"NEŠTO NAM JE NAMETNUTO, A TO JE NEISPRAVNO, ZATROVANO..." Legenda srpskog sporta digla glas: "Od Amerike, Evrope... Mi smo to prihvatili i postalo je ovako!"

Nenad Peruničić živa je legenda svetskog i srpskog rukometa. Terminator, kao su ga zvali u Španiji i Nemačkoj, gde je i danas veoma cenjen govorio je za Kurir u rubrici "intervju nedelje".

Više od decenije Nenad Peruničić je visoki funkcioner RK Crvena zvezda, bio je jedno vreme i selektor srpske rukometne reprezentacije.

Kako ste videli igra srpske rukometne reprezentacije na nedavno završenom EP?

- Rezultatski bilo je loše. A, igrački, mislim da smo bili konkurentni. To je moje viđenje. Posle pobede nad Nemcima sam izjavio, da je to najbolja i najznačanijia utakmica od polufinala 2012. I dalje sam pri tome. Najveće reprzentacije prema slabijima nemaju motiv. Možda Nemci nisu izašli pred nas, kao što su pred Dance, ili Francuze, ali to ne umanjuje način na koji smo ih mi pobedili. Posebno kako smo odigrali drugo poluvreme, sa jasnom slikom šta želimo.

- I onda, hladan tuš. Toliko mi je bilo žao, posle poraza od Austrije. Nisam mogao da veruijem da nismo iskoristili takvu šansu. Znate, kad dobijete tako velikog protivnika kao što je Nemačka, onda ste puni samopouzdanja, igrate bez straha... Šta se nama desilo protiv Austrijanaca? Očekivao sam da ćemo sportski da umremo, kako bismo dobili tu utakmicu. Da idemo preko svih svojih limita i mogućnosti. Bez obzira kakva nas je najteža moguća grupa čekala u drugom krugu. Bio bi to mnogo važan iskorak za srpski rukomet.

Znači, moralo je bolje?

- Činjenica je da je selektor Raul kao ozbiljan trener utegao neke stvari. Ali, eto ostaje žal, definitivno. Imali smo priliku koju nismo smeli da propustimo, jer smo mogli polako da se priključimo najboljima. Nismo još blizu da se borimo za medalju. Ali, recimo osmo mesto bio nam bilo kao da smo uzeli neko odličje. Videli ste, velika je konkurencija, ima 15 reprezentacija, gde svako svakog može da pobedi.

Baš vam je žao, oseti se to u načinu kako govorite.

- To je neki moj utisak, ne govorim ovo u euforiji. Narod je željan uspeha srpske repreznetacije, mi i dalje volimo rukomet. Iako nemamo rezultate. Negde sam čuo, ili pročitao podatak, ne znam da li je tačan, da je 1,5 miliona ljudi gledalo meč između Srbije i Nemačke. Ljudi moji... Nije umro rukomet međ' Srbima! I to pokazuje koliko smo kao narod željni uspeha. Dug je period otkako smo napravili nešto, davno je bila ta 2012. i evropsko srebro. Nekada je za nas osmo mesto bilo ogroman neuspeh, a zamislite danas. Da smo osmi u Evropi...

- Mi 20 godina nosimo breme neuspeha, jer smo te 2006. poslednji put imali autoritet da nešto napravimo. Ta 2012. kao da je bila neki incident. Ali, ostaje nam da verujemo. Moramo... Žao mi je što naše trenere ne cenimo... Što strance tretiramo na potpuno drugačiji način... Činjenica je da stranci nisu podložni tolikim kritikama kao naši treneri. Mogu slobodno reći da smo spržili srpsku struku. Dobro, to je moje mišljenje, svako vreme donosi svoje...

Šta mislite o stranim trenerima?

- Ne kažem da nije loše imati strane trenere, ali treba da znamo šta nam donose. Raul nam je doneo pomak i to je pozitivno. Sa Tonijem Đeronom bila je euforija u kvalifiakcijama kad smo dobili Francusku, a onda u završnoj godini smo završili kao 19. I tu je jasna slika šta nam trener donosi. Bio sam među retkima koji su bili za ostanak Borisa Rojevića na mestu selektora. Radi se o odličnom momku, treneru modernih shvatanja... Žao mi je što je imao udare sa strane. Ne znam, zašto kinjimo naše ljude i uvek cenimo više nekog ko je sa strane. Više nego sami sebe, Rojević je momak koji je mogao... Moja želja ako već nije mogao da selektor bude Srbin, da smo poverenje dali Didijeu Dinaru. Ali, došao je Raul i nadam se najboljem. Nisam od onih da kritikuju, samo da bi kritikovali. Uvek tražim argumente. Raulu i našim momcima mogu samo da zamerim utakmicu sa Austrijom. Umesto da ih iznesemo sa terena, mi...

