EKSKLUZIVNI INTERVJU! Ceo svet priča o Menšiku, a iza njega stoji Srbin! Neverovatna ispovest Dragana Vujovića sa Rolan Garosa...

Mentalni trener mlade češke teniske zvezde u velikom usponu Jakuba Menšika (20) prenosi čitaocima Kurira izuzetnu životnu priču prepletenu sa stručnim principima njegove metode mentalnog upravljanja aspektima ličnosti – ali ne samo (mladih sportista) poput Menšika, Alkaraza, Sinera i ostalih koje u ovom fascinantnom razgovoru spominjemo.

Kažete da ste odmah videli rezultate. Kada taj sistem stiže na naše prostore?
- Odmah sam osetio promenu i pitao predavače zašto tog sistema nema u socijalističkim zemljama, pošto je već postojao u preko 100 država širom sveta. Predložio sam im da to proširimo i tako sam Silva metod uveo u bivšu Jugoslaviju i celu Istočnu Evropu. Kao supervizor za taj region bio sam zadužen za zaštitu prava, know-how i treniranje novih predavača. Ipak, shvatio sam da moj najveći talenat nije kontrola sistema, već kreacija. Ja sam rođeni učitelj i trener. Zato sam Amerikancima vratio menadžersku ulogu i krenuo u sopstveni razvoj.

Gde vas je taj autorski razvoj odveo kada je sport u pitanju?
- Na bazi tih osnovnih naučnih principa razvio sam potpuno sopstvene, specifične tehnike. Danas imam posebne programe za kompanije, ali i posebne mentalne tehnike za košarku i tenis. Neke od njih sam preneo i Kubi. Sve se svodi na razumevanje toga kako ljudski um i mozak zapravo funkcionišu, a to je u vrhunskom sportu ključna razlika između pobede i poraza.

Kako ste otišli za Prag i kada počinje Vaša češka priča koja Vas na kraju spaja sa Jakubom Menšikom?
- Sve je krenulo 1994. godine. Kod nas su bile sankcije, rat, mobilizacija, nisi mogao normalno ni da putuješ ni da radiš. Kao supervizor Silva metoda za Istočnu Evropu bio sam potpuno blokiran, a niko me nije plaćao – funkcionisali smo po principu da sami otvaramo tržišta i plaćamo pravo na licencu. Izabrao sam Prag jer su nam Česi bliski po jeziku i mentalitetu, i tamo sam bio izuzetno poštovan. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak.

Znamo da ste u Češkoj odmah ušli u vrhunski sport. Koji su Vam bili prvi klijenti na tamošnjoj sceni?
- Počeo sam sa fudbalskim klubom Liberec, pa sam radio sa mladom fudbalskom reprezentacijom Češke do 21 godine, zatim i sa Spartom iz Praga, a vodio sam i hokejašku reprezentaciju do 20 godina. Međutim, nakon tih velikih timskih projekata, prelomio sam sa tim – jer dovoljno je da samo dva igrača u ekipi ne razumeju šta radiš i da ti stvore opoziciju u svlačionici. Zato već poslednjih 10 godina radim isključivo individualno sa sportistima.

Otkud uopšte ta tolika strast prema fudbalu i sportu, i kako je izgledao Vaš ulazak u taj svet pre nego što ste izabrali nauku?
- Imam ozbiljnu sportsku genetiku. Otac mi je bio prvoligaški igrač podgoričke Budućnosti, a ujak je igrao drugu ligu. Ja sam sa 18 godina bio vanserijski talenat za fudbal. Pošto sam završio američku srednju školu i bio najbolji đak, aplicirao sam za koledže. Primile su me bukvalno sve škole iz prestižne Ajvi lige i to sa punom stipendijom upravo zbog fudbalskog talenta. Čak su me sa Braun univerziteta i Harvarda besplatno zvali da dođem i obiđem kampuse. Izabrao sam Harvard.

Malo ljudi zna da ste te 1971. godine imali na stolu ugovor koji bi potpuno promenio život na terenu. Šta se tada desilo?
- To je bila neverovatna priča. Mene je na utakmicama tajno pratio čuveni gospodin Hanapi, živa legenda austrijskog fudbala, čiji je sin išao sa mnom u školu. U trenutku kada sam već primljen na studije u Americi, Hanapi mi nudi mi da odmah potpišem profesionalni ugovor za bečki Rapid. Rekao mi je: „Bićeš naš glavni igrač oko koga gradimo ceo tim“. Sa 18 godina sam imao priliku da postanem najveća zvezda austrijskog fudbala.

Ipak, odbili ste ponudu legende Rapida. Kako su reagovali Vaši roditelji?
- Rekao sam mu: „Izvinite, ali ja sam primljen na studije“. Ja sam obožavao da učim, bio sam najbolji student. U to vreme, da sam odabrao fudbal umesto Harvarda, moji roditelji bi pukli od sramote! Kakav fudbal pored takvog fakulteta (smeje se). I tako sam umesto fudbalske karijere izabrao nauku, što me je decenijama kasnije, zaobilaznim putem, ponovo vratilo u vrhunski sport.

