"DOVEDITE MI NJEGA I BIĆEMO ŠAMPIONI ILI CEPAM TRENERSKU DIPLOMU" Životna priča novog selektora Srbije: Trnovit put ka vrhu, hrabro obećanje i anegdote za anale

Selektor futsal reprezentacije Srbije, Marko Gavrilović, bio je novi gost serijala "Mali fudbal, velike priče" gde se dotakao brojnih zanimljivih tema.

Kako je sve počelo, kojim putem je tekla njegova igračka, a kojim putem trenerska karijera, koliko je zanimljivih anegodta bilo... Sve to čeka vas u nastavku teksta...

Odakle Marko Gavrilović u futsalu? Kako je sve počelo?

- Karijeru u velikom fudbalu završio sam veoma mlad. Počeo sam u mlađim kategorijama FK Zastava, izašao sam u prvi tim u tranzicionom periodu u državi. Fabrika Zastava bila je na izdisaju, pa je i sam fudbalski klub kuburio, a ja sam imao sreće da u drugoj ligi Jugoslavije odigram par utakmica. Igrao sam i u Srpskoj ligi, bio sam neko vreme i kapiten, ali sam bio dosta realan i vremenom sam shvatio da u sebi ne vidim potencijal da postanem vrhunski fudbaler. Okrenuo sam se studijama, odigrao još jednu polusezonu u Zastavi, isto kao kapiten, i posle toga sam okačio kopačke o klin.

- Bio je turbulentan period u državi, te sam ja paralelno radio i studirao, a od detinjstva sam sa drugarima i ekipom iz kraja igrao turnire. Ti turniri bili su naša svakodnevnica, i dok sam igrao veliki fudbal i kada sam prestao. Dosta godina posle toga počeo sam da igram turnire sa momcima sa Mašinskog fakulteta, odigrali smo ih sijaset za jedno leto i dobio sam poziv da im se priključim u KMF Mašinac. Već su odigrali jednu sezonu, bili su mladi, ambiciozni, energični, školovani… Pronašao sam se među tom grupom ljudi! Godinu po godinu smo rasli zajedno, bez novca i sponzora! Snalazili smo se da preživimo i budemo najbolja verzija sebe.

- Posle pet, šest godina postojanja kluba došli smo u situaciju da možemo da dovedemo trenera. Doveli smo Aleksandra Đokića, bivšeg igrača i trenera Ekonomca i Novog Pazara. Trenirao nas je jedne sezone, a mi smo, nažalost, u poslednjem kolu izgubili od Fontane u Kragujevcu i oni su ušli u Prvu ligu, a mi smo ostali u Drugoj. Iza nas na tabeli je bio Ekonomac B sa nestvarno jakom generacijom. Tu su bili Nemanja Momčilović, Denis Ramić, Ninoslav Aleksić, jedno vreme i Miloš Simić, Dušan Nikolić, Aleksandar Galamić, Srđan Ivanković koji igra za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, bio je tu jedan Brazilac, par utakmica odigrali su i Marko Pršić i Peca Jovanović… Bila je to jako kvalitetna Druga liga, a mi smo nažalost poklekli u poslednjem kolu. Izgubili smo kod kuće, nismo ušli u Prvu ligu, ostali smo bez trenera i bilo je upitno da li će klub uopšte da nastavi da postoji.

POSTAO SAM TRENER DA SE NE BISMO UGASILI

- Sastali smo se, seli, razgovarali… Nismo imali novca za trenera, niti budžet za dalje i nekako ja kao najstariji u tom momentu u klubu prihvatio sam se trenerskog posla. Bilo je ili to ili da klub ugasimo! Krenuli smo da treniramo, tri puta nedeljno u nepopularnim terminima. Od 23 do ponoći dva puta nedeljno i jednom od 22 do 23. Inače, ukupno smo, u šest godina od grada Kragujevca dobili 226.000 dinara. To vam pričam da biste shvatili da smo i bez novca i iz čiste ljubavi funkcionisali. Kad je tu prava grupa momaka, onda ništa nije problem!