Kako vama izgleda srpska reprezentacija? Ko je tu ekstra kvalitet, ko može još više, ko je zakazao?

- Neosporno je da i dalje imamo velike talente i sjajne igrače. Iako se baza drastično smanjila. Postoje vanserijski rukometaši.... Milosavljev je takav, iako je Cupara sjajan golman. Čini mi se da previše zavisimo od jednog čoveka. Ako Milosavljev ne brani kako treba, imamo veliki problem, kao protiv Španije. Ekipa se previše oslanja na njega. Marsenić igra Bundesligu godinama, ali ima blokadu u reprezentaciji. Nažalost, imao nekoliko igrača koji jesu važni, ali nisu ključni u svojim klubovima, gde rezultat ne zavisi od njih. To smo nekada imali, sad ne...

- Vratiću se u vreme kad sam bio selektor. Moja ideja bila je smena generacija. Od malog Milića sam očekivao mnogo, deluje da se izgubio u periodu od ove četiri godine. Ti momci kao da su zaboravili na ono pravilo, da moraš uvek da se dokazuješ. Mnogi su dobili šansu, a nisu je iskoristili. Druga stvar, brinu me povrede mladih igrača u kontinuitetu... Mali Kos mi se mnogo sviđa, vuče povrede stalno. To je šuter razbijač koji nam je falio na EP. Od Borzaša sam više očekivao, znam ga kroz mlađe kategorije... Zvao sam ga da igra za Srbiju dok je još bio u Mađarskoj. Kukić mora da nauči još neke stvari, iako definitivno ima ime i prezime. Promenio je najviše fizički izgled, radio je na sebi, dobio masu, ali mora da se nadograđuje, da razigrava celu ekipu, nije rukomet samo "jedan na jedan". Mali Kojadinović mi se baš mnogo dopada, on je igrač poput Zelenovića,ako se sećate, koji se ne štedi, kojeg tuku, a on ide kroz dva ili tri grača, hrabar i prodoran... Mali Mitrović iz Vardara, očekivao sam do dobije više minuta... Tu je i mali Cenić, ozbiljan talenat. Pa Popović, Damajanović i Milosavljević koji nije igrao zbog povrede.... Dodić naravno, kao najbolji mladi igrač Evrope, šmek stare škole rukometa. Lepo ga je videti. Žao mi je što ima problema sa kolenima, prvi put je sad na EP pokazao ko je i šta je. Samo da ga ne izgore u Vespremu, veliki je to klub, on je taj oko koga će se sve vrteti, ili jedan od... Upečatljiv, prihvata odgovornost... Ova ekipa, to je to. Uz dva do tri igrača da se to još nadogradi... Možemo mi da budemo problem svima, ali voleo bih da to budemo u kontinuitetu, da vežemo dve tri pobede na velikom takmičenju, a ne da igramo "gore-dole". To je Raulov posao, da napravi zrelu i stabilnu ekipu, koja ne varira.

Kakva je situacija u mlađim kategorijama, jesu li srpska deca zainteresovana za rukomet?

- Masovnost rukometa može da vrati uspehe. Deca su jedan od problema. Klinci prate takmičenja, ko uzima medalje, gledaju velike utakmice i ne žele da su džak za udaranje... Mi kao narod nemamo sredinu. Kad gubimo mi Srbi patimo mnogo, kad pobeđujemo dižemo sve u svemir. Velika je strast i euforija. Druga stvar su uslovi. Znam šta nosi fudbal, a moja želja bi bila da su svih ovih godina napravljene makar dve dvorane u Beogradu, kapaciteta od 3.500 do 4.000 mesta. Šumice se raspadaju, Banjica je okej... Ali, Beogradu nedostaju dvorane za rukomet, odbojku i košarku. Žao mi je što rukomet nema svoj sportski centar kao odbojka. Nismo iskoristili priliku 2012. godine.