Znači, fudbalsku karijeru nastavljate na koledžu, bez obzira na to što ste odbili Rapid?
- Apsolutno. Na Harvardu smo imali neverovatan tim, bili smo rangirani kao četvrti u celoj Americi, što je za jednu takvu akademsku instituciju bio nezapamćen sportski uspeh. Ja sam već na drugoj godini bio pred-draftovan. Sport je jednostavno u meni, ja ga osećam celim bićem. Iako sam bio fudbaler, ja danas tačno osećam svaku tenisku lopticu, njenu rotaciju, kretanje, klizanje i reakciju igrača. Tačno osetim kada Jakub izađe na mrežu i odigra neki udarac gde tačno šalje loptu, iako bih ja kao fudbaler u toj situaciji razmišljao drugačije. Danas, naravno, više ne igram fudbal zbog povreda, ali zato redovno igram tenis.

Kako je onda izgledao Vašp zvanični prelazak sa fudbala na rad sa teniserima?
- Nakon fudbalera, logično su došli na red teniseri. Prvi ozbiljan teniski projekat bio mi je rad sa Ondrejem Štilerom (Andy Styler), koji je u to vreme bio oko 10. juniora na planeti. Sa njim sam radio tri godine i prošli smo kroz težak period kada je dobio mononukleozu. Ondrej je bio fantastičan juniorski igrač i, što je najzanimljivije, on je kasnije bio veliki uzor upravo Kubi.

Štiler je bio vrhunski potencijal, ali je izabrao drugačiji put od profesionalnog ATP tura?
- Da, on nije želeo da igra profesionalni tenis, prioritet mu je bio fakultet. Ja sam mu lično sređivao i telefonirao kako bi dobio punu stipendiju na Univerzit
etu Mičigen. Tamo je igrao na vrhunskom nivou – pre dve godine je igrao finale američkog koledž prvenstva u singlu protiv Itana Kvina i izgubio.

I kako Vas je taj rad sa Štilerom na kraju spojio sa porodicom Menšik?
- To je bio čist sudbinski momenat. Ja sam u to vreme držao programe za velike kompanije i na jednom poslovnom ručku sedeo sam sa Katkom, Jakubovom majkom. Ona je znala za moj rad sa Štilerom i otvorila mi je dušu. Rekla mi je: „Znam da radiš sa Štilerom... Znaš, ja imam sina koji je strašno talentovan, ali ima neke svoje 'zvrčke' u glavi. Pritom se ponovo povredio i sada je u depresiji.“ Ja sam je samo pogledao i rekao: „Hajde, dođite kod mene...“ I tako je, iz tog jednog razgovora, počela naša zajednička misija koja je Jakuba Menšika dovela do samog vrha svetskog tenisa.

Kako su izgledali ti prvi koraci, s obzirom na to da je on tada bio povređen i u gipsu?
- Mi smo tu saradnju bukvalno “porodili”. Rekao sam njegovoj majci da dođu na razgovor iz Prostejova čim Jakub bude mogao. Kada su došli, obavio sam razgovor sa njim i pitao ih da li su spremni da ozbiljno radimo. Njegovi roditelji su pokazali neverovatnu posvećenost – vozili su ga dva puta nedeljno po dva i po sata u jednom pravcu, samo da bi proveli sat vremena na treningu sa mnom. Sa svakim klijentom na početku radim u tom ritmu, dva puta nedeljno po sat vremena.

Koji je bio prvi radni zadatak sa Jakubom na samom početku?
- Odmah smo primenili tehnike za zdravlje. On je tada već treći put imao prelom neke koščice, i u porodici je već vladala panika šta će uopšte biti sa njim i njegovom karijerom. Prvo smo mentalno stabilizovali njegovo zdravlje i on, evo, već sedam godina nakon toga nikada više nije imao sličan problem. Zatim smo prešli na neutralizaciju stresa.

Kako iz ugla Vašeg sistema definišete stres i kako ste Jakuba naučili da se bori sa njim?
- Postoje dva najveća izvorišta stresa kod svih ljudi – brige vezane za budućnost i osećaj krivice vezan za prošlost. Briga u sebi uvek nosi strah. Jakub je već na prvom treningu naučio dve tehnike za neutralisanje briga. Kakvi strahovi, čoveče? Mi sledimo svoju želju, idemo da pobedimo, projektujemo iskrenu pobedničku nameru, izlazimo na teren i dajemo maksimum u svakom trenutku. Bez ikakvih briga.

A šta je sa onim drugim izvorom stresa, prošlošću?
- To je tehnika za eliminisanje osećaja krivice. Bez obzira na to da li okrivljuješ sebe jer misliš da si mogao nešto bolje, ili okrivljuješ druge ljude jer nisu bili fer prema tebi. Krivica je čist otrov u telu, čista radijacija. Zato odmah na početku radimo relaksacionu vežbu od pet minuta – Jakub zatvori oči, uđe u takozvano alfa stanje i uči kako da to neutrališe. Ja radim tako što mu odmah nakon treninga šaljem kompletnu metodiku na mejl, tako da kući ne mora ništa da piše ili pamti.

Pored stresa, briga i krivice, koje ste još specifične oblasti identifikovali kao prostor za rad kod Jakuba?
- Ljudi misle da je svako od nas potpuno drugačiji i jedinstven u svojim problemima, ali istina je da svi mi rešavamo potpuno iste stvari. Ono što nedostaje i mladim ljudima, a bogami i starijima, jeste kvalitetno samopoštovanje. Zato sam Jakuba od samog starta učio dubokom samopoštovanju, koje se zasniva na četiri osnovna principa. To je temelj svega.