- To je bila moja prva trenerska sezona, mi smo bili manje više ubedljivi u toj Drugoj ligi Zapad, tri kola pred kraj smo mislili da smo sigurni, malo se opustili, pa tek u poslednjem kolu pobedili ekipu iz Užica i plasirali se u Prvu ligu. U isto vreme osvojili smo i Kup Zapadne Srbije i, eto, neplanirano sam ušao u trenerske vode, a prva sezona bila je izuzetno uspešna. Osvojili smo duplu krunu i svi su bili srećni i ushićeni, euforija se osetila svuda. Ja sam spuštao loptu, bio sam surovo realan, jer sam shvatio posle te prve svoje trenerske sezone koliko ja nisam spreman i koliko još stvari ne znam. I koliko moram da radim na sebi kako bih došao na nivo na kom želim da budem.

- Sama ta moja svest da moram da radim da bih bio bolji i da rezultat često nije jedino merilo… To me je nateralo da i dan danas radim na sebi i trudim se da gledam sve što se dešava u svetu futsala i budem bolji! Krenuo sam u potragu za edukacijom, pitao sam se kako mogu da napredujem. Internet je odlična stvar, ali koliko se dobrih podataka može naći, toliko se može i krenuti pogrešnim putem… Treba izabrati onaj pravi!

- Godinu dana mi je mentor bio Serđo Gargeli, koji je sada selektor Finske. Pre toga je bio selektor Vijetnama i Kine. Prvih godinu dana sam sarađivao sa njim i ta saradnja mi je dosta pomogla da se profilišem i usmerim u trenerskoj karijeri i posle dve godine saradnje sa njim sam nastavio na svojoj edukaciji. Sedam godina sam bio u Milanu na najboljem seminaru za trenere gde su predavači Venansio, Velasko i svi iz samog vrha predavača iz Španije i Portugala. Godinama sam, mogu reći, i krao neko znanje od svakog, pratio te neke stvari koje se dešavaju u futsalu i prilagođavao to svojoj filozofiji i shvatanju futsala i načinu rada. Pre svega klubu u kome sam radio i igračima koji su bili u timu, da bih mogao da izvučem maksimum iz potencijala koji sam imao u tom trenutku.

- Mašinac sam napustio jer nas gradske vlasti koje su tada bile na čelu Kragujevca nisu ispoštovale. Novac koji su nam obećali, nisu nam dali, prebacili su na neke druge, totalno amaterske, klubove. Ja nikada nisam trpeo nepravdu, na to sam morao da odreagujem! I, samim tim, taj klub ne bi imao perspektivu u gradu dokle god sam ja na čelu i znajući kakva je situacija ja sam Mašinac napustio i odlučio se da radim u nekoj drugoj sredini.

POŽAREVAC, PA BLACE

- Prihvatio sam poziv Nenada Petrovića Neše Gramade i prešao sam u Požarevac. To je jedan čovek koji više voli futsal nego išta drugo! Nenormalan novac je potrošio finansirajući ekipe po turnirima i KMF Požarevac! Pozvao me je u Požarevac da radim, ušli su tek u Drugu ligu, bili su mlad i jako ambiciozan klub sa jako dobrom bazom igrača gde smo stvarno radili dosta i odakle su potekli igrači poput Dejana Jovanovića koji je dugo godina bio jedan od najboljih futsalera naše lige! Takođe, Marko Jeremić, koji bi verovatno bio seniorski reprezentativac da ga posao u Elektro Moravi i te neke privatne obaveze ne vezuju za Požarevac… Imali smo uslove da možda i u prvoj sezoni napadnemo viši rang, ali nažalost klub nije to želeo… Želeli su da ostanu par sezona u Drugoj ligi, da se stabilizuju, naprave budžet, narastu… I da neke druge sezone napadnu Prvu ligu. Posle jedne sezone tamo, iako je postojala želja sa njihove strane da ostanem, ja sam se, i pored reči hvale za Požarevac u koji se i dan danas rado vraćam, odlučio da napustim klub.