- Klinci vole lepu dvoranu, tribine, kvalitetan parket... Komfor. Sve to privlači decu. Pokušavam da ispratim novo vreme i nove generacije... Neće ova deca na beton, da igraju rukomet po kiši, ili snegu... Nema toga kao u moje vreme. I zato pokušavam da se prilagodim, zato ne možemo da se osvrćemo šta je bilo. Današnji klinci bi odustajali da su igrali u to vreme. U rukometu danas imaš 15 vrsta patika, u moje vreme samo jedne. Nešto nam je nametnuto, a to je neispravno, zatrovano... Od Amerike, bolesne Evrope čiji sam i ja bio deo, ali tada nije bila ovakva... I mi smo to prihvatili i postalo je ovako kako jeste.

Ima li šanse da se rukomet istrgne iz kandži sudija?

- Uvek su imali glavnu snagu. E, sad, uvođenjem čelendža ili video kontrole, neke stvari su poboljšane. I to, ako delegat inistira. Ali, opet sudije imaju snagu što se tiče pasivnog napada, ili određenih duela... Da oni procenjuju pravila i donose odluke... A to nije dobro. Pravila su se definitivno poošrtrila. U moje vreme bi ekipe završavale sa tri igrača na terenu, kad pogledam kako se sada dele crveni kartoni. Rukomet je fajterski sport i otišlo se u krajnost. Pokušavaju da ograniče prirodne pokrete rukometaša, recimo pivotmena, njegov lakat... Zaštita da, ali ne ovako. Potreban je balans.

Jesu li moguća nova pravila u rukometu?

- Sve što je uvođeno i menjano išlo je na ruku Skandinavcima, čak i od samih lopti sa kojima se igra, i pravila brz centar, zatim "sedam na šest", nije se vodilo računa o drugima... A, nisu menjana neka druga pravila o kojima se priča više od pet godina. Na primer, voleo bih da se vrate u rukomet šuteri, da oni dobiju na značaju, tako što bi svaki šut preko 10 metara vredio dva gola... Apsolutno sam za to. To je trebalo odavno uvesti i rukomet bi bio atraktivniji... Ovako, svi kopiraju Dance. Onda, da se vremenski ograniči napad. Na 25, 30 ili 35 sekudni. Da se zna, a ne da sudije procenjuju kad je ko pasivan, a ko aktivan. Da oni ne odlučuju.

- Baš zato što se luta u pravilima Srbija je dva puta grubo oštećena na EP. Prvi put protiv Nemaca, prilikom onog njihovog trenerskog tajm-auta. Sudije su pre toga pokazale da imaju još dva dodira sa loptom, a posle tajm-auta su na to zaboravili... Ili protiv Austrije, kad je njih bilo sedam na terenu, plus golman... Dobro, rukomet je brz sport, dešava se, ali delegat je to morao da vidi... Na dva metra od njega. Ozbiljni propusti koji su nama naštetili...

Kakva su vaša iskustva kada je u pitanju značaj rukometa u pojedinim državama?

- Mi Srbi hoćemo u svemu da budemo najbolji. U svakom sportu. Nije to loše, imaš ambiciju, ali jednostavno ne ide. Dancima je rukomet pored fudbala nacionalni sport, klubovi imaju velike budžete, vraćaju reprezentativce. Njihova deca igraju rukomet u školama, kao nekad kod nas. I oni to guraju. Mađari recimo, imaju olakšicu, jer nemaju vrhunsku košarku i odbojku. I onda se kod njih dele ulaganja. Njihova dva najveća rukometna kluba zbirno imaju budžete od 30 miliona evra. Sve od novca, od države ide u vaterpolo, plivanje i rukomet. U Severnoj Makedoniji su se opredelili da rukomet bude nacionalni sport "broj 1". A, mi? Mi imamo sve. I država bi da uloži u sve, a to je nemoguće, neko mora da trpi. Pojavljuju se Farska ostrava, kao danska kolonija, isti ljudi, isti način razmišljanja kao Danci.

Je li vas neko iznenadio na EP?

