Srpska strelkinja Ivana Anđušić Maksimović nije mogla da veruje kad joj je saopšteno da će nositi srpsku trobojku na otvaranju OI u Riju.- Javila mi je jedna novinarka nakon što sam završila trening koji je trajao nešto duže. Zbog toga se nisam čula ni sa kim, ni sa porodicom, ni sa nekim iz Olimpijskog komiteta ko bi mi to saopštio. Bila sam zatečena, pokušala sam da ubedim novinarku da nema dobru informaciju, da još nije objavljeno ko će nositi zastavu... Posle desetak minuta ubeđivanja shvatila sam da je to zaista istina i bila veoma srećna jer to ipak nisam očekivala. S druge strane, to je sigurno nešto što ću pamtiti celog života - kaže Ivana.Osvajanjem 100. medalje za Srbiju već si na neki način stavila krunu. Sada dobijaš priliku da staviš još jednu nošenjem zastave, a očekuje se da i upucaš još neku.- Ja za to treniram sve ovo vreme i za to se borim. Ove četiri godine veoma su težak i naporan period. Posle Londona bilo je pada i motivacije i koncentracije, okreneš se nekim drugim stvarima, bilo je teško sklopiti se. Promenila sam i trenera, tata je nekako drugačiji od mame, pa je tu bilo dosta novih stvari, ali uspeli smo da se izborimo da budem spremna toliko da mogu da se borim za medalju. Londonska medalja mi je promenila život u potpunosti i zbog toga je došla i ova zastava. Treća kruna je nešto za šta ću se boriti i zbog čega i idem u Rio!Kad se saznalo da ćeš ti nositi zastavu, krenule su i šale da postoji opasnost da te „prevrne“. Hoćeš li moći da se izboriš s velikim barjakom koji te čeka?- Mnogo ljudi me je to pitalo. Te da li ćeš moći, šta ako vetar bude jak, ako se sapleteš... Imala sam priliku da nosim zastavu na Mediteranskim igrama, bila je teška i nesrazmerna, i baš sam se borila, ali izdržala sam tih minut-dva. Ma, sve da sada bude i od čelika, nosiću je! Sećam se Londona i Novaka Đokovića, koji je nosio zastavu. Ispred stadiona smo igrali kolo, a kad smo ušli, on je bio toliko ponosan i tako jako mahao zastavom. Ne verujem da ću moći tom snagom da je zavijorim, ali verujem da ću imati isti osećaj i da će atmosfera biti ista. Koliko god bude teško, verujem da neću osetiti.Dakle, što se tebe tiče, Igre mogu da počnu.- I sutra da počnu, spremna sam da se izborim sa svim što dolazi. Poznato je da sam tremaroš, ali spremna sam i što se toga tiče. Jednostavno, izboriću se sa sobom i dati sve što imam u sebi da uradim onako kako sam zacrtala.Postoji li neki sport ili sportista koga bi volela da ispratiš?- Mi se gotovo odmah posle takmičenja vraćamo za Beograd. Neću biti do kraja da bih mogla da ispratim i ostale sportiste, ali verujem da će sve biti kako treba i da ćemo se, bože zdravlja, svi videti na balkonu.
Motiv višeSLAVIĆEMO U KAFANIImaš li pripremljen način proslave, odnosno jesi li išla toliko daleko u projekcijama dešavanja u Riju?- Iako to nekad nije dobro, sebe sam već videla nekoliko puta na postolju. Na to gledam kao na još jedan vid motivacije. Verujem da će biti velikog slavlja dok ne krenemo nazad, verovatno neki ples, malo sambe, kupanja na Kopakabani, nešto tako. Ali po povratku, to se zna. Ja sam kafanski čovek i to svi znaju, pa verujem da ćemo tako proslaviti. Volela bih da to bude baš veliko slavlje.
OptimistaU BOLJOJ SAM FORMI NEGO PRED LONDONPucaćeš u dve discipline, daješ li nekoj prednost?- Radujem se i jednoj i drugoj. Imaću dovoljno vremena između malog kalibra i trostava da se odmorim i pripremim. Ne mislim da je mali kalibar jača strana i verujem da u obe mogu do maksimuma. Mislim da sam spremnija nego pred London, pritisak jeste nešto veći, ali i zrelija sam, pa mogu više da podnesem.