- Zatim sam na preporuku Jovana Mesija Cvetanovića otišao u Blace, u KMF Jastrebac. To je bio prvoligaški klub, a ja sam tamo zatekao jednog do dva igrača… I to tri ili četiri nedelje pred početak prvenstva! Pokupili smo sve koji su bili na tržištu, a hteli su da dođu u Blace… Imali smo nestvarnu polusezonu, pobedili smo Pazar i Srpsku u gostima, bili šesti ili sedmi… To je bio ogroman uspeh s obzirom na budžet i okolnosti… Ipak, na polusezoni sam morao da napustim klub i tu mogu da kažem, da mi je ostala neka žal. Nisam završio posao kako sam želeo, ali sam imao obaveze prema U19 reprezentaciji… Spremali smo se za prve kvalifikacije, imali smo od januara do marta 40 radnih dana! Stefan Pavlović, vlasnik i finansijer Jastrepca, pristao je na sve da ja ostanem, ali ja nisam mogao da prihvatim da budem u klubu, a da 80, 90% vremena budem u reprezentaciji… Izgubio bih nit i konekciju sa igračima, autoritet… Rešio sam da napustim Blace i imam osećaj da sam im ostao dužan! I Stefanu i ljudima iz kluba i igračima sa kojima sam radio… Ali i tada je reprezentacija, iako sam bio samo pomoćnik, bila prioritet i ja sam rešio da napustim Blace prerano!

NOVI PAZAR I POČETAK BAJKE

- Početkom januara napustio sam Blace, a u martu iste godine bile su kvalifikacije U19 reprezentacije. Posle kvalifikacija sam bio slobodan i nisam imao više obaveza u reprezentaciji, stigao je poziv Novog Pazara i otišao sam tamo. U prvom kolu sam ih pobedio usred Pazara sa Jastrepcem i ja sam otišao tamo! Bili su šesti, sedmi na tabeli, ideja je bila da se klub stabilizuje i ostane u ligi… Sad, da li će igrati plej-of ili ne… Želja čelnika kluba Enesa Delića i Fikreta Međedovića zvanog Šmeko, bila je da budu stabilni i ostanu u ligi. Korak, po korak, dan, po dan, radili smo, bili sve bolji i nekako nam se sve vratilo. Tu sezonu smo završili igrajući finale protiv Ekonomca, što niko nije mogao ni da sanja! I, ne samo da smo igrali… Nego smo taj Ekonomac, koji je bio najkvalitetniji u istoriji tog kluba, gde su igrali i Igor i Tales, Perić, Ivanković, Rnić, Momčilović, Antonić… Pobedili dva puta!

- I ne samo da smo ih pobedili… Nadigrali smo ih i pobedili dva puta! Kada sam preuzeo Novi Pazar imali smo sedam igrača ukupno! Sedam igrača i jedno dete koje je tu treniralo sa nama… To je bilo pravo čudo! Ali to čudo ne bi bilo moguće da nije bilo takvih igrača koje sam imao tada. Koji su bili spremni da rade i daju sve što imaju i znaju na terenu! To su bili Mutavdžić, Dejan Jovanović, Redžović, Aleksić, Sadović… Da ne zaboravim nekog… Ne bi bilo fer!

- Mi smo u plej-of ušli sa trećeg mesta i išli na Vinter Sport u četvrtfinalu. Gubili smo kući do poslednjeg minuta, dali smo tri gola i okrenuli! U Nišu smo ih pobedili lagano, ušli u polufinale gde nas je čekala Nova Pazova. Tog leta pričao sam sa kolegom iz Grčke i pitao me je za situaciju u srpskom futsalu. Tada su finale uvek igrali Ekonomac protiv ekipe u kojoj su bili Šošo, Živić, Lazić, Vulić i ko je sve bio u toj ekipi.. Nekad su bili Bečej, nekad Euromotus, a u toj sezoni igrali su za Novu Pazovu. Došli smo u situaciju da polufinale igramo protiv njih i svi su očekivali da će finale biti Ekonomac – Nova Pazova. Mi smo prvi meč otišli u Pazovu i pobedili ih 5:0!

- To je jedan nestvaran rezultat i uspeh! Sam način na koji smo mi igrali, da ti jedna ekipa sa takvim napadačkim potencijalom ne postigne gol… U Novom Pazaru je bilo 0:0, pobedili smo ih na produžetke! Bilo je 4:1, a oni su vodili 0:1. Svaka utakmica i svaki dan koji smo provodili zajedno, gurao nas je napred!

- Došlo je i to finale protiv Ekonomca. Mi smo ih u regularnom delu sezone pobedili 8:3! Izgubili smo u Kupu, igrali smo u utorak, igrač utakmice bio je Nemanja Momčilović bez dileme! Mi smo videli da možemo da ih pobedimo, namestilo se da igramo koji dan kasnije u ligi, a trener Rajić je napravio rokade i na gol je stavio Antonića umesto Momčilovića… Verovao je suviše u kvalitet Ekonomca, mislio je da će nas pobediti kako god… Mi smo ih tu utakmicu pobedili 8:2, u potpunosti nadigrali u svim segmentima igre! Narasli smo kao ekipa i verovali smo da možemo da igramo protiv bilo koga!

NA KORAK OD TITULE

- Prvu utakmicu finalne serije izgubili smo 3:0 u Kragujevcu, na 0:0 smo promašili kazneni udarac sa deset metara, a prvi gol smo primili iz skautiranog kornera gde je Tales uhvatio volej, prošla je lopta dvojici igrača kroz noge i Igor je ubacio loptu u mrežu… Meč je otišao na njihovu stranu, pobedili su 3:0, ali mislim da smo mi tu utakmicu mogli da dobijemo. I dobili bismo, da smo veče pred finale bili disciplinovani! Otišli smo u karantin, neki igrači su prekršili dogovor i mislim da nas je to koštalo boljeg rezultata i titule!

- Drugu utakmicu u Novom Pazaru smo pobedili na produžetke. Gubili smo 2:0, pa je bilo 2:2, pa 3:2 za njih. Zatim 3:3, ušlo se u produžetke, pobedili smo 5:3 i obezbedili tu majstoricu, međutim, ono što je bio nonsens je da su četiri igrača Pazara bila pod pritiskom i nisu smeli da dobiju žuti karton kako bi igrali u trećem meču. I ja mislim da su sva četvorica dobili kartone! Otišli smo u Kragujevac na majstoricu bez dovoljno igrača… Mirza Hot koji je bio golman je pristao da igra! Međutim, i ta nedelja je bila neverovatna! Puna energije! Inače je Redžović bio kapiten, ali ga je na tom meču menjao Sadović koji je bio izuzetno pozitivan. Niko od igrača, bez obzira što nas nije bilo ni za kakvu rotaciju, nije ušao u meč sa belom zastavom! Svi su verovali da možemo da pobedimo! Izgubili smo, ali to je bila jedna sjajna sezona, koja je i mene pozicionirala kao trenera na nekoj futsal sceni. Bio sam jedan od najmlađih trenera u Prvoj ligi, uz Radeta Begovića koji je vodio RB iz Valjeva.

- Naredna sezona opet je bila u Pazaru, a glavni konkurent za titulu bila je Crvena zvezda koja je pokupila većinu igrača iz Ekonomca i sa svih strana. Bili smo drugi na tabeli kada je korona prekinula takmičenje, a ja verujem, pošto je Zvezda imala finansijskih problema, da ne bismo bili bez šansi u finalu. Čak, naprotiv! Znao sam na šta je sve moja ekipa bila spremna u završnici prvenstva! Ali, dobro, eto… Bili smo drugi, vicešampioni države.

DOVEDITE MI MOMČILOVIĆA I OSVOJIĆEMO TITULU! ILI CEPAM SVE TRENERSKE DIPLOME!

- Na kraju, moja treća sezona u Pazaru, gde smo bili jesenji šampioni, a ja sam imao ponudu na polusezoni od direktnog rivala, ekipe FON-a da pređem tamo. Imao sam još nekoliko ponuda, ostao sam u Pazaru i dogovor sa upravom je bio da zadržimo igrački kadar koji imamo i da dovedemo Nemanju Momčilovića na poziciji golmana, smatrao sam da nam je tu potrebno najveće pojačanje! Bio sam jako otvoren na sastanku sa upravom, rekao sam dovedite mi Nemanju Momčilovića i bićemo šampioni države i pobedićemo sve ekipe sa Balkana u Ligi šampiona! Ne bude li tako, pocepaću sve trenerske diplome koje imam i neću se baviti više trenerskim poslom! To je nešto što sam ja rekao na sastanku sa upravom i od čega ne bežim, dogovor je bio da mi to uradimo, ali se tokom prelaznog roka desilo sve suprotno! Niti je stigao Momčilović, niti smo zadržali ekipu… Milovac je otišao, svašta se izdešavalo, promenila se fizionomija ekipe… Trebalo je da krenemo pripreme za drugi deo sezone, ja sam dobio koronu i bio odsutan dve nedelje… Pošto sam se vratio, četiri reprezentativca su bila sa nacionalnim timom i ušli smo u drugi deo bez ijednog zajedničkog treninga! Rezultati su trpeli, a kad rezultati trpe, treneri su prvi na udaru…

- Došlo je do finala Kupa gde smo izgubili od FON-a. Ja sam verovao da će uprava, posle svega što smo uradili u Pazaru, stati iza mene i da ću ostati tu, da probam da donesem toliko željenu titulu. Koliko smo je samo želeli, i igrači i ja… Bili smo u tom trenutku drugi iza FON-a, pred plej-of, a uprava je imala drugačiju viziju, donela je odluku da me skloni sa mesta trenera. Ja sam to prihvatio, naravno, ali i dan danas mislim da bi scenario te sezone bio drugačiji da je odluka uprave bila drugačija… Ali, dobro, šta bi bilo, kad bi bilo…

- Kad se ta sezona završila, ja sam ponovo dobio ponudu Pazara, nove uprave i igrača, želeli su da se vratim dole, ali to više nije bilo izvodljivo… Ta moja epizoda u Novom Pazaru bila je jako duga i rezultatski veoma uspešna, ali je bila završena. Mnogo prijatelja imam dole, mnogo igrača sa kojima sam sarađivao, a sa kojima sam i dan danas u kontaktu… To je epizoda koja me je pozicionirala na futsal sceni trenerskoj.

- Posle toga sam dobio priliku da budem selektor U19 reprezentacije, a uporedo sam radio i u Kečkemetu kao sportski direktor, menadžer i trener. Bio sam sve u klubu! Takođe jedna nestvarna epizoda gde smo jedan amaterski klub transformisali u profesionalan, gde su se poslednje dve godine igrala finala lige. Sa petim, šestim budžetom u državi smo se borili za titulu, a stiglo je priznanje Federacije Mađarske gde sam bio najbolji trener šampionata. Bilo je sjajno, novo iskustvo. Potpuno drugačiji mentalitet ljudi, drugačiji karakter, nova rešenja, totalna transformacija u mom načinu rada je to bila kako bi se postigao rezultat! To mi je pomoglo da napredujem kao trener i verujem da će mi sve to što sam kroz iskustvo i znanje stekao godinama, olakšati rad koji me čeka u reprezentaciji.

U19 REPREZENTACIJA

- Što se tiče U19 reprezentacije, izuzetno sam ponosan na rad celog stručnog štaba i svih igrača! Generalno, mislim da rad po klubovima mora da, za početak postoji! Da više klubova radi sa mladima, da ih uvede u neki trenažni ciklus i proces, da bismo jednog dana mogli da očekujemo rezultat. Svi ti momci koji su dolazili na selektivne treninge i kampove reprezentacije su pokazali neverovatnu želju da se bave futsalom. Postoje klubovi u Srbiji koji rade sa mladima, ali potrebno je da se radi više. I više klubova da radi i veći broj treninga da postoji… Da bi što više mladih zavolelo futsal, shvatilo šta je ovaj sport i ostalo na kraju u njemu. Nažalost, moj utisak kao selektora U19 reprezentacije i kao nekog ko je započeo tu priču kroz osnivanje lige mladih zajedno sa ljudima koji su mi pomogli, da je taj neki početni entuzijazam i nivo rada, drastično opao! Tada je osam ekipa iz zapadne Srbije imalo U19 selekcije i svi su trenirali! To ne može da se poredi sa ovim danas… Nekako je i najlakše bilo raditi sa tom prvom generacijom gde sam ja bio pomoćnik, jer su oni najviše trenirali po klubovima. I najviše futsala iz klubova je donela. Kada se taj rad po klubovima smanjio bilo je sve teže i teže…