- Meni je najprijatnije iznenađenje bila Gruzija. Holandija je već godina unazad atraktivna i dobra. Razočarala me je Crna Gora, nisu grizli do kraja, ne znam šta im se desilo... Mađari su recimo bili dosta oštećeni u grupi. Francuzi i Španci su bili loši. Ne može svaka generacija biti vrhunska. Setite se Šveđana, decenijama su dominirali. Držali su igrače do 37. godine, znajući da nemaju ko da ih nasledi. Decenijama su čekali generaciju, koja je pre četiri godine sa selektorom Solbergom postala prvak Evrope. Kakvi su Rumuni bili, pa ih nema. Rusa takođe... Danska je među najdominatnijim ekipama, oni imaju bazu od 50 igrača koji mogu da uđu u reprezentaciju... I biraju profesionalno, ono što je najbolje. garantujem da bi njihova druga reprezentacija mogla da se bori za medalju. Oni na ovom EP nisu bili dominatni, ali su bili sigurni, rutinski su došli do zlata.

Koliki su problem čelni ljudi rukometa, predsednik IHF Egipćanin Hasan Mustafa (81) i prvi čovek EHF Austrijanac Mihael Viderer (70)?

- Ne bih uopšte gledao na njihove godine. Evo, mi imamo Karija Pešića, on ima energiju momka od 35 godina. Meni to više deluje kao neki lobi. Da se tu našlo desetak ljudi u EHF i IHF, koji se znaju decenijama i koji se drže zajedno. Njima je lepo, s vremena na vreme će izmisliti neko pravilo, ne za razvoj rukometa, već da promene nešto. Rukomet je i dalje suština, ima svoju bazu i ona se nadograđuje kroz ekstremnu brzinu i snagu. Evo vam primera, trenutno najbolji rukometaš na svetu Danac Matijas Gicel pretrči četiri kilometra na utakmici. Zato sam vam rekao ono ranije, da svi žele da kopiraju Dance. Ali, nije to rukomet... Više nema bekova šutera sa 10 metara, više nema igre na inteligenciju i šmek, gde su se nadigravale ekipe....

Volite sve sportove, posebno košarku. Kako vam izgleda srpska klupska scena?

- Euforija je oko Crvene zvezde, obožavam svoj klub. Košarka je kao religija naše zemlje. Pravi srpski nacionalni sport, svaka čast svima ostalima. Kao neko ko je bio stranac u nekoj drugoj zemlji, naravno da podržavam da se dovode vrhunski igrači, ali samo da se pokrenu naši ljudi. Ovo u mojoj Crvenoj zvezdi nije identitet ekipe. Ima tu mnogo sjajnih stranaca, ali ako smo mi zemlja košarke, onda ne bi smelo da imamo više igrača sa stranim pasošem, od domaćih. Znam, tu je opravdanje da se juri vrhunski rezultat. Ali, da budemo pošteni, ulaganja traže rezultati. Nenormalno su bolesni budžeti dva košarkaška kluba, blizu 60 miliona evra... Ne znam šta bih rekao. Fudbal je nešto drugo, to je industrija i biznis, oni mogu drugačije.

- Ne mogu da ostanem lagan sa strane, 40 godina gledam i podržavam košarku. Obožavam taj sport. Ustajao sam u šest ujutro zbog Majkla Džordana. (smeh) Ali, ne mogu da zatvorim oči, na osrednjeg igrača koji ima malu minutažu, a koji ima duplo veći ugovor, nego što je recimo budžet u mom RK Crvena zvezda. I to kad kažem mislim na oba kluba. Ne stavljam rukomet u rang košarke, ali moram da podsetim da je rukomet decenijama bio uz košarku, u ulaganju, kvalitetu i popularnosti. Sve je u redu, ko ima, neka ulaže. Ali, treba investirati i u male sportove, u rukomet recimo. Da budžet grada Beograda izabere 12 kolektiva različitih sportova koje će pomoći. Da bismo na nešto mogli da računamo. Jesu olakšice slobodni sati u halama, ali ako nemamo ni to, ko će da trenira? Evo, jedan veliki Proleter ne nastavlja takmičenje. Koji sport je u tom gradu važniji od Proletera? Recimo Crvenka, štancovali su igrače... Nema ih. Jugović se nekako drži... Vrbas. Ja sam skroman čovek, nisam da sednem u mercedes, ili ferari, ali hajde više... U rukometu postoji istorija i tradicija, to mora da se ceni.

Šta kažete na uspeh srpskih vaterpolista i evropsku krunu?

