Mirko Vičević, poznati jugoslovenski vaterpolista iz Crne Gore, otkrio je tokom Evropskog prvenstva, da je posle raspada SFRJ želeo da igra za Hrvatsku.
Dobri poznavaoci vaterpola znaju da je Mirko Vičević (55) oteran od strane Delije, navijača Crvene zvezde, u februaru 2022. godine, kada je imenovan za trenera kluba. Na utakmici Crvene zvezde protiv Šapca, Delije su tada razvile transparent "Šiptar, Hrvat, balija, nisu moja bratija" i uz povike "Delije, Delije, 'ajmo svi u glas, Mirko Vičević, nikad deo nas" zatražile odlazak trenera. Otada trener iz Crne Gore nije komentarisao svoj odlazak iz Beograda.
Mirko Vičević je napustio Crvenu zvezdu, a posle toga se vratio u Crnu Goru i radio u akademiji Kataro u rodnom Kotoru. Odnedavno je selektor vaterpolo selekcije Slovenije sa kojom je igrao na EP u Hrvatskoj. Tom prilikom dao je i zanimljiv intervju za portal "Index" u kojem je govorio o tome kako je želeo da igra za vaterpolo reprezentaciju Hrvatsku po raspadu Jugoslavije. I objasnio zašto ipak to nije učinio.
- Da, to što se dogodilo ne pripada sportu i bolje je da o tome ne pričamo. A i što da uopšte pametno na to kažem? U Beograd sam otišao s najboljom namerom da pomognem Zvezdi koja me dve godine ranije takođe tražila za trenera. Odluka da dođem nije bila laka, ne zbog toga što je u pitanju Beograd, već jer sam imao klub u kojem sam radio i zato što imam troje male dece. Ipak, prihvatio sam poziv i sve je išlo jako dobro, a onda se dogodio incident grupe navijača koji me nisu želeli jer sam Hrvat. Tada sam se vratio kući - rekao je Mirko Vičević.
Pred početak EP u Atini 1991. godine, vaterpolisti iz hrvatskih klubova dobili su direktivu da napuste reprezentaciju Jugoslavije. To su uradili Perica Bukić, Mislav Bezmalinović i Dubravko Šimenc. U selekciji su od Hrvata ostali Vitomir Padovan i Mirkov mlađi brat Željko Vičević, koji su igrali za Partizan i Kotor. Tada je Mirko Vičević bio član Jadrana iz Splita.
- Odluke su se menjale iz dana u dan. Kao član splitskog Jadrana, dobio sam uputstvo da napustim reprezentaciju. To sam i prvo napravio. Zatim je stigla odluka da ipak možemo igrati. Onda nam je opet rečeno da bi bilo bolje da ne igramo. U vrlo kratkom vremenskom intervalu dobijali smo potpuno oprečne informacije i to je unosilo nemir u ekipi - prisetio se Vičević.
Otkrio je tada kako se osećao i kako je razmišljao. Jugoslavija je tada postala prvak Evrope pobedivši u finalu Španiju rezultatom 11:10. Reprezentaciju su tada činili Aleksandar Šoštar, Milan Tadić, Željko Vičević, Mirko Vičević, Igor Gočanin, Predrag Zimonjić, Viktor Jelenić, Igor Milanović, Vitomir Padovan, Dušan Popović, Goran Rađenović, Nikola Ribić, Vaso Subotić, Dušan Ćirković, Veljko Uskoković.
- Srce mi je govorilo da treba da podržim hrvatske igrače i da sa njima treba i ja da se povučem i vratim se. Ali, gde? U Kotor? Da sam to napravio, da sam otišao, žrtvovao bih porodicu i sve ono što sam imao u Kotoru. Porodicu, sve. Ponavljam, srce mi je kucalo za Hrvatsku, to nije bilo sporno i to su znali svi moji saigrači, ali jednostavno s familijom koja je u ono doba živela u Kotoru to nije bilo moguće. Ogroman pritisak na moju porodicu u Kotoru je bio i ranije, samo zato što sam igrao za hrvatski klub.
Jugoslavija je bila od sankcijama, a Vičević, iako je hteo, nije mogao da igra za Hrvatsku.
- Mogao sam jedino da sam preselio celu porodicu, a to je bilo nemoguće. Nisam mogao živeti u Kotoru, a tokom rata igrati za Hrvatsku. U krajnjem slučaju, ja sam državljanin Crne Gore, a Kotor je deo Crne Gore. Kao građanin Kotora, kao neko ko je tu rođen, branio sam interese grada i države kojima sam tada pripadao. To što sam srcem pripadao drugoj strani, nije mi davalo nikakvu mogućnost da odlučim onako kako sam iskreno želeo. Jesam li mogao igrati za Hrvatsku? Mogao sam, ali ne bez posledica. Da sam tako odlučio, to bi značilo da bih morao da preselim celu porodicu, izabrati i za sebe i za njih potpuno novi život.
U četvrtfinalu OI u Atlanti 1996. prvi put posle rata došlo je do susreta između nekadašnji saigrača. Hrvatska je pobedila Jugoslaviju (8:6) za koju je igrao Mirko Vičević. Tada je sa mesta selektora pred odlazak na OI smenjen Nikola Stamenić, a umesto njega postavljen neiskusni Dragan Andrić.
- To više nije bila moja reprezentacija! Ne samo zbog nacionalnih podela, već zbog toga što smo na te Igre došli nesložni. Postojalo je mnogo problema na relaciji trener - igrači. Mimo sporta se odlučivalo ko će igrati, kako će se igrati i atmosfera je bila sve samo ne idealna. Tada sam definitivno shvatio da u toj reprezentaciji meni više nije mesto.
Bio je jedan od prvih sportista koji je podržao ideju o samostalnosti Crne Gore i napuštanju državne zajednice sa Srbijom. Podržavao je DPS Mila Đukanovića.
- Od samog početka to sam želeo. Još 1991. sam govorio da bi i Crna Gora trebalo da sledi put Hrvatske, Slovenije i BiH i da mora dobiti svoju samostalnost. Zbog tih stavova nisam bio baš omiljen u Crnoj Gori. To je bio moj najveći problem. Ne samo da nisam mogao kao Hrvat igrati za Hrvatsku, nego sam bio Hrvat u Crnoj Gori, a u to doba to nije bilo nešto poželjno ili opšteprihvatljivo. Uvek sam smatrao da Crna Gora mora imati svoju reprezentaciju. To se na kraju ipak dogodilo mnogo godina kasnije, kad sam bio na kraju karijere, ali sam sa zadovoljstvom za Crnu Goru odigrao prvu utakmicu u Trstu protiv Italije 2006. Nakon toga više nisam igrao, bio sam blizu 40. i procenio sam da sad kad sam ispunio želju da igram za svoju zemlju, da bi bilo glupo mesto uzimati mlađim i boljim igračima - objasnio je Mirko Vičević.
Mirko Vičević potiče iz sportske porodice. Njegov otac Pavle i stric Slobodan igrali su vaterpolo, kao i njegov brat Željko. Njegov sin je vaterpolista, kao i oba sina od brata.
Kurir sport/Index
NE PROPUSTITE
