DRAGUTIN TOPIĆ OBJAVIO PRIČU KOJA ĆE VAS RASPLAKATI! Njegova smrt slomila je slavnog sportistu: Zazvonio je telefon, glas sa druge strane bio je lomljiv...
Proslavljeni srpski atletičar, Dragutin Topić, podelio je na svom Instagram profilu jednu srceparajuću priču.
Dragutin se prisetio jednog od najtužnijih dana u životu, kada je preminuo njegov kum i trener Mihajlo Mika Švraka.
Čuveni kondicioni trener iznanada je preminuo 28. juna 2012. godine od posledica srčanog udara.
Njegova smrt slomila je jednog od najboljih srpskih atletičara u istoriji.
- Jutro je počelo kao i svako drugo. Nebo nad Beogradom bilo je vedro, a vetar je nosio prepoznatljiv miris dotrajale tartan staze. U ruci sam stezao špajke, one moje stare, prelepljene do neprepoznatljivosti,, spreman za još jedan trening, još jedan skok. Mika je već bio tamo, stajao pored letvice, onako kako je uvek stajao – miran, ali sa onim šeretskim osmehom koji ti ne ostavlja prostor za sumnju.
- Kume, danas radimo na brzini - rekao je, dok je rukom pokazivao na zaletište. Njegov glas je bio smiren, ali odlučan – onaj glas koji mi je uvek davao sigurnost.
- Brzina je tvoje tajno oružje, pola skoka. Zapamti to.
- Znam, kume - nasmejao sam se, motajući još jedan sloj lepljive trake na špajke. „Ali ti uvek kažeš da je skok hrabrost.“
- Jeste - klimnuo je glavom kao i uvek kada je nečemu davao na važnosti. "Hrabrost da kreneš, i hrabrost da ne odustaneš."
To je bio naš poslednji razgovor o treningu.
Jutro kasnije, dok sam sa Biljom pio kafu na terasi maštajući o olimpijskim igrama u Londonu i mojoj "labudovoj pesmi" zazvonio je telefon. Glas s druge strane bio je tih, lomljiv:
- Dragutine… Mihajlo je… otišao.. Srce… nije izdržalo.
Sve oko mene je utihnulo. Zvuci grada, šum vetra, čak i moj dah – sve je nestalo. Samo jedna misao je odzvanjala: Nema moga Mike. A nismo se ni pozdravili.
Sutradan sam otišao na stadion. Tartan staza mi tada nije mirisala,, a letvica je stajala sama, kao da me izaziva. Stajao sam dugo, gledao u nju, dok su mi misli bile haotične.
- Zašto da skačem? Za koga? - pitao sam se naglas, a srce je tuklo kao nikada do tada.
U tom trenutku, kao da sam čuo njegov glas u glavi:
- Kume! Ne staješ. Nikad ne staješ. Nema predaje.
Digao sam ruku ka letvici i šapnuo:
- Kume… obećavam ti. Nastavićeš da živiš kroz mene. Tvoj put – moj put. Prenosiću drugima sve ono što si me ti strplivo s ljubavlju učio godinama.
Tada sam shvatio: skok nije samo tehnika. Skok je život u malom. U njemu je sve – strah, rizik, pad, pobeda, bol i ljubav.
Učiću tome druge, da se odvoje od zemlje, da pobede strah, da polete u do tada im nepoznato...
Za Miku. Za nas.
Uspomenu na svog kuma Topić danas čuva kroz memorijalni atletski miting koji tradicionalno organizuje njegov klub "Top jump".
Kurir sport