- Oduševljen sam sa tim momcima. Bili su prežaljeni, a oni su pokazali ko su i šta su. Zaslužuju dva olimpijska bazena! Mađari nemaju more, a imaju 120 bazena. A, mi? Imamo probleme deformiteta kod dece, tabana, stopala, kičme... Ti bazeni o kojima pričam, bili bi za građanstvo, za decu uopšte, ne samo za sportiste, iako smo mi zemlja vaterpola. Voleo bih da osećam da smo mi u rukometu, kao i oni u vaterpolu bliži. Da nas neko malo više ceni. Našu istoriju, uspehe, medalje, tradiciju.

Čuli smo da vas zvezdaši pitaju, kako ima para za RK Partizan, a ne i za RK Crvena zvezda, iako i sami znate šta se priča? Da je jedan klub ugrožen u odnosu na drugi.

- Reći ću otvoreno. Partizan kao konkurenta ne volim, ali kao brend naše zemlje poštujem. Uvek sam za to, da i jedni i drugi imamo. Ravnopravno. Pa, da se na terenu odluči ko je bolji. Ne ovako. Mi smo bili u situaciji da smo jedva spasili klub. Da nam nije pomogao fudbalski klub i gospodin Zvezdan Terzić, ko zna šta bi bilo.

- Da se vratim malo u raniji period. Pokojni predsednik našeg kluba Mirko Butulija i ja smo trpeli mnogo toga. Mogli smo da budemo osvetnički nastrojeni, ali to nisam dozvolio. Uvek sam da se pomažemo, pogotovo u mom sportu. Kad je Dragana Pešić bila na položaju u gradu Beogradu, tražio sam pomoć od nje za Zvezdu, Partizan i Obilić. Nasmejala se i pitala me, kako to da ja jedini tražim za sve, ne samo za Zvezdu. Ali, tražio sam za svoj sport. Da se razumemo, politika je uvek bila deo sporta, uvek... I to je legitimno. RK Vojvodina je napravila to šta je napravila, ali vetar u leđa je bio partijski, od strane velikog sponzora, kompanije "Srbijagas". I sad imamo Partizan koji funkcioniše na isti način. Politika je uvek bila deo klubova. Možda je to sada otišlo korak iznad.

- Predugo sam bio na nekom nivou da bih se spuštao na nešto što nije moje. Imali smo pre četiri godine pomoć od sponzora preko države. Nama i ovo malo koliko sada dobijamo od države znači. Nisam bio zavidan da gledam u tuđe dvorište, radim neke stvari zbog sebe. Imali smo konkretnu pomoć koja je poništena onog trenutka kada smo sa nesrećnim sponzorom firmom "Kvardlok" potpisali ugovor na pet godina, gde je zbirna suma za naš budžet bila 3.800.000 evra. I nama se desilo da smo postali žrtve teške finansijske prevare. Banku jednu nismo dobili, a pravili smo budžet i davali plate... Novcem koji smo dobili od sponzora preko države, sa tim sredstvima smo morali da krpimo ogromne dugove. To je bio strašan udarac koji su mnogo zanemarili. Mi imamo problem od 90-ih godina, otkad znam za sebe. Nikada nije bilo idealno u rukometu, uvek je borba, nekad više, nekad manje. Opet taj budžet nije ni blizu budžeta koji je imao RK Vojvodina od 2,2 miliona evra. Vardar je imao 8,5 miliona evra u vreme kad je postao prvak Evrope. Nisam ljuboram, niti zavidan, ovo je put naše borbe.

- Da ne zaboravim, stalno se pominje kako je neko uništio VK Partizan. Kako, kad su oni imali 8,5 miliona evra budžet! Ko je naporavio dug? Ko je bio odgovoran za tu propast? Gde su ti ljudi da preuzmu odgovornost? Neće biti da država uništava taj klub. Neće biti... Zamislite taj dug u vaterpolu, kao 200 miliona evra u fudbalu. Ne možemo stalno da pričamo uvijeno, mora da se zna ko je to uradio. Koji su to partizanovci uništili VK Partizan? Ne smatram da su nešto previše trpeli klubovi iz SD Partizan u poslednjih nekoliko godina, kako to neko voli da kaže, pod "zvezdaškom vlašću". Ne mogu da zaboravim svoje vreme, znam dobro šta sam osećao i doživljavao. FK Crvena zvezda gde su nicale pečurke na stadionu, gde su igrači od kuće nosili šampone da se kupaju... Ili KK Crvena zvezda gde su odnosili koševe... Moram da iznesem kako jeste bilo. A, mi smo se uvek trudili da nekome ne naštetimo - zaključio je Nenad Peruničić.

 BONUS VIDEO: