KECMANOVIĆEV PORAZ KAO NAJVEĆA POBEDA: Srbin naterao Sinera da pokaže zašto je najbolji na svetu...
Da se kojim slučajem igrao turnir ATP Serije 500 ili Masters, ne bismo mogli da nađemo dovoljno superlativa da izrazimo koliko je Miša Kecmanović odigrao odlično do kraja trećeg seta. Ali, u Grend Slem formatu je Janik Siner bio taj koji je od tada pa nadalje preuzeo dirigentsku palicu, i ta razika se najbolje vidi kroz duboko čitanje konačne statistike.
Zapitali bi se mnogi sa pravom – kako je moguće da je u meču u kome je pobednik odservirao 31 as (poraženi -1) i time ostvari 89% poena na prvi servis, uzme 88% poena na mreži (22/25), na riternu osvoji 34% poena (a protivnik 22%) i zabeleži čak 52 vinera više (72 – 20) uopšte dođe do četvrtog, a kamoli petog seta? Ipak, onda se zapaze i 52 neiznuđene greške (naspram Mišinih 33), a ako se vidi i da je Kecmanović jedan set dobio u taj-brejku a za drugi realizovao jednu od 4 stvorene brejk-lopte tokom meča – jasno je da smo danas zaista gledali dva potpuno različita “teniska poluvremena” na Vimbldonskoj travi.
Nažalost, pad u energiji Miše Kecmanovića najviše se odrazio na njegov fokus za primenu strategije igre. Plan je bio održati visok nivo servisa iz prvog seta što duže, otvarati razmene sa osnovne linije igrom na Sinerov bekhend i ostati agilan da fizički odgovori na snagu, dubinu i visinu Sinerovih (spinovanih) udaraca – istom merom, odnosno da se Siner natera da odigra još jedan udarac više. Istovremeno, znajući da je Siner u svoj tenis uveo komponentu “miksovanja igre” po inspiraciji od Alkazara, naš as je morao da se suoči sa nadigravanjem oko mreže – što je veoma solidno činio u prva tri seta.
Ipak, pakleno je teško čak I protiv zarđalog i raskrvavljenog Sinera stvarati nove prilike da se setovi uvedu u ciljnu ravan ako se stare prilike ne iskoriste – a takvih je bilo sijaset, bilo da su u pitanju mali auti, pogođeni vrhovi mreža ili pogrešno izabrani udarci. Izborio se od šokantnog Rolan Garosa oporavljeni Siner da natera Kecmanovića da uđe u njegovu igru, nametnuo tempo i izuzetnim servisima bacio našeg asa u sve dublju pasivu iz koje je tek povremeno mogao da bljesne. Drugi pretrpljeni brejk na kraju četvrtog seta bio je ominozan za šanse našeg tenisera – jer početi peti set ovakvog meča na riternu istovremeno znači prepuštanje važne psihološke prednosti protivniku, odnosno jurenje rezultata bez prilike za popravni. Sve što smo videli posle 2:2 u završnom delu meča je imalo predvidiv ishod.
I pored bola usled ovakvog poraza, ostaje ponos i čast Miši Kecmanoviću za jedan od najboljih mečeva koji je odigrao na travi u karijeri – i to protiv branećeg šampiona na najvažnijem Centralnom terenu teniske turneje. Tim Kecmanović je disao kao jedan, odrađene su najbolje moguće taktičke pripreme koje su sprovedene skoro maksimalno u odnosu na Mišine mogućnosti, i stojeći aplauz celog stadiona i VIP zvanica za prikazano na kraju je bio dug, jak i iskren – iz svih pravih razloga, i za pamćenje.
Greota je što u tenisu ne postoji dodeljivanje dodatnih bodova za nivo igre i truda i u porazu, jer bi Miša Kecmanović danas bio prvi koji bi tako nešto zaslužio. Radovaćemo se njegovom nastupu u dublu u paru sa Australijancem Dakvortom, i sigurni smo da će ih dočekati veliki aplauz na otvorenoj sceni tom prilikom – a u čast svega sjajnog po čemu je Miomir Kecmanović prvi meč na Centralnom terenu ovogodišnjeg Vimbldona učinio nezaboravnim!
