Najnovije vesti

NIŠTA ON TU NIJE RADIO POSEBNO, SAMO SVE ŠTO JE RADIO BILO JE POSEBNO! Zašto toliko volimo Janka Tipsarevića?
Foto: AP

SJAJNA PRIČA!

NIŠTA ON TU NIJE RADIO POSEBNO, SAMO SVE ŠTO JE RADIO BILO JE POSEBNO! Zašto toliko volimo Janka Tipsarevića?

Tenis

Pre nekoliko dana Janko Tipsarević odigrao je svoj poslednji profesionalni teniski meč za reprezentaciju, a nedavno i svoj poslednji turnir.

Karijera 19 godina u nacionalnom timu i 17 godina na profesionalnim terenima širom sveta bila je sve samo ne obična.

I on, bio je i ostao do kraja poseban.

Svoj.

Pre nekoliko godina kada sam opremao kancelarije, shvatio sam da imam mnogo stotina kvadrata praznih zidova i odlučio da ih popunim nekim istinskim herojima - počinje svoju priču bloger Ivan Minić.

Svi koji dođu, obožavaju te uramljene ilustracije, ali često pitaju otkud tu Janko, a nema Novaka.

Neretko, pomisle da ne volim Noleta, što apsolutno nije tačno.

Ali... to su "moji" zidovi, i "moji" heroji.

Koliko god to nekome sa strane delovalo čudno i nerazumljivo, ti neki ljudi su bili inspiracija i motiv da skupim hrabrosti i pokušam neke stvari.

Gotovo niko od njih nije najveći svih vremena u onome čime se bavio.

Nole to jeste, i verujem da će kada objavi kraj karijere to biti nedvosmisleno.

Samo... on je savršeni sportista, a ja sa takvima nikada nisam mogao da se identifikujem. Mogao sam samo da im se divim, sa distance, ali oni nikada nisu bili "moji".

Janko je bio i ostao moj.

Volim ga uprkos i zbog svih njegovih specifičnosti.

Volim ga jer je srcem i glavom uvek nadmašivao ono što su noge i ruke mogle da urade.

Volim ga jer je "jedan od nas" nesavršenih. Ambasador. Čovek od krvi i mesa.

Jer nije prihvatio da "ne može", a onda dokazao da može.

Iskren, borben, diskretni heroj, čiju sam celu karijeru pratio kao da je član porodice.

Čijim sam se pobedama radovao kao da su moje.

A nekima... onim baš karakteristično njegovim, i više.

Kao klinac, imaš te neke heroje na koje se ugledaš... Malo nas ima prilike da ih upozna, a nekad je to možda i dobro. Često heroji ne budu ono što smo mislili i želeli.

Pre par godina Janka sam video sasvim slučajno, na aerodromu, i nisam mogao da mu ne priđem.

Upoznali smo se, rekao sam mu par reči i pohvalio intervju koji je malo pre toga dao Ozmu. Bio je to drugi, od tri povratka nakon teških povreda prethodnih nekoliko godina.

Vodio je klince iz kluba na neke turnire i bio srećan što će ponovo igrati tenis...

I ja sam bio. Jer ATP tur bez njega jednostavno nije bio isti.

Krajem te godine imao sam priliku i da ga upoznam, i da uz svesrdnu pomoć kolega uradimo veliki intervju za 011info.

I bila mi je frka... sedeo sam kao na iglama, i nisam ni primetio da je ušao u kafić, a onda je prišao i pozdravio me po imenu.

U narednih skoro tri sata ispričali smo se kao da se znamo ceo život. Dobili smo odličan intervju, a ja sam shvatio da je "moj" Janko baš sve ono što sam toliko voleo kod njega, ali i mnogo više.

Divan suprug, ćale za primer, i neko ko je već tada počeo neku talentovanu decu da uči nečemu još važnijem od tenisa. Tome kako da u sebi pronađu i probude heroje.

I znam da možda deluje kao da čitate Ivana kada je imao 14 godina, a ne matorog konja od 34, ali moj heroj "prelazi na sledeći nivo" u životu, i ja ne mogu a da se ne zahvalim za svu hrabrost, snagu, volju koju je u ovih 20 godina usadio u mene.

A ništa on tu nije posebno radio.

Samo je sve što je radio bilo posebno.

Bio je i ostao svoj.

Tako predivno svoj da je ličnim primerom pokrenuo mnoge sjajne stvari, i neke, nadam se, sjajne ljude.

Kurir sport /  bloger Ivan Minić 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...