- Nenormalna količina rada je uložena u poslednja tri ciklusa i svaki put smo završili drugi… Za nekoga će to biti rezultatski neuspeh, za mene je to iznad realnosti! Ispred nas su bile selekcije poput Francuske i Ukrajine… Ukrajinci su iza Španaca i Portugalaca najuspešnija evropska selekcija kada su u pitanju mlađe kategorije, dok se sa Francuzima, nažalost, takođe ne možemo porediti… Ja se nadam da će vremenom klubovi imati uslove da se okrenu mladima i da počnu da rade sa njima i da će ljudima koji su sada dobili poverenje da rade sa U19 reprezentacijom, biti lakše nego što je to bilo nama. Pored tih drugih mesta u kvalifikacijama, mi smo seniorskoj reprezentaciji ostavili u nasleđe nekoliko mladih momaka. To takođe smatram jednim velikim uspehom!

TURNIRI

Turniri i tvoj stav o njima?

- Generalno, to je nešto što igrači shvataju, sa jedne strane kao vid zabave, a sa druge, vid dodatnog prihoda. Ja, kao neko ko je igrao turnire i ko je išao sa turnira na turnir svako veče, ne mogu da kažem da ne razumem igrače i bio bih dvoličan kada bih rekao da sam protiv njih. Posebno u situaciji kada, nažalost, većina naših igrača ima plate tek osam ili devet meseci i neminovno je da kroz turnire traže dodatni izvor prihoda. Sa druge strane, ne mogu da razumem kada je neko plaćen 12 meseci i profesionalno živi od futsala, pa se ponaša isto. Ide sa turnira na turnir i rizikuje neku povredu ili raskid ugovora… Ali, to je neka druga strana medalje. Smatram da dokle god igrač nema platu 12 meseci u klubu ima pravo da igra turnire. Ono što bih ja kao selektor reprezentacije i trener voleo jeste da igrači taj period utroše za rad na sebi i popravljanje nekih svojih, kako fizičkih, tako i tehničkih nedostataka i da narednu sezonu dočekaju bolji. Ali, imajući u vidu ekonomski faktor i znajući koliko je nama koji živimo samo od futsala teško da preživimo, ne mogu da kažem da imam išta protiv turnira i razumem igrače koji ih igraju.

ANEGODTE

Anegdote sa terena iz igračke karijere?

- Bilo ih je sijaset, ali, eto, ta utakmica za tu utakmicu protiv Fontane postoji jedna anegdota koja je malo i tužna. Marko Jevtić, to je momak iz Jagodine, veoma talentovan futsaler, inače mašinski inženjer. Godinama je igrao za Mašinac i kada je završio Mašinski fakultet otišao je u Jagodinu da živi i radi. Nije više igrao za Mašinac, ali stalno nam je bio podrška. Mi smo igrali odlučujuću utakmicu protiv Fontane, a on je, da bi došao da navija za nas, došao biciklom iz Jagodine! Hala je bila krcata i u opštem ludilu utakmice, preokreti, golovi, vatrena atmosfera… I u tom opštem ludilu njemu je neko ukrao biciklo! Nije imao kako da se vrati kući… To veče je bilo baš onako… Tužni smo bili zbog poraza, tužni i zbog njega, ali eto…

- Bila je još jedna vrhunska anegdota iz Mašinca. Prve godine kada sam došao da igram, bili smo šampioni Druge lige Zapad, ali se tada u elitu nije ulazilo direktno, već se igrao baraž. Najbolji iz Druge lige Vojvodine, Zapad, Istok i Beograd igrali su mini ligu za plasman u elitu. Iz Vojvodine je bio Liman, Vinter Sport iz Niša, Konjarnik i Mašinac. Mi smo se spremali za baraž, na nekoliko treninga došao je i Ivan Božović, tadašnji trener Ekonomca, radio je sa nama. Ali kada je trebalo da krenemo na prvi meč u Novi Sad, došli smo u veliki problem! Imali smo dvojicu golmana, Ivicu Petrovića i Gojka Kruljevića. Ivica Petrović je studirao Medicinu i imao je neki karantin na fakultetu i nije mogao da pođe na utakmicu. Ostali smo na jednom golmanu, Gojku Kruljeviću, koji je dan pred meč radio nešto oko kuće i nabo se na ekser. Mislio je da može da brani, ali je kasno shvatio da ne može.

