Da li je prerano prognozirati finale Đoković – Rubljov, i šta možemo očekivati na centralnom terenu našeg najvažnijeg profesionalnog turnira u polufinalima singla i finalu dubla?
Jedna pobeda i jedan taj-brejk – odigran pre tačno mesec dana na centralnom terenu Ejviejšn Centra u Dubaiju – stoji pored imena Karena Hačanova u šest dosadašnjih mečeva koje je stameni Rus odigrao protiv prvog reketa sveta – Novaka Đokovića.
Osim neprijatnog poraza u dva seta trajanja finala Pariskog Mastersa 2018. godine, naš as nije izgubio niti jedan set protiv Rusa – čak ni nešto ranije te 2018. godine (na Vimbldonu) – zasigurno najbolje u dosadašnjoj karijeri moskovljanina.
Da li bi njihov naredni meč – i prvi na turniru ATP Serije 250 – mogao biti nešto drugačiji od te “sheme”?
Novak Đoković je kroz Tantalove muke došao do dve dragocene pobede u Beogradu (Đere, Kecmanović) i njima značajno podigao samopouzdanje i koeficijent ofanzivne igre od početka nastupa na šljaci (Monte Karlo – 1:2 Fokina). Ako je meč protiv Đerea (trajanja od preko 3h 20m) uspeo da dobije zahvaljujući pre svega borbenoj defanzivi i sportskoj sreći, več protiv Kecmanovića se Novak osećao mnogo više “sopstvenički” na centralnom terenu po njemu nazvanog teniskog centra – uz značajno više ofanzivnog dejstva, vinera i učinkovitijeg servisa sveukupno.
Iako se u oba uvodna meča – po modelu svoje već sada legendarne kampanje na Rolan Garosu 2021. – vraćao u meč posle seta zaostatka, mnogo kompaktnija igra nego pre tek manje od 24 sata protiv Đerea prestavljala je pravu osnovu za primenu faktora šampionske aure u odmeravanju svih snaga protiv Kecmanovića – što je I dovelo do rutinskog okončanja tog meča u standardnih 120 i kusur minuta.
“Osećam se mnogo bolje na terenu – i nego juče”, iskren je bio posle srpskog četvrfinala Novak - a viši nivo fizičke kondicije i pametnija raspodela iste u razmenama, smanjeni broj neiznuđenih grešaka i solidniji servis i ritern sa pravom pružaju ohrabrenje “Timu Đoković” da je (napokon) na pravom putu priprema za ostvarenje statusa pretendenta na srebrninu u Rimu, Madridu i – najvažnije – Rolan Garosu.
Uz dužno poštovanje – ni Đere ni Kecmanović nisu nikada u karijeri bili blizu renkinga Karena Hačanova, makar činjenica bila da trenutno igraju verovatno najbolji tenis u svom životu.
Novak će protiv Rusa morati da odigra meč na nivou barem onog koji su imali u Dubaiju – spreman da trči radi ostvarenja ofanzivne prednosti i odvraćanja Hačanova od inače moćnih napada neugasivom defanzivom, postojanih prvih i drugih servisa, fokusiranosti ka tome da stvara i koristi brejk-prilike – i spremne taktike u kojoj bi mogao malo da “promeša” Karena kombinacijom oštrih uglova, izlazaka na mrežu, drop-šotova i besomučnog “gađanja” protivnikovog behkenda – a da pritom “kontrira” Hačanovljevom nadiranju što boljim riternima na snažan servis.
Hačanov je do meča sa Novakom odigrao samo jedan – protiv Monteira – u kome nije bio baš ubedljiv, ali se univerzalni “patern” njegove igre na svim podlogama I ovde prepoznaje: oslanjanje na snažan servis, ulazak u teren za vinere iz jako spinovanog forhenda – i što manje grešaka sa bekhenda.
Dok je Novak bio testiran do krajnjih granica u dosadašnjim mečevima na Serbia Openu ’22 i kroz te izazove dosegao viši nivo konsistentnosti igre – kod Hačanova se isto jedostavno – ne može utvrditi sa sigurnošću.
Naravno, možda se i desi da publika od ova dva izuzetna tenisera dobije sjajan meč – nalik na većinu njihovih dosadašnjih – ali i da jedan od njih podbaci i da ga drugi “proguta” sa više brejkova I bez bilo kakve neizvesnosti. Kod Hačanova bi razlog za to mogao da bude – neuigranost, a kod Đokovića – nedostatak fizičke kondicije, a da pritom na momenat zanemarimo I mogućnost nesnalaženja u varljivim vremenskim uslovima (vetar, laka kiša).
Ipak, nadamo se da će sjajan ambijent centralnog terena Serbia Opena i spremnost publike da vatreno – ali fer i korektno podrži aktere prvog polufinala – predstavljati pravo nadahnuće da Karen i Novak prikažu nastup na nivou njihovih izuzetnih teniskih reputacija.
Drugo polufinale bi – po rečima drugog igrača iz Rusije u dnevnom programu Rubljova – mogao da obeleži “veliki boj”, pre svega sa osnovne linije – ali i u glavama učesnika. I Fabio i Andrej spadaju u igrače inspiracije i momenta, lucidnih rešenja, strasti i borbenosti, osećaja za lični prestiž i nadigravanje. Fabiove “zlatne ruke” i Andrejeva eksplozivnost koje su demonstrirali u svojim dosadašnjiim mečevima obećavaju odličan meč za kraj dnevnog programa – na kome bi ponekad previše izbirljiva beogradska publika trebala i morala da ostane i pozdravi ovu dvojicu izuzetnih majstora belog sporta – barem da bi videla ko će ići “na finalni megdan” protiv pobednika prethodnog polufinala.
Finale dubla bi – po svemu sudeći – trebalo da bude demonstracija moći prvih nositelja iz Hrvatske, para Mektić-Pavić nad protivnicima Beharom i Eskobarom, ali će i ovaj završni meč u konkurencij parova sigurno pružiti puno uzbuđenja, zadovoljstva i lepu uvertiru publici za program mečeva u singlu.
Ako bi ovom prilikom trebalo dati i prognozu u pogledu ishoda polufinala singla – većina upitanih bi se verovatno opredelila da najavi finale Đoković-Rubljov. Ako i tako bude – i dva prva nosioca se nađu sa različitih strana mreže na pravoslavni Uskrs, to će biti finale koje bi moglo da ostane u sećanju teniske publike u Srbiji i šire iz više razloga. Posle čudnih odluka nekih teniskih organizacija tokom ove godine, bilo bi izuzetno važno za Beograd da ovaj već uvaženi turnir bude upamćen po onom što je primarno i najvažnije kada je sport u pitanju – sjajnom igrom vodećih tenisera svetske scene.
Vuk Brajović / Kurir sport
NE PROPUSTITE
