stupili neki novi klinci, a on je 2015, s 39 godina na leđima, ostavio rukavice u kavezu u kojem je suparnike pobedio 34 puta, od čega 21 predajom. Nije loše za klinca koji ni po čemu nije trebalo ni da hoda.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