- Mi smo otišli u Novi Sad bez golmana i na putu ka hali ubeđivali smo se ko bi mogao da brani. Ja sam rekao da ću ja braniti, ali na zagrevanju su ovi moji šutirali kao nezdravi, kao da je stvarno golman na golu, a ne ja! I ja sam se, naravno, mahinalno sklanjao od lopte. Meč treba da krene, meni kažu, videli smo da se plašiš lopte na zagrevanju, nemoj ti da braniš, da stavimo mi Vasu, koji je bio igrač i sekretar kluba u isto vreme. Imao je dobre reflekse i igrao je dobro stoni tenis. Stavimo mi njega da brani i u drugom napadu mi povedemo 1:0! Trajalo je to jedno pet minuta, sudija je prekinuo meč i rekao Vasi, je li bre dečko, kako ti braniš, a nemaš štucne?! A Vasa pošao na utakmicu u kratkim čarapama… Kaže sudija, kakav si ti golman kad nemaš štucne, a Vasa odgovori, ja nisam golman, ja sam sekretar kluba! Ljudi iz Novog Sada su bili u šoku, tek tada su shvatili šta se dešava! A, kada su shvatili… Počeli su da šutiraju iz svih mogućih pozicija i pobedili nas velikom razlikom!

Anegodte iz trenerske karijere?

- Za javnost bi interesantna bila jedna priča iz Novog Pazara. Imali smo jako uspešne tri sezone, a konstantno smo kuburili sa brojem igrača. Treniralo se naporno i jako, sećaš se, dolazio si i sam… Igrali smo polufinale Kupa… I ima jedna anegdota sa treninga, mi smo se spremali za protivnika i nije bilo osam igrača. Spremali smo odbranu auta i jedna ekipa simulirala je protivnika i njihov napad, a druga ekipa je branila. I sad, Ensar Redžović koji je tad imao 17 godina je bio izvođač prekida, a pošto nas nije bilo dovoljno, onda je Edis Rašljanin, golman Pazara, glumio protivničkog napadača i njegov zadatak bio je samo da protrči! Ensar je trebalo da digne loptu na volej, a sa druge strane bi neko od igrača pokušao da šutira. Edis Rašljanin, koji je je van terena jako interesantan i duhovit, a sa druge strane, veoma plahovit kad mu nešto nije po volji, krenuo je da protrčava, bio mu je loš tajming i Ensar Redžović ga je pogodio pravo u glavu! U trenutku Rašljanin je počeo da šutira sve po hali, besan i nervozan, igrači su se držali za stomak i vrištali od smeha… Ja kao trener kažem Ensaru, idi tamo i izvini mu se! A, Eko Redžović, kao kapiten, kaže, nemoj šefe molim te sad, ubiće ga! Neka sačeka jedno pola sata!

- To je bila anegdota koja i govori i o tom mom trenerskom putu i radu jer smo u većini klubova bili limitirani, kako sa brojem igrača, tako i sa budžetom, ali mi nismo kukali! Bavili smo se rešenjima i trudili se da kroz ta rešnja iz dana u dan budemo bolji. Mogu da kažem da sam imao sreće da radim sa pravim ljudima i pravim sportistima gde god da sam bio i da smo svuda nalazili zajednički način da izvučemo maksimum iz svega što imamo. Da završimo sezonu uspešno i sa osmehom na licu jer smo ostvarili sav svoj potencijal koji smo imali.

REŠENJE ZA IZLAZ IZ KRIZE

Šta bi trebalo promeniti u srpskom futsalu kako bismo krenuli da izlazimo iz krize?

- Da bi nam svima bilo bolje, mora da se poveća količina rada! Broj treninga, pre svega, igrači i treneri moraju više da daju klubovima i futsalu. Stalno pričamo o novcu… To je problem koji postoji i pitanje je kada ćemo i koliko imati novca, ali to ne znači da ne možemo da radimo! Gde god da sam radio ja sam imao jedno pravilo, minimum smo morali da treniramo pet puta nedeljno plus utakmica. To je neki šablon kog bi klubovi trebalo da se drže. Nemam ja pravo kao trener ili selektor da određujem ko će kako da troši novac, ali ja sam se kroz svoju karijeru vodio principom da mi je bolje da imam jeftiniji tim koji će stalno da bude tu i trenira, nego da imam tim imena koji će da dolazi jednom, dva ili tri puta nedeljno. Smatram da bi se kroz veću količinu rada znatno podigao i kvalitet lige, a samim tim bi i atrktivnost skočila i novac bi došao vremenom. Imam utisak da svi samo pričamo o novcu, da čekamo da on odnekud padne, što nije realno da se desi… A, i ako se desi, šta ćemo onda da radimo?! Ko će da igra, ko će da bude trener…?! Mi moramo da radimo i da budemo spremni da kad novac dođe u naš futsal tu priliku iskoristimo. To je ključ u svakom sportu, da radiš svakodnevno na sebi, pa kada ti se ukaže prilika ti nju iskoristiš! Imam utisak da mi tražimo izgovor da ne radimo… Verujem da će se novac jednog dana pojaviti, prilika za iskorakom ukazati, ali da mi nećemo biti spremni na to. Jer danas ne radimo na tome!

PETORKE

Najbolju petorku Srbije tek ćeš izabrati, ali daj nam najbolje petorke iz igračke karijere. Jednu petorku najboljih igrača sa kojima si igrao, a jednu protiv kojih si igrao. A da su ti pritom i prijatelji.

Uh, teško pitanje, ali da kažemo ovako.

Najbolja petorka sa kojom sam igrao - Vladimir Milićević, Mališa Cvetković, Filip Matović, Jovan Brdar i Miloš Simić.

Najbolja petorka protiv kojih sam igrao - Nemanja Momčilović, Milan Mutavdžić, Srđan Ivanković, Ninoslav Aleksić i Kosta Marković.

PORUKA ZA KRAJ

Imaš li neku poruku za kraj, za sve ljude u svetu futsala?

- Mladim igračima bih poručio da izaberu futsal kao sport. Mislim da bi trebalo da trebalo da krenu ozbiljno da se bave futsalom i svi koji imaju talenta, a žele da rade, siguran sam da bi mogli da naprave ozbiljnu karijeru i lepo žive od ovoga. Futsal je za mene pokazao da je čist sport, čistiji u odnosu na neke druge i da se kvalitet i potencijal brže prepoznaju. Lakše se dolazi do reprezentacije i izlazi na veliku scenu!

- To je što se tiče mladih igrača, a što se tiče kolega trenera… Mislim da nam fali međusobnog razgovora, da više slušamo jedni druge, da više podržavamo jedni druge, stojimo jedni iza drugih… Da radimo na međusobnoj edukaciji. Jer sam siguran da bismo tako napredovali. Ako futsal izdelimo na deset, 15 celina, u nekim je jedan trener najbolji, u nekoj drugoj je drugi trener najbolji… I kada bismo se skupili, radili, pričali i gurali jedni druge napred, to bi bila najbolja moguća stvar za ovaj sport. To bi bio jedini način i put da ovaj sport napreduje. Nekako smo se raštrkali, zaključali, zatvorili… Ne komuniciramo, ne napredujemo… I dokle god je tako nećemo moći da izvučemo maksimum iz ovog sporta. A, svi živimo za futsal! Mislim da ti naši međusobni odnosi moraju pod hitno da se promene, da svi shvatimo da ja kao trener ili selektor mogu da radim u jednoj reprezentaciji ili klubu. Da pored toga ima još ko zna koliko reprezentacija i klubova na svetu i da ima prostora za svakoga. Deliti znanje i razgovarati mora da bude prirodno! Neprirodno je kriti znanje jer na taj način nema napretka!

 BONUS VIDEO: